Прилог проучавању екслибриса код Срба
Власници екслибриса

Милан Решетар (Дубровник, 1860 –
Фиренца, 1942). Гимназију је завршио
у Дубровнику, а словенску и класичну
филологију у Бечу и Грацу. Доцент сло-
венске филологије на Филозофском фа-
култету у Бечу постаје 1895. године, a од
1919. ради на Филозофском факултету у
Загребу, где је пензионисан 1928. Члан
је Српске краљевске академије од 1940.
године. У приступној беседи Српској
краљевској академији, у контексту надо-
лазећег распада Краљевине Југославије,
Милан Решетар недвосмислено износи
свој поглед на језик Дубровника и ду-
бровачке писане заоставштине: “Мени
су Срби и Хрвати један народ под два
имена, па ми је зато Дубровник српски и хрватски. Али ко дијели
српско од хрватскога мора признати да је Дубровник по језику

Др Миленко Р. Веснић (Дунишић,
1863 – Париз, 1921). Докторирао је правa
у Минхену 1888. године. Био је српски
дипломата у Цариграду, Риму, Паризу
и Вашингтону и представник Краље-
вине Србије на мировним преговорима
у Лондону и Версају, професор међуна-
родног права на Високој школи у Бео-
граду, посланик у Народној скупштини,
министар просвете и министар правде,
члан Француске академије. Oженио
се са америчком милионерком Бланш
Улман. Користећи познанства у висо-
ким аристократским и банкарским кру-
говима, за Краљевину Србију испосло-
вао је повољне кредите и значајну финансијску помоћ. Говорио је
француски, немачки, италијански и енглески језик. Аутор ексли-
бриса француски уметник М. Lordonnois.
увијек био српски”. За историју српског језика драгоцена су
његова издања старих писаних споменика, а од посебног значаја
су његове студије из дијалектологије и историје српског језика.

Др Миленко Петровић (Сомбор, 1884
– Сомбор, 1950). У родном граду завр-
шио је гимназију, а студије медицине
у Будимпешти 1908, као питомац Теке-
лијанума. Добровољно се пријављује у
Српску војску по избијању балканских
ратова. Након завршетка ослободилач-
ких ратова, специјализацију хирургије
завршио је у Дебрецену, а у Сомбор се
враћа 1914, где је постављен за главног
жупанијског физика, чиме започиње ње-
гов дугогодишњи рад на изградњи и уна-
пређењу здравствене службе. Покренуо
је изградњу болнице у Сомбору, а када
је завршена постаје њен први управник
и на тој дужности остаје све до избијања Другог светског рата
1941. Био је изузетно ангажован на разним друштвеним и култур-
ним пољима: Ротари клубу, библиотеци “Лаза Костић”, црквеној
заједници, Соколу, Црвеном крсту, Ватрогасној бригади и Јадран-
ској гарди. Током Другог светског рата хапшен је и прогањан од
окупаторских власти, као и након ослобођења од комунистичких
власти.

Др Александар Васиљевич Соловјев
(Калиш, 1890 – Женева, 1971). Основ-
но и средње образовање стекао је у
Варшави, где је и дипломирао правне
науке 1912. Историјско-филолошки фа-
култет завршио је у Москви 1915. После
Октобарске револуције долази у Бео-
град, где предаје Историју средњове-
ковног српског права на Правном фа-
култету. Докторску дисертацију о за-
конодавству цара Стефана Душана од-
бранио је 1928. Оженио се 1925. године
Наталијом Рајевском, која је такође би-
ла руска емигранткиња. Након Другог светског рата као неподо-
бан, премештен је у Сарајево на Правни факултет, где је изабран
за декана. После резолуције Информбироа, хапшења и суђења,
добио је рок од шест месеци да напусти земљу. Одлази у Швајцар-
ску где на Женевском Универзитету бива изабран за професора
словенских језика и руске литературе. Преводи сабрана дела До-
стојевског и Толстоја. Био је један од најзначајнијих познавалаца
хералдике Јужних Словена. Објавио је радове о византијској и
словенској хералдици, илирским грбовницима и пореклу срп-
ског грба.

Др Корнел Радуловић (Уздин, 1890
– Зрењанин, 1960). Преци Корнела Ра-
дуловића, влашки Срби, половином 19.
века насељавају се у Уздин, место у сред-
њем Банату јужно од Зрењанина. Кор-
нел Радуловић основну школу похађа
у родном месту, а гимназију у Великом
Бечкереку. Студије медицине започи-
ње у Будимпешти, где га затиче Први
светски рат и мобилизација у Аустроу-
гарску војску, 29. Царски и краљевски
пук, 29. Регименту – батаљон Банаћана, јединицу у којој је био и
Милош Црњански. Из Галиције 29. регимента бива пребачена на
италијански фронт, где је заробљен у чину артиљеријског поруч-
ника и где се уписује у списак добровољаца са жељом да се при-
кључи Српској војсци на Солунском фронту. После рата одлази
на студије медицине у Праг, где стиче диплому 1921. и долази у
Велики Бечкерек. Годину дана касније венчао се са Радмилом
Исаковић. Запослење налази у амбуланти Окружног уреда као
рентгенолог, те као специјалиста за грудоболне болеснике. У
области лечења туберкулозе постаје један од водећих лекара у
Југославији и за свој пионирски рад стекао је бројна признања.
Пензионисан је као управник Лечилишта за туберкулозу у Зре-
њанину 1958. године.
У својој приватној лекарској ординацији, нарочито се исти-
цао доброчинствима према сиромашнима. Бесплатно је лечио
учитеље, свештенике, учеснике на Солунском фронту и њихове
породице, а у време Другог светског рата и велики број избеглица
из Хрватске.
Пасионирано се бавио сликањем, фотографијом и израдом
фигура од теракоте. Као велики љубитељ књиге за себе и супругу
Радмилу израдио је екслибрис.

Владимир М. Вукмировић (Трсте-
но, Хрватска, 17.11.1891 – ? после 1962).
Школовао се у Дубровнику, где је запо-
чео и студије. Уочи избијања Првог бал-
канског рата 1912. прешао у Србију, по-
том у Стару Србију и борио се као до-
бровољац у Кратовској чети. 1913, на по-
зив мајора Милана Васића, који је био
секретар Народне одбране и организа-
ције “Уједињење или смрт”, вратио се
преко Беча и Трста у Дубровник и пра-
тио догађаје у Далмацији и Херцегови-
ни. Затим прелази у Бари, потом у посланство у Рим, где је са Љ.
Михајловићем, Ј. Дучићем и И. Мештровићем остао до напада
Бугара на Брегалници 1913, када одлази на фронт и бори се у
добровољачком одреду под командом Војина Поповића Вука.
Након Другог балканског рата наставио је студије у Београду
где је и апсолвирао 1914. По избијању Првог светског рата био је
добровољац у јединици Војислава Танкосића. После преласка
на Крф ослобођен је војних дужности због болести и одлази у
Француску, где наставља студије. Прелази у Енглеску и диплом-
ски рад брани у Глазгову 1918. У Лондону предаје српски језик и
југословенску књижевност до каја семестра 1919, када је примљен
у Министарство иностраних послова. Ради у више посланста-
ва: прво у Риму, од 1921. у конзулату на Крфу, од 1923. у Целовцу
(Клагенфурт), од 1924. био је секретар посланства у Бечу, Атини и
Цариграду. Конзул је био у Букурешту 1926, у Задру 1927, на Крфу
и у Цариграду, потом секретар посланства у Софији, па конзул у
Лијежу и у Лондону. Генерални конзул је у Чикагу од 1934. до 1937.
и у Монтреалу од 1939. Од новембра 1941. до краја Другог светског
рата генерални је конзул у Њујорку. Као антифашиста и искусни
дипломата остао је генерални конзул у Чикагу до 1954, када је
пензионисан. Остатак живота провео је у Дубровнику.