Олга Постникова
Пуни месец
О, пуног месеца мучно време
и светлошћу притиснуто осетљиво теме!
Ти си као бледи ћилибар између облака снених,
самоубица срећних прибежиште
и складиште
судбина давно заборављених и непримљених
у крило Божије свите
све деце зачете а нерођене и незавољене,
некрштене и безимене,
оне од златне лакстозе сите,
оне похотом и болом оскрнављене
и скоро невидљиве у зрацима твоје светлости зелене
***
Живот је изгубио цену. Дејство инстикта
и закона одржања врсте је веома ослабњено.
Зато леминзи јуре у океанске воде да се утопе,
а страсно парење јелена је жудњом за смрћу распаљено.
Нама је постало свеједно: умрети или заспати,
пијанство и бутифос или жудња за чернобилском шумом.
Као да је цео народ отрован патосом самоубиства
и као да га је заувек напустио тужних небеса промисао.
И шта ја да радим? Нема ме довољно за сву ту несрећу.
Мало је једна моја свећа да би се прошло кроз таму ноћи.
Господе, како ми је страшно што нисам ближњем ослонац.
А кад ближњем не помажем, како ћу даљњем помоћи?
Хиљаде стараца у беди и немоћи нисам к себи узела.
Ни деци из сиротишта моја брига није довољна била.
Преварене девојке нисам од абортуса сачувала,
и дечаке од Авганистана нисам спасила.
И нерзумевањем мучим сопствено дете, рођено и мило,
и својој мајци ретко одлазим и помажем.
А мој друг је умро у Израелу, изгнанство га је убило.
Ако ме Бог упита о томе, шта да му кажем?
За бес у редовима такође неће бити опроштаја.
О, како желим да поверујем у могућност васкресења
моје пропале земље! Но и на словенски празник,
на хиљадугодишњицу крштења
нема исповедаонице,
где би се саслушале моје кривице.
Са руског превела Љубица Несторов
Коментари