“Ликовни буквар православља”
Олгице Стефановић

(Градска библиотека Новог Сада, 2017)

Олгица Стефановић одавно је замађијана мистеријом слова. За
њу слово није само форма и шифра или амбалажа за звук; сло-
во је моћан симбол, преносник поруке, гласник почетка и кра-
ја постојања. Зато му приступа са страхом и поштовањем, раш-
чишћава простор око њега, и форму слова као графеме испуњава
иконичким ликовима оних који живе по Слову, постоје у Слову
и славе Слово, али исто тако Слово је овде заштитник, залеђе
и одбрана светости, знак у коме се постоји, нека врста сенке
Голготских крстова на којима су разапети Спас, Покајање и
неокајани Грех. Слово је иконостас и црква, хоризонт и брод, део
отвореног неба кроз које нас посматрају они који су се прославили
пред Творцем и огледало у коме настојимо да се препознамо и да
спознамо своју тежину на теразијама правде.
У овом пролазном и ефемерном тренутку садашњости, Олгица
Стефановић је одабрала да нас подсети да је у почетку била Реч, и
да је Реч била у Бога! Са слôва Олгице Стефановић посматрају
нас преци, на њима читамо свој генетски код, свој завршни рачун
савести и тежину коју ћемо имати када нас буду мерили.
Постоји једна битна разлика између древних илуминатора
и Олгице Стефановић када је однос према иницијалу у питању.
За њу слову није потребан украс, слово је украс по себи. Она
слову приступа као оквиру из кога нам се обраћају сећања: се-
ћања на изговорене и написане речи, сећања на оне који су те
речи створили и на оне које су те речи родиле. Зато нам се из
слова обраћају ликови који вечно живе, речи које не умеју да
умру, поруке које нам свест држе чврсто, не у стези менгела
него у загрљају љубави. Као на хералдичком штиту, ликови на
њеним словима имају сопствену хијерархију, почасне позиције,
покоравају се законитостима композиције, хијератског статуса
и непомерљивој естетици чије су нам норме непознате, али лако
препознајемо да ли јесу или нису поштоване.
Борба за очување ћириличног писма у нашој Србији делује
као контрадикција самој себи, као својеврсни оксиморон. Ипак,
удворички менталитет, комбинован с псеудоинтелектуалним
подозрењем и медијском нетолеранцијом према ћирилици, пред-
ставља фактичко стање нашег понашања, времена и стварности,
и никаква народна воља записана у Уставу јасно, обавезујуће и
праведно неће ништа значити ако сами нисмо спремни да се за
њу упорно и стално боримо и изборимо! И то не зато што смо
против туђег, новог и општег, већ зато што смо и за своје, трајно и
посебно! Не зато што волимо себе, него зато што немамо разлога
да било кога волимо по цену да сами себе мрзимо!
Олгица Стефановић се бави ћирилицом, и као чувар Грала
бди над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном
древношћу... Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред
умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.