Значај кривичног права Србије XIX века

2.1. Закон проте Матеје Ненадовића
Прота Матеја је припадао струји која је била централистичка, али
је тежила ограничењу Карађорђеве власти установом једног из-
борног Савета и доношењем најпотребнијих закона. Закон треба
да сузбија злочинства и обузда самовољу старешина. Закон има да
буде први господар и заповедник: господарима, војводама, Саве-
ту, свештенству, владикама и сваком маломе и великоме. Где вла-
да закон – ту је слобода; где се закон не слуша, ту нема слободе, ни
сигурности, ни добра (Prodanović 1940: 10-11).
Закон проте Матеје Ненадовића састављен је непосредно после
скупштине у Остружници и саопштен народу на скупштини
ваљевске нахије у мају 1804. године. Прота Матеја је очигледно
настојао да донесе одређене законе о успостављању судске власти
и увођењу новог кривичног законодавства, обзиром да је као
писмен човек био упознат са извесним изворима права, чији су се
текстови у посебним редакцијама налазили у поседу народа или
по манастирским ризницама. У својим кратким записима прота
Матеја саопштава да је након читања његовог закона скупштина
повикала: “Нека се народу суди према чистој савести судија и по
обичају нашем, а што баш не могу, нека нам на Врачар шаљу”.
Остала су спорна питања о територијалном важењу и времен-
ском трајању закона. Преовладава мишљење да је он, пре свега,
важио за ваљевску нахију и да је могао трајати до доношења
Карађорђевог законика. Законски прописи које је донео прота
Матеја искључиво су из домена кривичног законодавства, али
је овде најзначајније да се претпоставља постојање једне више
институције која ће прихватити случајеве другог степена, а чији
ће се делокруг протезати на целу Србију. Овај податак показује
да се у Србији већ почело са праксом, или је бар за то била пот-
пуно сазрела идеја о стварању врховне судске институције за це-
лу ослобођену земљу (Desnica 1977: 341-342). Тај Закон, иако сас-
тављен са претензијама да буде закон нове српске државе, у
највећој мери се ослањао на старо, средњовековно црквено право.
Занимљива је одредба из члана 7. Закона проте Матеје у којој
се истиче да “када се сваде и псују, који се прихвати за оружје, као
за пола убиства да трчи шибу. Овде је реч о покушају убиства, с
тим да је Карађорђев законик то на другачији начин регулисао.
“Хватање за оружје” може да подразумева да је учинилац пуцао
и промашио жртву или да је оштећеног погодио и ранио, али
до смрти није дошло (такође је могуће и да је замахнуо ножем,
односно да је користио хладно оружје). За ово дело је прописана
телесна казна – шиба.

2.2. Kaрађорђев Kриминални законик
Карађорђе је био даровити војсковођа и мудар државник, поли-
тичар широких видика и одлучних акција, знамење српске рево-
луције која је довела до коначног националног и социјалног осло-
бођења српског народа (Jović, Radić 1990: 154). Говорећи о пореклу
Карађорђевог Криминалног законика из 1807. године, у коме се
добар део чланова односи на војничке преступе, С. Новаковић је
претпоставио да би извор тог закона требало тражити у законима
аустријске војне границе. 5) Узори су несумњиво постојали, као што
је на формулисање ових прописа најснажније могла утицати и
дотадашња пракса предустаничке Србије, али је ипак најбитније
да се Карађорђев Законик логички уклапа у развитак устаничке
Србије и њених државних институција (Desnica 1976: 309, 315).
Судска пракса која је и без законодавства између 1803. и 1804.
године већ била стварана, несумњиво се наслањала на основе
обичајног права, или од случаја до случаја према нахођењу суда.
Ратне прилике саме по себи су наметале један општи закон и
санкције против прекршилаца. У Карађорђевом законику из
1807. године говори се, пре свега, о регулисању оних појава које је
устанак уз нову државну и друштвену праксу чинио очигледним.
Због тога је Законик нарочито устајао против повреде јавног и
приватног морала, до чега је у устанку без сумње долазило. У пи-
тању су кривична дела против брака, убиства ванбрачне деце и
нарочито отмице девојака. Поред тога, Законик предвиђа казне
за убиства, крађе и хајдучију, у условима када су се у побуњеном
народу уз херојства, јављали и ниски инстикти, због чега је било
веома тешко одржати потпуну законитост и ред.
То је био нови закон српске државе која се стварала, а значио је
раскид, не само са старим српским средњовековним правом, него
и са дотадашњим домаћим црквеним прописима и зборницима.
Карађорђев законик обухватао је три групе одредби: 1) о делима
против државе и њеног апарата, 2) војнокривичне и дисциплинске
одредбе и 3) остале кривичноправне и грађанскоправне одредбе.
Остало је питање да ли је тај Законик уопште важио у Србији тога
времена. Питање добија на значају због чињенице да се у делима
савременика тога времена тај Законик не спомиње. Са друге
стране, има доста података и изворне грађе која показује да су
одређена кривична дела, која су као таква била санкционисана
Карађорђевим закоником, у пракси била другачије третирана
(кажњавана) него што је то Законик предвидео. Било је случајева
да таква дела нису уопште кажњавана или пак да су казне
изречене без позивања на закон. Али све то не умањује вредност
овог Законика, као једног историјског и правног споменика.
Када је у питању кривично дело убиства, Карађорђев законик
разликује убиство из нехата од убиства са умишљајем. Прво
кривично дело се кажњава робијом од пола године, а друго се
санкционише смртном казном. Наиме, према члану 18, “Који би
убио човека својевољно, а онај није на њега пређе пушку потегао
и осведочио се чисто, осуђује се да се стреља и потом обеси”, док
према члану 19, “Који би убио нехотице човека, по добром испиту
да се осведочи, томе апс пол године у гвожђу и проче, спрам фа-
милије његове, што суд донесе деци и жени платити”.
Покушај убиства прописан је у члану 20. у коме се истиче да
“Који потегне пушку или нож на кога, и окреше, а не убије, тај
каштигу убице који је нехотице убио да трпи; ако ли не окреше,
но на празно потегне, томе по 50 штапа у два пута да се удари”.
Можемо запазити да је Карађорђе предвидео две ситуације.
Прва постоји када неко у намери лишења живота замахне ножем
или пуца из пушке, али оштећеног само повреди, док у другом
случају учинилац са истом намером предузима дату радњу, али
том приликом промаши жртву. Први облик покушаја убиства
кажњава се као и убиство из нехата, док је за други облик дела
предвиђена казна од 50 удараца штапом (из два пута).
Према члану 24, “Који би се Србин уватио и осведочио да
... шпиунлук да ... род свој издаје, тај да се каштигује, да му се
пребију обе ноге на два места и обе руке и тако жив да се дигне на
коло и да се не скида док кост траје“. Иако текст ове одредбе није
у потпуности сачуван, нема сумње да се она односи на кривично
дело шпијунаже. Дело је остало недовршено, јер је учинилац
ухваћен in flagranti, али обзиром да је одредба непотпуна, могуће
је да је обухватала како тај случај, тако и онај када је дело свршено,
али је учинилац након тога пронађен и кажњен на основу по-
стојећих доказа. Важно је напоменути да се шпијунажа у корист
Турака у то време сматрала за једно од најтежих кривичних дела,
јер је за њу била предвиђена смртна казна уз претходно сакаћење
и мучење на точку.

2.3. Казнитељни законик за Књажевство Србију
У доба владавине уставобранитеља, донети су неки модернији
закони у кривичној материји, чиме је превазиђено стање из вре-
мена прве владе Кнеза Милоша када се судило углавном по оби-
чајном праву. Тако, ваља поменути Казнителни закон за поаре и
_________________________
5) “После одмора у вароши Радкерсбургу, Исакович поче своје војнике
да ломи вежбама при ходу. Учио их је да трче са пиштољима у рукама
и ножевима у зубима. Ова нова земља, сва зелена и хладна, тамних
шума, са пропланцима над којима је небо треперило као дубоко,
провидно језеро, била је са свих страна пробијена ваздухом, и
привремено, сасвим истисла из душе њихове ону другу, ветровиту.
Прљави и бедни, прођоше каменита сеоска дворишта, наденута сеном,
пуна стоке и осетише колико је сиротиња њина сиротиња бескрајна
и блатиште у ком су се населили, безмерно блатиште. Наслутише
огромну разлику између њине непрекидне патње и весеља туђег,
кад их по селима дочекаше гозбе, печени јарићи, ударање у звона
црквена и читави котлови вина. Земља њина, као из сна, јављаше им
се све ређе у мислима са својим тромим, мутним, устајалим рекама,
острвима зараслим буником, зовом и турчинком, са јаблановима и
крекетом жаба као подземним хујањем. Блатним и грозним сликама
сећања, јавише им се они које оставише у дому, и први пут, изрекоше
неки да не мисле да се кући врате” (Crnjanski 1981: 94-95). “Оно што
би се за њих нарочито могло казати је следеће: није било одавно
поколења које је више и смелије маштало и говорило о животу,
уживању и слободи, а које је мање имало од живота, горе страдало,
теже робовало и више гинуло него што ће страдати, робовати и
гинути ово” (Аndrić 1976: 287-288).