Моћ жене и моћ песме

(Петар Милатовић, Онебесимо снохватице, Прометеј, Нови Сад, 2015)

Православни родослов, Јеванђеље зла, Науми и зауми Петруса из
сорбског утеруса, Реторика астралика, Слово о ријечима...
наслови су који, као особени знаци на духовном лицу књижевника
Петра Милатовића Острошког, дијагностикују издвојеност и
службу идеји немирења са доминацијом идеологије над слободом
појединца, свест о национу и пореклу, службу речима. Такво о-
предељење увек, и данас, подразумева жртву, борбу, тежи пут ка
афирмацији и дубоку утемељеност у вери и традицији. Стога
би се стихови бунтовног Душка Трифуновића: Ја сам истурена
жртвована мртва стража / која има право да пуца на све стране!
– могли потпуно односити на Милатовића Острошког због свега
о чему нас информише његова биографија а то потом показује
и целокупна његова активност и васколико књижевно дело. И
он “пуца” на све стране, нарочито на “највећег југословенског си-
на” који је својом комунистичком идеологијом, показала је то са-
времена историја, кумовао свим потоњим злима међу народима
некадашње заједничке југословенске државе, губљењу српског
идентитета, разбијању утицаја вере на формирање националне
самосвести и сл. Ни данас многи тога нису свесни а пошто тај
култ и даље живи, поезија и ту има важну улогу. Сетимо се Гојка
Ђога и његовог страдања због покушаја демистификације те
величине.
Снажно изражено осећање зла, које се умножило и умрежило
у све поре живота, покреће Милатовићеву побуну и рађа јетке
сатиричне песме пуне жаока, гротескних слика и опомена.
Насупрот томе је његова поезија која афирмише српство као
стожер постојања и опстајања и духовност која у узвишеном
види смисао вредан живљења. Владимир Соловјов о томе каже:
Ми уопште живимо безбожно и недолично, робујући најнижој
природи. Ми се бунимо против Бога,удаљавамо се од ближњих, пот-
чињавамо се плоти. А за истински живот, какав би он требало
да буде, потребно је управо супротно: добровољно потчињавање
Богу, међусобна слога (солидраност) и господарење над природом.
Начело оваквог живота нам је блиско и приступачно. Начело до-
бровољног потчињавања или сагласности с Богом је молитва, на-
чело солидарности међу људима је доброчинство, начело госпо-
дарења над природом је ослобађање од њене власти путем уз-
државања од ниских жеља и страсти. Смисао света је у миру, слози,
једнодушности свих када су сви сагласни са једним заједничким
циљем.То је највеће добро и у томе је цела истина света.”
Поезија Петра Милатовића Острошког то у целини потврђује.
Прозива и позива на свете дужности, афирмише право на по-
стојање српске историје зачете у прастара времена (Сораби) и
постављених стандарда за самобитношћу, слободом, чашћу и ду-
ховношћу (и образовањем), о чему недвосмислено сведочи из-
ванредна поема Хиландарска беседа, у којој се не само глори-
фикује писменост, већ и ћирилично писмо као синтеза вере и
(светог) знања.
Поезија, у временима која личне интересе стављају испред
свега, све више постаје оно место збора и сабора где се (бар) могу
постављати питања од суштинског значаја за опстанак нације и
човека који држи до себе. Поезија је, такође, и место где се износе
сасвим супротни ставови од тога, где се лично и национално
потире у корист наднационалног, глобалног или како се то не-
када звало – космополитског, и свако је ту на своме јер она ни-
че из најдубљег човековог бића и неминовно га одражава у на-
писаном. Иако је то домен приватног те и заузимање за крупне
циљеве остаје изван главних друштвених токова и зависи од
моћи уметника да се наметне (често су ту баш они који служе
супротним интересима, a које Милатовићева реч оштро шиба), на
друштвеном трону су данас друга правила и циљеви јер морамо,
пошто-пото бити део света, ма колико се то понекад косило са
елементарним традицијским нормама и нашим интересима. По-
езија се не одриче улоге коју је имала у срећнијим временима
цивилизације када је не само ницала “из главе цијела народа”,
већ и кад је била “на ползу” народу. Када је, мудрошћу коју је до-
носила, била и полазиште и уточиште. Данас јој ништа друго
не преостаје већ да са маргине, посматра суноврате света, да о-
помиње и подсмева се лудилу које се захуктало. Да са мање или
више снаге “лаје” на “Великог инквизитора”, “Антихриста” који
је загосподарио планетом и немилице хара приказујући се са
безброј лица, од којих је најопасније оно које се заодева тобожњим
хуманитаризмом, религиозношћу, о чему снажно говоре стихови
и укупан ангажман Петра Милатовића Острошког. Она још увек
настоји да се бори и да подсећа на вредности које су биле део
културне историје, да упозорава на огрешења о опште циљеве
којима сваки појединац мора тежити (чување језика и писма,
рецимо ), а то најбоље илуструју Милатовићеви стихови у песми
“Рапорт о Гаврилу”) (Гаврило, нема срамније идологије /од ове
данашње ћутологије /кад нико више никоме није/ добротвор ве-
ћи од крвопије.
Уметност, сама по себи, јесте искорак из свакодневног, побуна
против поретка, рушење табуа, тежња ка слободи, неоткривеним
могућностима човековог духа. И, дакако, креирање новог света,
новог бића хармоније идеје и облика и звука, умешност облико-
вања реченог, овладавање организовањем песничке материје и
стварање нових форми особеног ритма по мери духа из којег настају.
Тако је заправо и са оним што ствара слободоумни књижевник
поетички јасно профилисаног дела, Петар Милатовић Острошки,
трагајући за одговорима на најбитнија питања човекове (српске )
субине и увек у субверзивној позицији од наметнутог: Озакоњено
безакоње нека буде, /у добу златних ковчега/ са свим симболима/
окова и стега! /Нека владаре/ красе преваре/ а поданике/ узалудне
битке/ Нека буде што бити не треба /по небеској земљи/ на сред
земаљског неба! / Син на оца, /отац на сина.../ (Јеванђеље зла)...
Наведени стихови призивају оно његошевско, “нека буде борба
непрестана”... овде се инверзијом позива на све супротно,чиме
се осликава изневереност идеала свете слободе и части јер све је
пало у бездан бешчашћа, потирања историјских императива...
Избор из полувековног стваралачког опуса Петра Милатовића
Острошког, под насловом Онебесимо снохватице, обухвата нај-
новија остварења, потом избор из претходног периода и ране
стваралачке фазе, тако да се може назрети развојни пут и идеј-
ни раст његове поетике која је комплексна и утемељена у наци-
оналном, православном (Православни родослов), митолошком,
политичком и поетолошком (Слово о ријечима). Реч је оно што
песника стално опседа и тера га да трага за њеним одјецима из
старине (Науми и зауми Петруса из сорбског утеруса), за њеним
неухватљивим значењима и нужношћу да јој се прилагоди. Да
упути и покаже правац за спознају свог бића, сопствених коре-
на, да наслути историјски развој, почело, оно што се предуго
прећуткује а сведочи о другачијој српској историји тако суро-
во прекинутој, (као и савременој црногорској), не само вишеве-
ковним ропством под отоманском империјом, већ и утапањем у
заједничку југословенску заједницу што је резултирало губљењем
националног и персоналног идентитета, а само корак од тога је
потпуни нестанак са историјске сцене. У Васкрсу живих песник
још 1990. најављујуе оно што данас живимо, потпуно одсуство
иницијативе и борбе за промену: Ако су деобе/препознатљиви
знаци / и сеобе/ наши кораци /у јуче/ кроз мождане обруче/између
којих/ свако за сваким јауче/ поуздано је веровање/ камена без
имена/ да предстоји/ оно што је било/ оно што нас чека/...кад
смо собом/ препунили/ ово доба блештаво и гњило...!То доба данас
живимо уз срамне ријалити програме који показују колики је
цивилизацијски пад, колико су простаклук и бестидност избили
у први план. И док се озбиљан свет бори да унапреди дух, велика
светска менажерија здушно убија и последњи дамар националне
самосвести код робова из којих извлачи све што јој је потребно.
Стога Милатовић Острошки о прошлости с разлогом пева као
о бољем времену, с чиме ће се свакако многи сложити упркос
укупном технолошком напретку: Било је то оно време ума / да-
леко од лудих страсти,и црних зулума / оно време светлоносно/
кад су стопала / велика и мала /преко сваке тапије / у вечност
корачала...! (Камено почијевало).
Но, реч, она оштра и неумољива, истинољубива, истинодајна,
снажно је оруђе којим се може упутити беспоштедна критика