Силва Капутикјан
Силва Капутикјан
* * *
Ти пролазиш поред дома мога
Мирно као странац видокругом...
А ја тражим тебе јединога
У страноме дому, с надом, тугом.
С ким год станеш на стазама својим
Спреман си ме у трену издати,
Ипак дрхти на уснама мојим
Име које не смем гласно звати.
Твоја душа – крчма пријатељу,
Лако ући и седом и бедном...
Ти к’о сила у мог духа жељу
Затвараш се банувши одједном.
Завидим ти до суза понекад
И не кријем јед свог неспокоја
Што си срео за животног века
Такву љубав као што је моја.
Ишчекивање
Ти ниси дошао... Ноћ се зацрнела.
Срце ми је празно као сокак куђен.
Само тихост кљује, хода удаљена.
Неки касни корак, бучан и узбуђен.
А ја се још надам и са тамом стижем,
Ловим тај корак што улицу хвата,
Ту је све бучније, све мом дому ближе,
Кораци прилазе и тихну крај врата.
Онда се од врата некуда повлаче,
Разлежу се миром, без буке и цика,
И боли ме срце све јаче и јаче,
К'о његова лупа бат је пролазника.
Препевао Милан Вуковић
Коментари