Зоран Ђурић
О поезији Владана Ракића
Свет космичке узбурканости и библијске наде
Четрнаест књига песама Владана Ракића сведоче и соче (израз песников) о човеку неизмерне енергије која се из дубина његовог унутарњег бића прелива у свет космичке узбурканости и библијске на-
де. Забринут за судбину свог народа и судбину Косова и Метохије што се види из наслова више књига (Вечно Косово и заискрења, Берлинска божурења, Нигдина), песник не престаје да пева:
На Косову Светом извирем и увирем
У муци се рађам у радости умирем
На Косову Светом извирем и увирем
(Из песме Српска душа и тело,
посвећене Ролфу Бекеру – Хамбург)
Владан Ракић је и награђиван писац. Године 2005. је награђен ”Златном значком Културно-просветне заједнице Србије'', а 2006. добио је награду ”Арсеније Чарнојевић” за укупно стваралаштво. Добио је и награду ”Поет” Медијско-издавачке куће ”Арте” из Београда и
плакету УКС-а. Члан је Удружења књижевника Србије и Савеза писаца Немачке.
Књиге песама Владана Ракића често нису увезане у циклусе,
али је општа карактеристика ове поезије дијалог, дијалог са ствар-ношћу, дијалог са драгом, дијалог са прошлошћу. Владан не крије лектиру коју је користио да би био успешнији у дијалогу и то су, углавном, позната имена светске и српске литерарне сцене, али песник Ракић води дијалог и са бројним савременицима којима пос-већује стихове (Адам Пуслојић, Анке Јонас, Др Петер Герлингхоф, Слободан Ракитић, Гојко Ђого).
Поезија коју пише Владан Ракић, поезија је некакве чудне опуштености, понекад и небриге за сваку реч и сваки стих, али оно што је Ракићу много важније то је осећање љубави. Он пише из љу-
бави и пише за љубав, онако како нас учи и Апостол Павле. Пое-зија је овде изнад аутора, а љубав све превасходи. Поезија и пос-тоји само као љубав, као сазнање љубави и откровење љубави, али и као љубав према сазнању, што је, иако наизглед не изгледа тако, у ствари умрежено, урезано у биће човека и неодвојиво од његовог развоја духовног, мисаоног и емотивног.
И све то заједно у делу Владана Ракића отвара могућност читаоцу да се одвоји од стварности тешке, оптерећујуће, иако је са том стварношћу у вечитом сукобу, у вечитом дијалогу.
Када говори о Косову, песник укршта простор и време (али и прошлост и будућност; само подземље очаја, али и васиону наде). Космичка фантазмагорија и библијска атмосфера присутне су у песми Петер Хандке није странац:
Један писац
Универзум бола броди
Поглед му Косовом пири
У србоколевку ко крст умочен сав
Полове космоса везује и мири
Много је нових речи и израза, кованица или ”владаница”, како сам песник каже. Србоколевка, животораспеће (у песми Размно-жавање), или себеодсјаји, правдослов, слободозор, боговазноси (у песми Београдски боговазнос).
Посебно треба нагласити песников осећај за детаљ, потребу да детаљ ситан као тачка сажме у себи пуноћу космоса. Онда када се суочи са неизмерним болом и осећањима која извиру из ду-бине душе, он их оматеријализује, оживотвори макар на трен, претвори их у тачку која одмах нестане, у сузу која живи док не усахне. И овде је присутна симболика бола. Суза у поезији Владана Ракића постоји да би оживели светови његове туге непреболне за изгубљеним крајем.
Грудвају се сузе косовишта мога, или
У дупљи неба мучна се суза смеши,
а у песми Крстовина ока песник бележи
Преживела Косоводевојка у сачу
Огњишти мисао и од сузе пече погачу,
али одмах иза ових стихова стоји и
Поколење се у звезду скупило.
Оно што је звезда на небу, то је суза у оку. Тренутак вечности једне сузе тако добија космичку димензију.
У песми Предиво бола Владан Ракић води дијалог са Лазом Костићем
Из распаране ноћи
Муке се саме испредају
И ово су стихови посвећени драгој које више нема, али и када го-вори о љубави непреболној, песник задржава библијску атмосферу и:
Голим лактовима низ Голготу
Предиво смерно вуче,
а кањони бола и суве обале асоцирају на пустош напуштене планете, пустош коју само искрена љубав иза себе може да остави.
Код песника је најјача љубав према свом народу и терет ове љубави тешко је носити у овим страдалним временима. Терет се може и одбацити и било би нам лакше телу, али да ли би било лакше и души и срцу. Пут према месту на коме ће распети Христа, пут је којим иде и песник и његов народ. Читајући песме Владана Ракића имамо осећај као да смо на Литургији у Грачаници и хиљаде очију азурних са фресака обасјавају нам пут којим морамо про-ћи. О овоме говоре и називи циклуса у најновијој књизи песама Владана Ракића Вечно Косово и заискрења – Причешће историјом, Кроз пулсирање и претње, Слепа избијања, Заискрења.
У песми Косово је костур света, песник нас уводи у анамнетички карактер своје поезије у којој Распеће Христа јечи, а трагови растргнутог сна само су мукоказ нашега распећа. И српски народ, упозорава писац ових стихова, мора Христовим стопама ка крсту ма колико понижења, увреда и удараца морао да истрпи. И заиста, распето српство крвари у стиховима Владана Ракића, али у песми Косовска груда песник као да позива Светог Духа и тражи да се светлост његова излије на окупљено српство баш као на Литургији:
Бог послао сузу
У сузи задњој
Последња нада
Анамнеза и постаје освећујућа само кроз призив Светога Духа, а песник полази за мајком светла и Светог Духа, доносећи читаоцима наду у спасење, наду у Други долазак Христа, наду да ће се и Срби обожити и умножити заједничарењем у Христу, а то је оно због чега и постојимо.
Поезијом коју не престаје да пише Владан Ракић је оправдао своје постојање.

Коментари