Скандинавија своје километре
Ставља под многе точкове.
Тешки камиони ко да лете,
Обилазе све нове редове,
Дуж пута борове уклете
Што дуго ко стража ту стоје,
Непомични ко и увек што су.

Тад угледам мајке своје лице,
На Црвено брдо заједно
Код оца њеног а мог декице –
На далек пут крећемо вредно.

Две хиљаде километара тамо
И толико на повратку од њега.
На толиком путу једна жеља само,
Да видим деду – она оца својега.
Код родбине није необично
Да једни друге радо посете,
Још кад је место, ко дедино, одлично
За живот изван тебе, свете.

Пожелео сам, кажем искрено,
Да деда изађе на двориште
И каже — да сте ми живи и здрави,
Чекам вас од јуче, од јутра, и више.

Гле, праунук два метра, мушкарац прави,
За годину ко поручник се пише.
Сад већ сам знаш а не из приче
Шта је војска, како јој се служи,
Добар ратник и човек, мој унуче,
Твој деда је био – земљи да се одужи.

Метак је будалa – бајонет за храбре,
Овде, у јулу четрдесет четврте,
Непријатељу пробисмо бокове,
Све ћутећи, мрштећи обрве,
И ето, колико година пролете
Откако ме тог јула убише.

Роде мили, пети јул је био,
Ено, тамо, у селу Вакили
Нико метак није испалио.
Ни Левитан се не јави на радио
Кад је капетан с дигнутим бајонетом
У јуриш, у мислима са Стаљином
Кренуо, и ми за њим гласно.

Тад с бока митраљез затрешта,
Све утихну ко ноћу, касно,
Јер, унуче, судбина је клета
Одредила да никад те не сретнем,
Да испратим младост, зрелост твоју.

Убише ме у последњем боју.

Јесење импресије

У жутом плашту брезе све
С јесењим ветром реч разгоне,
На путу се барице леде,
Стакато ритмом звона звоне.
Киша по крову добује,
Мелодија сва је уморна –
Капима што лед их кује.
Осећам – зима ће суморна,
Ил’ пуна природних чари.
Новембар уме бити хладан
И сетом боји све ствари –
Живот обичан и досадан.
Али – ако се Земља окреће,
Поново ће ситне кише
Сипити пољем у пролеће,
Музиком наде веће, више.

Жене

Налет емоција ниједна брана издржати неће
И одмах ће прегорети лицна од великог напона,
Спознати све што си ми сад причала право је умеће,
Чак и речи заустављене у мислима – израз без спона.

Показати осећање што кипи, из подсвети ишчупано
И у врелој глави све немогуће мисли измешати.
Све нужно да се постави: штафелај, палета и платно.
Да бих наклоност и слику љубави могао насликати.

Све напред објављене песме са руског је превео
Анђелко Заблаћански