Прилог проучавању екслибриса код Срба
Власници екслибриса

Сава Косановић (Плашки, 1894 – Бео-
град, 1956). Син Николе и Марице Ко-
сановић, најмлађе сестре Николе Тесле.
Гимназију је завршио у Ријеци, а сту-
дије права у Будимпешти. У периоду
од 1927 – 1938. три пута је биран за на-
родног послaника. У влади Душана Си-
мовића био је министар снабдевања.
Од 1941. до августа 1944. живео је у САД
као члан емигрантске владе, а потом
у опозицији према њој. 1944. je постао
министар у Шубашићевој влади, а од
марта 1945. био је министар информација у влади Јосипа Броза
Тита. За амбасадора Југославије у САД , постављен је 1946. године,
а потом у Мексику. У Југославију се вратио 1949. и поново постао
члан владе. Његовом заслугом лична заоставштина Николе Тесле
пренета је из САД у Београд, где је формиран Музеј Николе Тесле.

Станислав Краков (Крагујевац, 1895–?
Швајцарска, 1968). Станиславов отац,
др Сигисмунд, био је лекар пољског
порекла, а мајка Персида унука Николе
Станојевића, кнеза из Зеока.
По избијању Балканских ратова, са
непуних седамнаест година, пријављује
се као добровољац код Војводе Вука. У
току Балканских и Првог светског рата
седамнаест пута је рањаван. Одлико-
ван је 18 пута. После ратова објављивао
је прозне текстове у многим листовима и часописима. Написао
је романе: “Кроз буру”, (1921) “Крила” (1922), путопис “Кроз јужну
Србију” (1926), мемоарску прозу “Наше последње победе” (1928),
књигу приповедака “Црвени пјеро”, а од историјско-публици-
стичких дела: “Пламен четништва“ (1930), “Престолонаследник
Петар” (1933), “Генерал Милан Недић” (1963-1968) и аутобиограф-
ско дело “Живот човека на Балкану”. Редитељ је филмског дела “За
част отаџбине” које је премијерно приказано марта 1930. године.
Био је уредник Политике, главни уредник часописа Време и ди-
ректор Радио Београда. Током Другог светског рата подржао je
свог ујака, генерала Милана Недића, те је остатак живота провео
у изгнанству.

Милан Јовановић Стојимировић
(Смедерево, 19. јун 1898 – Београд, 6. март
1966). Из захвалности према ујаку, др
Душану Стојимировићу (1870–1956), који
је преузео бригу о њему и млађем брату
због ране смрти оца, свом презимену
додаје и Стојимировић. Основну школу
је завршио у Смедереву, а гимназију у
Београду. Током Првог светског рата бо-
равио је у Београду код ујака др Душана
Стојимировића, управника душевне бол-
нице. Дипломирао је на Правном факул-
тету Универзитета у Београду 1927. За
народног посланика владајуће коалиције изабран је 1938. Био је
аташе за штампу у амбасади у Берлину. Говорио је течно фран-
цуски и немачки, а знао је и енглески, италијански и руски језик.
У току Другог светског рата био је управник Архива Србије, због
чега је проглашен 1946. за народног непријатеља и конфискова-
на му је скоро целокупна имовина. Осуђен је на петнаест година
робије, а после седам и по година робије изашао је из затвора у
Сремској Митровици. Превео је са енглеског језика романе “Ја,
Клаудије” Роберта Гревза и “Тауер” Виљем Харисона Енсворта.
Објавио je “Силуете старог Београда”. Сакупљао је ретке књиге,
слике, иконе и друге уметничке вредности, а у његовој кући је од
1959. до 1972. био смештен Музеј у Смедереву, коме је завештао
свој уметнички легат. Рукописнa заоставштина и преписка при-
пала је Матици српској, а неколико хиљада књига Библиотеци
у Смедереву. Из његове рукописне заоставштине објављени су:
“Портрети према живим моделима” 1998. године (COBISS), “Днев-
ник 1936–1941” 2000. године (COBISS), “Ланче Смедеревац” 2006.
године (COBISS), “Сува чесма” 2009. године (COBISS), “Балкан
Балканцима и друге приче” 2010. године (COBISS).

Др Андрија М. Ристић (Београд, 1899
– ? ). У својој књизи Правни положај
странаца, издатој код Геце Кона 1934.
године, бележи своје биографске по-
датке у првом лицу: “Рођен сам 1 ав-
густа 1899 у Београду, од оца Михаила,
онда генералног конзула у Скопљу, и
мајке Правде. Основну школу и нижу
гимназију учио сам у Београду; остале
гимназијске разреде и испит зрелости
свршио сам у српској гимназији у Бо-
лију (Француска) 1919. Исте године упи-
сао сам се на правни факултет београд-
ског универзитета, на коме сам дипломирао 1923, а усмени док-
торски испит из групе јавно правне и економско финансијске
положио 28 маја 1926.”
Aндрија Ристић био је син јединац оца Михаила Ристића (1864
– 1925) српског дипломате и мајке Правде Јовановић, сестре Сло-
бодана Јовановића.

Коста Ст. Павловић (Београд, 1905
– Саутемптон, 1988). Школовао се до сво-
је 14. године у Паризу. Матурирао је у
Првој београдској мушкој гимназији, сту-
дирао на београдском Правном факул-
тету. После положеног дипломског ис-
пита 1928. постављен је за дипломатског
приправника Министарства иностраних дела. Отац му је тада
био помоћник министра Војислава Маринковића. Када је 1931.
положио последње државне стручне испите постављен је за стал-
ног чиновника Министарства иностраних дела. Венчао се у Бео-
граду априла 1931. са Маром Ђукић (1907-1986). Августа 1935. по-
стављен је за секретара посланства у Бриселу (и у Луксембургу) а
1936. за секретарa посланства у Букурешту, где је Јован Дучић ам-
басадор од 1938. Из Букурешта 1941. одлази у емиграцију, где остаје
до краја живота. У Лондону је именован за шефа кабинета пред-
седника Министарског савета. 1943. постављен је за секретарa
караљевске амбасаде у Лондону. Са генералом Симовићем био је
у кумовској вези, а са Слободаном Јовановићем – који му је био
професор на Правном факултету у Београду – у родбинској вези.
Био је шеф кабинета пет председника владе (четири у емиграци-
ји), књижевник, историчар, шеф славистичке библиотеке Кем-
бриџског универзитета, са обавезом предавања на Факултету
модерних и средњовековних језика, потпредседник Западное-
вропске епархије, председник црквене општине у Лондону, пред-
седник Удружења српских писаца и уметника у иностранству.
Написао је: Војислав Маринковић и његово доба, Јован Дучић,
Разговори са Слободаном Јовановићем, Женидба краља Петра
Другог према британским документима, Онакви какве сам их
знао, Ратни дневник 1941-1945.

Ђорђе Бељански (Сомбор, 1905 – Нови
Сад, 1966). Гимназију je завршио у
родном граду, a право студирао у Субо-
тици. Запослење налази у београдској
Политици као дописник из Сомбора.
У Суботици је покренуо и краће време
уређивао Суботички весник. Стални
дописник Политике из Будимпеште
био је од октобра 1939. до 5. априла 1941.
За време окупације мађарске власти
у Бачкој су га хапсиле, те је прешао да
живи у Ковин на имање супруге Наде
Берић. После ослобођења Београда, октобра 1944. редакцијa По-
литике поставља га за шефа дописништва за Војводину у Новом
Саду, где ради све до пензионисања 1962. Више пута је биран у
управу војвођанске секције Удружења новинара Србије. Са ма-
ђарског језика преводио је дела Михаља Мајтењија, Јаноша Хер-
цега, Кароља Сирмаија и других писаца.