Хаџи Мирјана Н. Стојисављевић
Ћирилица – писмо православних Словена
Када не постоји унутрашњи непријатељ,
спољни непријатељи ти не могу ништа.
В. Черчил
Сада су власт у цијелом свијету узели Јевреји
и желе у потпуности искоријенити хришћанство.
Старац Јосиф Ватопедски
Ћирилица, семиотичко обиљежје православне словенске култу-
ре, изложена је перманентној агресији Запада с циљем да се за-
мијени папском и натовском латиницом. На дјелу је системска
латинизација, католизација и глобализација српске културе као
дијела словенске културе, која се проводи, поред осталог, и путем
науке о језику, кроз унијатско-екуменистички концепт звани
“Срби сва три вјерозакона”.
Ћирилица, латиница, славистика, србистика, екуменизам.
Сто година од Фебруарске револуције
1. Налазимо се у првој седмици Часног поста, у којој се прије равно
100 година одиграо најстрашнији чин у историји православног
свијета, када се у Фебруарској револуцији, по јулијанском календару,
чији је наставак била буревјесна Октобарска револуција, десило
одречење од сверуског престола цара Николаја II Романова, а пра-
вославна Русија, према пророчанству Светог Серафима Саров-
ског, због гријеха цароубиства и богоотпадништва, пала у једно-
вјековно јеврејско ропство. То, превасходно, духовно ропство,
страшније од сваког физичког, слава Богу, окончава се наредне
2018. године, откад је у крвопролићу дотад невиђеном, срушено
руско самодржавље и проглашена република, подијељен руски
народ на бјелоруски и украјински и разбијено његово јединство
затирањем руског православља горе него у доба Нерона; све
посредством ционистичке власти састављене од неруских, јудео-
масонских завјереника потеклих од несемитских и несловенских
преобраћеника у јудаизам, који су провели бољшевичку окупа-
цију и совјетизацију свете Русије; оних који су по налогу царо-
убице Лењина починили окрутно убиство по црномагијском об-
реду 7. 7. 1918. године, када је пострадао господар и насљедник,
царевић Алексеј, дјеца и њихови родитељи.
Прије пуних сто година у Фебруарској револуцији уништена
је највећа православна империјална сила, за коју се говорило да
се граничи са небом, а да народ није протествовао и заштитио
цара, већ дозволио хапшење, прогонство и убиство Божјег миро-
помазаника. На томе страшном гријеху створена је Совјетска
унија издајом 16 масонизованих генерала, који су као унутрашњи
непријатељи у дослуху са свјетском закулисом нагнали импера-
тора Николаја II, највећег у историји заштитника нашег и спа-
сиоца од србофобних Аустроугара, да се повуче са престола. Мала
руска браћа заувијек ће упамтити да је без икакве користи за себе
свети цар године 1914. изрекао да “Србија неће остати сама”, да би
нас у албанској голготи још једанпут спасао од тоталне погибије
ултимативно наредивши савезницима да српску војску по сваку
цијену морају да превезу у Грчку јер ће, у супротном, начинити
сепаратни договор са аустријским царем. На концу је мученички
пао у сужањство рушитеља историјске Русије, чуварке православ-
ља, и погубљен по налогу илуминизираног масонства, које je
стајалo иза њемачког, али и британског царства, подупртог фи-
нансијски од стране јудеоамеричких банкарских милионера. На-
жалост, у посљедњој српској голготи деведесетих година, у ко-
јој још једном пострадасмо само зато што исповиједамо праву,
живу вјеру, бијасмо заборављени од јељциновске Русије и остав-
љени на немилост пројеврејском натовском Западу, који нас
је увијек доживљавао као “мале Русе”. Штавише, духовно и фи-
зички ослабљена Русија признала је суверенитет насилно отције-
пљене Хрватске чак и прије САД. Потом је путиновска Русија,
заговорница стварања евроазијског блока, исказујући својеврсни
конспиративистички континуитет власти, за 60. годишњицу
побједе над фашизмом наградила србофобне Хрвате за антифа-
шизам и одликовала тадашњег предсједника Стјепана Месића
за допринос који је хрватски народ и Хрватска као држава (није
вањда НДХ?) дала у коначној побједи над фашизмом. У широком
луку заобиђени су Срби са своја два антифашистичка покрета,
равногорским и у највећем проценту партизанским, који су
пресудно допринијели коначној побједи антифашизма у Југосла-
вији, којом је потом завладао србофобни ционистички комуни-
зам. Шта рећи осим да се у Руској Федерацији под маском анти-
фашизма и даље глорификује комунизам уз величање улоге ис-
точног Хитлера – Џугашвилија, тог “малог Јеврејина”, што на гру-
зијском значи Стаљиново презиме.
Све ове контрадикторности које захтијевају подробно тума-
чење, дјело су оних који у данашњици заводе Четврти Рајх, познат
као нови свјетски англоционистички поредак, у име кога је прије
двије године бивши високи преставник за БиХ Карл Билт обзна-
нио да је Запад узео православље за мету. Стога, сви морамо бити
прожети свијешћу да се против Срба и Руса води перманентни
крсташки рат, у коме су јудеокршћани још једном ставили на
карту свјетски мир како би сломили кичму православном сло-
венству. Ради се о сведимензионалној агресији на Србе и Русе,
која је суштински наставак Четвртог крсташког похода у коме је
својевремено пострадала Византија, да би на њеним развалинама
било утемељено тзв. Латинско царство. Упркос томе, Констати-
нопољ, а са њим и православље, остало је вјерно правој вјери, а
Рим и католичанство власти; онај Рим који је вјеру претворио
у средство освајања власти, објавивши да је његово царство од
овога свијета, у име кога је римска црква унаказила Христов лик
оваплотивши га у папству. “Римокатолицизам је продао Христа
за овоземаљску власт”, пророчки је упозоравао светац руске
књижевности Ф. М. Достојевски.
2. Рат Ватикана против Срба отпочео је онога часа кад је
Српска православна црква, захваљујући Светоме Сави, који је
Србе извукао испод скута римског папе, задобила аутокефалност
1219. године. То му Ватикан никада није опростио, већ је чинио
све на затирању његовог култа преко Штросмајера, заговорника
уније, који је умјесто њега код Србо-Хрвата устоличавао словен-
ски култ Св. Ћирила и Методија, а за највећег српског просвје-
титеља прогласио дорадника Беча Вука Караџића. У посљедњем
крсташком походу евроатлантских јудеокрсташа, који су оспо-
рили конститутивност Србима у Хрватској и у БиХ, што је био
повод за изазивање антисрпског рата, доживјели смо да нас на
крилима “милосрдног анђела” НАТО чланице бомбардију оси-
ромашеним уранијумом, а потом проводе обручење Србије,
агресивно намећући денационализацију уз помоћ петоколонаш-
ке српске политике, на шта нас је недавно упозорио Сергеј Лав-
ров. Опкољавање српских земаља плански проводе англоаме-
рички неоколонијалисти, како би уништили или максимално
смањили српство на тзв. “западном” Балкану. Стога је посљедњи
антисрпски рат имао размјере рата култура и цивилизација с
циљем провинцијализације српске, а шире и словенске право-
славне културе, коју је пратило затирање симбола православног
словенства – ћирилице, настојањем да се свим силама замијени
натовском латиницом. Уз латинизацију и хрватизацију Срба, кон-
тинуирано су преваспитавани нови нараштаји, што је отпочело
још средином деветнаестог вијека путем књижевнојезичке рефор-
ме Вука Караџића, којом се плански проводило добровољно ка-
толизовање свега што чини српску националну културу преко
Вуковог концепта “Срби сви и свуда”; који се, којег ли кривовјерја,
нипошто није односио на светосавске, већ на Србе све три вје-
роисповијести. Штавише, претече латинизације биле су управо
извикани “српски” просвјетитељи, о чему свједочи латинички
Вуков и Даничићев аутограф на документу Бечког књижевног
договора (1850). Вуков задатак био је да, према инструкцијама
Копитаревим, као поунијаћени Србин, који је обредно признао
папско преимућство, проведе обезимењавање српског језика, ка-
ко би се отворио простор за његово прекрштавање и хрватиза-
цију. Само зато, име језика који је реформисао Вук ни једном
није поменуо у бечком документу, премда је добио задатак да
лично напише правила стандардизације; све како би се према
закулисном нордијском пројекту српски језик одмах могао пре-
именовати у хрватски. Од 1850. Срби су одлучно преваспитавани
у антихришћанском духу и одучавани да мисле својом главом,
већ само да служе и тако духовно гину како никада не би споз-
нали каква је била суштина реформе којом је извршен духовни
преврат код Срба од стране Вука Европејца, који је почупао
коријене српске духовности што су сезали до Светога Саве. О томе
најбоље свједочи сам “велики луткар” хабзбугизма Вартоломеј
Копитар, који је као Вуков јересоучитељ и загрижени католик
заговарао латинизацију свих православних Словена, због чега га
је Шафарик прозвао “словенским Мефистофелом”.
Управo он препоручује Вука бечкој канцеларији хвалишући
га ријечима: “Срећна је случајност да је његова књижевна ре-
форма, која мора победити пре или после, у исто доба и у по-
литичком погледу повољна за Аустрију јер она (реформа) турске
и аустријске Србе удаљује од Руса тиме што им даје властиту
књижевност на њихову омиљеном матерњем језику. С друге
стране, она их приближује католичким Илирима који истим
језиком говоре и пишу, само латиницом, tant bien que mal, док
Вуков реформовани правопис боље одговара задаћи, те га русо-
мани због тога и гоне. (Зб. Копитар и Вук 1980: 107-108) У досад
скривеном документу из 1827. Копитар износи суд из кога је лако
закључити да је Вук биo само кукавичије јаје Беча у програму
распарчавања, латинизације и католичења свега што је српско, а
у којем истиче: “Српска православна црква чувањем старог јези-
ка Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римо-
католичких и православних Јужних Словена, те би стога, више
него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се
њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење
Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам
Београд, временом, сам од себе пасти у руке.” (П. Д. Кијук 2011:379)
Копитар-Вукова рушилачка стратегија потпуног уништења
српске националне самосвијести проводила се, дакле, јавно под
Вуковим именом и фирмом књижевнојезичке реформе, а тајно ју
је осмислио и водио Копитар и хабсбуршко јансенстичко брат-
ство, које је владало иза трона. Катастрофалне су биле посљедице
аустрославистичког концепта подјармљивања православља од
стране бечко-ватиканских грабежљиваца; тих политичких про-
тивника рускославенском концепту уједињења православних
под окриљем Свете Русије. Овај окупациони концепт стекао је
уточиште управо у српској интелигенцији која се окренула од
Русије и почела школовати на Западу. Управо њој системски је
наметан комплекс инфериорности пред западном културом,
како би се стидјела свега што је српско.
Нови србисти – тројанци Запада
1. У посљедњих двадесет година, посрбљеног Вука Европејца про-
пагирали су по српским земљама “обновитељи” вуковске срби-
стике, који су се као српске Јуде латили задатка да поведу уну-
трашњу борбу против православља, тако што ће још једном у
циљу преваспитања Срба да реанимирају идеју југословенства
преко Вуковог антиправославног и масонског концепта “Срби
сви и свуда”.
Огњен Војводић
Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића
(Поводом “Декларације о заједничком језику” и истрајавања
Института за српски језик САНУ у изради “Речника српско-
хрватског књижевног и народног језика”)
Повод писања овог текста су последице. Двије су последице про-
грама југословенске језичке политике. Једна последица је “Де-
кларација о заједничком језику”, обзнањена ове године у Сара-
јеву од четири невладине организације из четири бивше југо-
словенске републике, у програму преименовања српског језика као
“заједничког” вишеименог, вишецентричног “регионалног”, над-
националног стандарда. Друга последица је истрајавање Инсти-
тута за српски језик САНУ на “дводјелном” називу властитог јези-
ка, то јест изради “Речника српско-хрватског књижевног и народ-
ног језика САНУ”, као програмског континуитета југословенске
језичке политике САНУ. Узрок наведених програмских последи-
ца је стогодишњи југословенски језички програм, од формирања
Југославије 1918. Године, званичне језичке политике српског на-
рода, и једновјековне југословенске језичке политике прије форми-
рања Југославије. Сврха “Декларације о заједничком језику” је
промовисање континуитета југословенске језичке политике, под-
сјећања на прихваћени полицентрични стандард назива језика
– “српскохрватски”, и програмско принципијелно признавање
лингвистичког легитимитета новоименованим варијантама “за-
једничког језика”: “црногорског” и “бошњачког”, као независним
нормираним стандардима заједничког језика.
Оба случаја, “Декларација о заједничком језику” и “Речник
српскохрватског народног и књижевног језика САНУ”, јесу у
социјо-лингвистичкој међусобној корелацији, као континуитет
и стратегија југословенског језичког програма. Истрајавање и
инсистирање САНУ на континуитету југословенске језичке
доктрине двоимневања српског језика, као код Даничића – на
двоименом називу властитог језика, касније “дводјелном” називу
“српско-хрватски”, или коначно састављеном у једну ријеч, хиб-
ридну одредницу “српскохрватски” (као у изради Речника САНУ)
даје лингвистички легитимитет и легалитет праву вишецентри-
чног вишеменовања српског језика. Заправо, језичкој политици
коју промовише актуелна “Декларација о заједничком језику”:
признавање новоименованих назива “зајдничког језика”, даљег
дијељења и преименовања српског језика и народа на нове називе
и “народе”.
Као што у међудржавним односима самопроглашену држа-
ву Косово може самопроглашавати сав свијет, али ако је не
призна држава Србија таква државна творевина не може имати
међународни статус суверене државе, осим окупационог, на-
силно одузете државне територије суверене Србије. Исто је са
суверенитетом српског језика, само Српска академија наука и
дражва Србија могу лингвистички легализовати двоименовање
и вишеименовање српског језика, као што је урађено 1918. го-
дине формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касни-
је Краљевине Југославије. Као што су и прије формирања Југо-
славије поједини српски филолози, са одобрењем српских про-
југословенских кнежева, сарађивали у пројекту југословенске
језичке политике.
Уставне одредбе о српском језику, по природи ствари, мање
су обавезујуће за лингвисте и лингвистику него уставне одредбе
о статусу територије Србије за српске политичаре. Уставна
одредба о називу српског језика, ако нема подзаконску потпору
у практичној језичкој политици и правопису, представља фило-
лошки фолклор за прост народ. Преседану међународног права
признавања такотване “државе Косово” претходи преседан при-
знавања двоименовања властитог језика од стране државе и
званичних филолога Србије, каквог није било у свијету осим у
европској колонијалној културној политици.
Спровођење програма југословенске језичке политике је за-
почето почетком 19. вијека, под именом “Илирски покрет”, а ка-
сније “Југословенски покрет”, у програму европске колонијалне
културне политике и унијатске мисије на Балкану. Програм
“југословенске језичке политике” креирали су фрањевачки фило-
лози и аустрослависти у сврху колонизовања језика православних
Срба. У програму је рађена реформа српског језика и правописа, а
паралелно је вршено вишеименовање српског језика, као будућег
вишецентричног вишеименог наднационалног југословенског
стандарда. Југословенска језичка политика била је средство, као
и данас, у борби за премоћ на Балкану са православним руском
царевином која је, као православна и словенска, полагала поли-
тичко, вјерско, национално, свесловенско, језичко, историјско и
природно право на покровитељство балканских православних и
словенских народа.
Креатори и координатори колонизације српског језика, аус-
трослависти, римокатолички и протестантски мисионари нису
могли непосредно лично спроводити реформу језика и писма
православног народа јер би то био отворени прозелитизам пре-
ма православној цркви и држави, и према царској Русији као
покровитељу праовславних народа, зато су реформу спроводили
посредно преко српских сарадника. Сарадња српских званичних
филолога је била неопходна и ради признавања и потписивања
права преименовања српског језика у југословенском језичком
програму – у “југословенски” или “илирски”, “хрватски или срп-
ски” језик. Реформа је спровођена паралелно римокатоличком
и револуционарном доктрином, од мисије римокатолицизма,
преко просветитељског позитивизма, до револуционарне борбе
за националну или анационалну независност. Све што су од
средњег вијека покушавали фарањевачки филолози и протес-
тантски просветитељи, што је аустро-мађаска монархија поку-
шавала декретима, урадила је аустрославистичка катедра, у
кратком времену, у сарадњи са групом српских реформатора у
југословенском језичком пројекту и Југословенској академији
знаности и умјетности у Загребу.
Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, дава-
њем лингвистичког легитимитета преименовању и двоимановању
српског језика у “хрватски или српски”, са српске стране, као
носиоца националног историјског права и од српских званичних
филолога, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић, про-
фесор Велике школе у Београду, својим најзначајнијим дjелом
“Рјечник хрватскога или српскога језика”. Даничић је ријечник
радио за Југословенску академију знаности и умјетности у За-
гребу (касније Хрватска акдемија знаности и умјетности – ХАЗУ).
Даничић је претходно писао “научна” образложења о
релативности назива српског народа и језика, као српског или
хрватског према избору између два имена једног народа (“Разлике
између језика српског или хрватског” – Гласник Друштва српске
словесности, Београд, 1857. г). У филолошким радовима Данаичић
је користио за српски језик дводјелну ознаку “српски или
хрватски”, као у раду “Корјени с ријечима од њих посталијем у
хрватском или српском језику” (Издала Југословенска акадаемија
знаности и умјетности 1877.г. Ст.180.), поводом чега је Лазо
Костић писао да је Даничић “први књижевник и филолог, не на
словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и
пише “хрватским или српским”.
Ђура Даничић (право му је име и презиме Ђорђе Поповић)
рођен је у Новом Саду 1825., а умро у Загребу 1882.године. Презиме
је прво промијенио у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура.
Син православог свештеника, али се школовао у протестантској
гимназији у Пожуну (Братислава, Словачка). Први саборац и
бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и
правописа својим филолошким радом образлагао је научну “не-
опходност” југословенске језичке политике реформе српског
језика и правописа. Једноставно је закључити да промјена личног
имена и презимена, похађање вјерске протестантске школе, као
син православног свештеника, релативизовање религиозне при-
падности, идентитета и имена своје народности и језика, на-
зивање властитог језика и народа “храватски или српски” или
“наш хрватски или српски народ”, указује на карактерну и
културну, вјерску и националну кризу идентитета Ђорђа По-
повића – Ђура Југовића – Ђура Даничућа (Овде је важно напо-
менути да је Даничићев рођени брат Милош приступио уни-
јатском “Илирском покрету” или “Хрватском националном
препороду”).
Реформа српског језика и правописа је била пројекат ау-
строславистичке колонијане “југословенске језичке политике”,
Радомир Батуран
Слово о бесловесној “Сарајевској декларацији о језику”
“Декларације доносе, усвајају и објављују стручни тимови, преко
особа или тела за то овлашћених”, пише слично у свим речницима
страних речи у српском, енглеском и руском језику у које сам
имао увид.
Ако је језик печат народа, а компетентни лингвисти, философи
и филолози кажу да јесте; ако је писмо кôд народа, а најпозванији,
делима потврђени графолози, лингвисти и социоози културе
кажу да јесте – онда се сваки образован човек, близак струци
језика и писма, мора запитати ко је позван да доноси деклерацију
о печату и кôду народа српског.
Јесу ли позвани да о тако сложеном лигвинстичком питању
пишу декларације самопозвани глумци, партијски књижевници,
идеолошки политиколози, сервилни новинари и весели одбор-
ници Милогорци у државним скупштинама или шпијунске не-
владине организације? Свакако да нису. Јесу ли потписници
ове скудоумне декларације само надничари Сорошове и других
глобалистичких фондација? Досадашња ангажованост и скоко-
вито напредовање у каријери многих од њих, казују нам да јесу.
Јесу ли самопозвани да пишу ову подваљивачку декларацију о
српском језику нарко-зависници који ће убити и оца и мајку само
да обезбеде потребан новац за куповину дроге од које су постали
зависни њихови организми? Дошаптавају нам чланови њихових
породица да јесу, а медији гласно говоре: “Забрани нас, Боже, од
њихових неурачунљивих декларација.”
Јесу ли позвани постмодернистички лингвисти и писци из
других нација да пишу декларацију о српском језику и писму?
Јесу, ако их позову српски лингвисти и књижевници, рачунајући
на њихово делима доказано интелектуално поштење. Ево, и ми
јавно позивам лингвисту, академика Ивана Клајна да се замисли
над својом руком којом сакати српски језик деценијама. Јавно га
позивам да преиспита своје интелектуално поштење када је себи
дозволио да се, као Јеврејин по нацији, а лингвиста академик
по стручности, сврста у шарену братију глумаца, идеолога и
одборника, да с њима укида и име српском језику којим говоре
сви Словени на Балкану, а преименују га у некакве тек настале
политичке језике Хрвата, Милогораца и Бошњака. Први од
лингвиста из САНУ поодавно је почео и да поништава кôд
српског народа.
Да је академику Клајну у добром стању интелектуално поштење,
он би скренуо бесловесној братији трабаната да се тај “заједнички
језик” зове српски језик па, следствено лингвинстичкој науци и
интелектуалном поштењу научника лингвиста, и декларација
се тако мора звати. Српски народ не може самопореченим ком-
шијама ништа забранити, али себи може наредити све па и овај
етички минимум: да свој језик назива родним именом ма где да
се он говори: у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној
Гори, у Словенији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Македонији,
Турској, у Немачкој и другим земљама Европе, у Канади и другим
земљама Северне Америке, као и у Аустралији и на Новом
Зеланду. Никада, ама баш никада не смемо пристати да свој
језик другачије зовемо у ма којој другој држави која се налази у
говорном подручје српског језика или се у етничким заједницама
те државе српски говори.
У темељима српског језика и писма су средњовековни Ду-
шанов статут Српског Царства и Законоправило Светог Саве,
темељ статут Српске, Румунске и Руске Православне Цркве. Мало
је народа у средњем веку писало статут своје државе и цркве на
свом језику и писму. Зато је насаломљив и неизбрисив печат и код
српског народа.
Дамир Малешев
Слова у свечаним одеждама
Ове јесени, Градска библиотека Новог Сада обрадовала нас је
својим новим издањем – Сликовним букваром православља
Олгице Стефановић. Буквар који је сачинила уметница Олгица
Стефановић пре свега је ликовно дело и све у њему подређено је
поетици слике. Овај буквар не само да је у најближем духовном
сродству с оним нашим “обичним, старим” букваром, него је
овде реч о истом буквару који се појављује у своја два различита
обличја. Разлика је у старосном и духовном узрасту. Једноставна,
јасна и детиње нага слова оног првог буквара сада се појављују у
својим свечаним и раскошним одеждама, сва попут детета које се
прикладно оденуло да би учествовало у богослужењу. сва попут
анђела који украшавају Царство небеско.
Буквар је увек нов, неочекиван, узбудљив и кроз цео живот
човека незабораван. Такав и мора да буде, јер тек када одрастемо,
а не одрекнемо се сасвим оног детета у себи, схватимо да се оно
најлепше крије у добро познатим и обичним стварима. Овај Сли-
ковни буквар, очигледно, далеко превазилази племениту намеру
да описмени децу. Он је староставно завештање писмености и
духовности, али и млада, златна и зелена грана наше савремене и
свакодневне, насушне духовне потребе да будемо достојни својих
предака. Како каже др Жарко Димић: “И све те миленијуме и
векове, од Богородице и Христа, анђела и арханђела, Олгица
Стефановић сажела је у прелепим ћириличним знаковима ис-
пуњеним анђелима и светитељима, у буквар радовања и учења
поклоњеног деци, чинећи од буквара јединствену химну љубави,
учењу и знању.”
Слова су овде украс, али и оно што самим собом бива украшено,
како то истиче Драгомир Ацовић. С друге стране, записи који су
обасјани смерним ватрометом тих слова и ликова, сведени су
колико на основне, насушне истине, толико и на дубокомислен
и песнички говор духовника и богослова Српске православне
цркве.
У моћном окружењу таквог краснословља, нека утврђена ака-
демска правила навођења текстова морала су донекле да устукну.
Да устукну пред Лепотом. Записи, понекад дати у целини, а
понекад у деловима, углавном су наведени као цитати, али
неки од њих су невидљиво испреплетани с ауторкиним речима
у виду слободних парафраза. Речи духовника и песника, попут
река понорница, изненадно избијају на површину да би се, исто
тако изненадно, изгубиле у дубинама и заметнуле свој траг.
Једноставно (наизглед), као када се пише песма, као када се ра-
зговара с децом.
Оптерећивати овакву књигу академском доследношћу и пре-
цизношћу, књигу која нити је историографска, нити је теолошка
или филозофска – било би неприкладно. Наравно, имена ауто-
ра и њихових дела наведена су (засебно) у књизи. Питање на-
шег националног идентитета превазилази академске оквире –
оно је засновано у духовној вертикали, у самој лепоти. Речима
Весне Башић: “Вешто и стрпљиво, задивљена лепотом српских
рукописних књига, Олгица Стефановић својим сликама потвр-
ђује да је непресушан светосавски извор и непобедива снага
светородних Немањића да заувек сведоче од кога смо постали и
стасали.” Или, речима Милована Витезовића: “Њен уметнички
рад у духу српског средњовековља, посебно у илуминацији
ћириличних слова, је врхунски уметнички рад и велика мисија
обнове богате српске средњовековне уметности.”
Лепота слике и лепота речи. Сликовни буквар православља
као краснословље и златоустост.
Драгомир Ацовић
“Ликовни буквар православља” Олгице Стефановић
(Градска библиотека Новог Сада, 2017)
Олгица Стефановић одавно је замађијана мистеријом слова. За
њу слово није само форма и шифра или амбалажа за звук; сло-
во је моћан симбол, преносник поруке, гласник почетка и кра-
ја постојања. Зато му приступа са страхом и поштовањем, раш-
чишћава простор око њега, и форму слова као графеме испуњава
иконичким ликовима оних који живе по Слову, постоје у Слову
и славе Слово, али исто тако Слово је овде заштитник, залеђе
и одбрана светости, знак у коме се постоји, нека врста сенке
Голготских крстова на којима су разапети Спас, Покајање и
неокајани Грех. Слово је иконостас и црква, хоризонт и брод, део
отвореног неба кроз које нас посматрају они који су се прославили
пред Творцем и огледало у коме настојимо да се препознамо и да
спознамо своју тежину на теразијама правде.
У овом пролазном и ефемерном тренутку садашњости, Олгица
Стефановић је одабрала да нас подсети да је у почетку била Реч, и
да је Реч била у Бога! Са слôва Олгице Стефановић посматрају
нас преци, на њима читамо свој генетски код, свој завршни рачун
савести и тежину коју ћемо имати када нас буду мерили.
Постоји једна битна разлика између древних илуминатора
и Олгице Стефановић када је однос према иницијалу у питању.
За њу слову није потребан украс, слово је украс по себи. Она
слову приступа као оквиру из кога нам се обраћају сећања: се-
ћања на изговорене и написане речи, сећања на оне који су те
речи створили и на оне које су те речи родиле. Зато нам се из
слова обраћају ликови који вечно живе, речи које не умеју да
умру, поруке које нам свест држе чврсто, не у стези менгела
него у загрљају љубави. Као на хералдичком штиту, ликови на
њеним словима имају сопствену хијерархију, почасне позиције,
покоравају се законитостима композиције, хијератског статуса
и непомерљивој естетици чије су нам норме непознате, али лако
препознајемо да ли јесу или нису поштоване.
Борба за очување ћириличног писма у нашој Србији делује
као контрадикција самој себи, као својеврсни оксиморон. Ипак,
удворички менталитет, комбинован с псеудоинтелектуалним
подозрењем и медијском нетолеранцијом према ћирилици, пред-
ставља фактичко стање нашег понашања, времена и стварности,
и никаква народна воља записана у Уставу јасно, обавезујуће и
праведно неће ништа значити ако сами нисмо спремни да се за
њу упорно и стално боримо и изборимо! И то не зато што смо
против туђег, новог и општег, већ зато што смо и за своје, трајно и
посебно! Не зато што волимо себе, него зато што немамо разлога
да било кога волимо по цену да сами себе мрзимо!
Олгица Стефановић се бави ћирилицом, и као чувар Грала
бди над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном
древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред
умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.