Значај кривичног права Србије XIX века

Одозго казни преступ чест
Уз замах правдом преобилни;
Поткупит неће њину пест
Ни жуд за благом, ни страх силни.

А. С. Пушкин, Слобода (Ода) 2)

1. Увод
Историја је духовни облик у коме култура води рачуна о својој
прошлости. Битно је да се оно што је одабрано процењује ме-
рилима доба у коме је настало, али и да се посматра из перспек-
тиве временског одстојања (Huizinga 1974: 525). Ако желимо да на-
ђемо било какав смисао у историји, треба да схватимо да нам
она пружа прилику да посматрамо огромну разноликост посту-
пака које су људи развили у прошлости за решавање проблема
везаних за живот у заједници и однос, не само према другим по-
јединцима, него и према природној средини (Piggott 1969: 389).
Стари правни системи решавали су питање линија кажњивости
на другачији начин од данашњег. Они су знали да осигурају кри-
вичноправну заштиту односима и добрима за које су сматрали
да су од нарочите важности, али је њихова легислативна техника
одговарала степену развитка кривичноправне науке тога доба. За
ово кривично законодавство је карактеристично да је аналитичко,
јер готово за сваки случај садржи посебну одредбу. Наука је у
почетном стадијуму развоја и још не постоји способност за уопш-
тено и систематско прилажење проблемима кривичног права, на
начин који је карактеристичан за савремено стање у науци и за-
конодавству (Bačić 1954: 4-5). Кривично дело састоји се у нападу
на опипљиве људске интересе, а оно је остварено када прaвна
добра, као што су живот, тело, имовина и слобода постају таоци
криминалних побуда. Суштина кривичног права, дакле, лежи у
заштити друштва, друштвених добара и вредности, од повреда
или угрожавања вршењем кривичних дела (Fletcher 1998: 171) 3).
У средњем веку обичајне норме су редовно биле главни извор
права, обавеза и суђења за већину становништва, слободног и
неслободног, па се према њима, нпр. у јавном праву, знало какво је
државно уређење, који су модалитети односа вазалства и других
статусних односа, деликти и казне, као и основни породични
односи. При томе се у знатној мери примењивао принцип персо-
налитета у важењу обичајних норми (Visković 1987: 16). Волтер је,
сасвим природно, потцењивао снагу зла и веровао да се оно може
сузбити ширењем филозофског духа, помоћу кога ће се, на крају
ублажити суровост обичаја (Voltaire 1932: 326).
У старијим правним текстовима запажамо народни говор ко-
ји не само да јача снагу закона, ограничену књижевним говором,
него се понекад истрајније придржава првобитног закона, већ на-
рушеног у говору књишком. “Језик ствара народ” и Волтер је ја-
диковао због тога: тужно je, говорио је он, што у погледу језика,
као и других важнијих основа живота, првим корацима нације
управља светина. Платон је отворено говорио управо супротно.
У области језика, народ је изванредан учитељ. Он га чини слико-
витим, јасним, живим и прецизним. Када би се њиме бавили
научници, језик би био безизражајан и тежак (Jugov 1975: 16, 131).
Према Платону, наша осећања, ако их не обуздамо, могу бити
опасна и за нас и за друге. Зато морамо гледати да у њих унесемо
реда и склада. Разум унет у осећања даје хармонију душе, највеће
благо живота (Jovanović 1935: 24, 111). Под термином “народност
књижевног језика“ подразумева се степен природног стапања књи-
жевног језика са општенародним, када се усвајају како лексичке,
тако и синтаксичке конструције тзв. народног говора.

2. Законски текстови устаничке Србије
У XIX веку Србија бележи вртоглави друштвени, економски и
правни развој. То је период осамостаљивања од вишевековне
турске власти и примене шеријатског права. 4) Почетком XIX века
јавља се широки народни покрет под вођством вожда Ђорђа
Петровића Карађорђа за ослобођење Србије. Сопствену државу
српски народ је створио постепено, у етапама, да би ослобођена
Србија 40-тих и 50-их година XIX века добила сва битна обележја
једне европске државе. Зато се I и II српски устанак у историји
Србије с правом могу назвати српском револуцијом (Vitezović
2005: 218).
У периоду Првог српског устанка није било писаних зако-на
по којима би се изрицале пресуде. Судови су судили на осно-
ву обичајног права, мада је било покушаја да се из руских и фран-
цуских закона преузму оне одредбе које би се могле користити
у Србији (Nicović 2007: 34). Обичајно право се легално може
схватити као право једино уколико се пође од чињенице да је
држава приписала трајним обичајима могућност да га креирају.
То је јасно формулисао Т. Хобс: “Када дуга употреба задобије
ауторитет права, није дужина времена та која је створила тај ау-
торитет, већ прећутно изражена воља суверена” (Hobbes 1839: 252.)
Р. Филмер је овај принцип исказао још јасније: “Није постојање
обичаја то што га је учинило законом, јер би онда сви обичаји, чак
и они зли, постали закон. Одобрење врховне власти је оно што
даје легалитет обичају. Тамо где нема врховне власти, у многим
нацијама, њихови обичаји се не могу учинити легалним“ (Filmer
1949: 267).
Треба истаћи да је Карађорђе 1. августа 1809. године наредио
совјетнику Павлу Поповићу: “Иштите у Русији књиге којима се
садржавају закони росијски, да би из њих извадили оне законе
који су за нас прилични и по њима владати се могли”. У исто вре-
ме помишљало се и на преузимање француских закона у уста-
ничкој Србији, па је током 1810. године по налогу Карађорђа и
Правителствујушчег совјета у Љубљани купљен француски Гра-
ђански законик (Code Napoleon) и тражен француски Kривични
законик (Nicović 2007: 34).

Одмах по отпочињању устанка против Турака 1804. године, у
Србији је започело доношење прописа који су се примењивали
на ослобођеним територијама. Прота Матеја Ненадовић написао
је Закон, који је 5. маја 1804. године одобрен на скупштини Ва-
љевске нахије. Као узоре, Прота је користио Светосавски номо-
канон и Јустинијанов закон (Konstantinović Vilić, Kostić 2011: 13).
Карађорђев Криминални законик донет је 1807. године и садржи
искључиво кривичноправне одредбе, али за њега није поуздано
утврђено да ли се, у којој мери и до када примењивао (Stojanović
2009: 49). Оно што карактерише ова два закона јесте њихова
несистематичност и примена сурових физичких казни (Jovanović,
Jovašević 2003: 30-31).
_________________________
1) vukanslavkovic@yahoo.com
2) “И преступленье свысока, Сражает праведным размахом; Где не
подкупна их рука, Ни алчной скупостью, ни страхом. Владыки! вам
венец и трон, Дает Закон — а не природа; Стоите выше вы народа, Но
вечный выше вас Закон” (А. С. Пушкин, Вольност. Ода).
3) Побуна против судбине бесмислена је, јер умаћи бичу божјем човек
не може. А бич божји само је казна којом човек мора да испашта када
свесно или несвесно пређе одређену му границу и меру и повреди
објективну норму, угрози живот и заједницу, чак и биће и његов
поредак (Sofokle 1998: 25, 84-85).
4) Ко отме туђу ствар, тај је разбојник, али ко отме државу, тај није
разбојник, већ законодавац. Неправда, када узме највеће размере,
претвара се у правду (Bourdieu 1999: 162). “Али време је да тај стари
закон замени нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт мора на крају
крајева забелети“ (Hugo 2000: 435). Неограничена власт узвишених
султана која је сама себи закон, не чини већа чуда, него та срамна
вештина којом људи желе да нагнају правду да се сагиба, ма колико да
је она несавитљива (Montesquieu 2004: 169).