Mи, из 1914.

Не жалећи се и примајући ход догађаја и ред ствари у људској
суд-бини, не тражећи од новог нараштаја више разумевања него
што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас један
другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхо-
лијом, тражимо оно наше из 1914. године, што је изгледало
страшно, дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што
полако нестаје и бледи као песма која се више не пева или језик
који се све мање говори. Али, између себе, гледајући један другом
у зенице које су виделе чуда, права чуда, и остале и даље живе
да гледају ово свакодневно сунце, ми подлежемо увек неодољивом,
за нас вечном чару тих година. Тада ми опет добивамо крила
и окриље патње и жртве савладаног страха и прежаљене мла-
дости. И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе
на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер то
лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим
дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина.

Иво Андрић, интервју за часопис Идеје, новембар 1934. године

Тешко је разумети време коме не припадаш. Многи добри исто-
ричари животе су провели зароњени у избледела документа, па
ипак никада нису постали сјајни. Нису имали тај редак, урођени
таленат да из листова старе хартије, поред чињеница, упију и
читаво једно време, свет какав више не постоји и може само да се
измашта. Историјски извори су скривена упуства за његову кон-
струкцију. Не каже се случајно да “сваком извори другачије жу-
боре”. Свако има свој дубоко лични доживљај стварности. За оног
ко се бави прошлошћу, она мора да буде управо то – стварност.
Ко су били младићи из босанских касаба, познаници из шетњи
дуж калдрма чаршије и са страница омладинских часописа, из-
губљени у потрази за истином међу редовима Бакуњина и Черни-
шевског, Његоша и Пандуровића, загледани у вечност колико и у
гране јоргована које скривају девојачке пенџере?
Није лако промишљати данас, на овој несрећној земљи коју
је на толико различитих светова изделила Дрина, о групи мла-
дића у којој су, потпуно равноправно, један до другог стајали
Данило Илић и Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Мухамед
Мехмедбашић, Васа Чубриловић и Доброслав Јевђовић. У земљи
са само шест гимназија, са туђинском влашћу и погледом пре-
ко заталасане Дрине на слободну браћу, они су сањали ново,
другачије време.
Многи данас покушавају да их укалупе. Да кажу да су били
националисти. Великосрпски или југословенски. Други, пак, кажу
– анархисти. Трећи – деца заведена од групе српских завереника.
Смештају их калуп показујући суштинско неразумевање оних о
којима говоре.
Њихова суштина је била борба да изађу из калупа. Побуна.
Генерацијска, социјална, друштвена, морална. Живели су у свету
који су хтели да мењају. Како је сутра требало да изгледа, нису
знали нити су желели да знају. Њихова судба је била да мењају
оно што је данас. Били су револуција. Нико од њих није маштао
да постане државник као Кавур, већ револуционар, Мацини или
Гарибалди.
Они преживели су заувек остали људи 1914, било је то “њи-
хово време”, како Андрић каже. Читава њихова идејна вертикала
је смештена између Принципа и Жерајића, баш као што се, сим-
болично, између њихових имена на врху и дну списка сахрањених
у гробници Видовданских хероја налазе имена њихових палих
другова. “Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи.”
Говорећи данас о Младој Босни, ретко ко схвата да она није
била организација, узак круг завереника који је састаје у задим-
љеним механама и припрема атентате. Млада Босна је била име
за идеју. Само је идеја могла да окупи људе међу којима се мно-
ги нису ни познавали, удаљене килиметрима, али још више мен-
талитетом и карактерима. Како би се другачије нашли заједно
потоњи генерал НКВД-а и четнички војвода, црнорукац и књи-
жевник нобеловац.
Почетком двадесетог века, у Босни и Херцеговини је стасавала
генерација чији су предводници били “апостоли перманентне
побуне”, како их је у разговорима са Дедијером називао Сартр.
Суштину “перманенте побуне”, по мишљењу Сартра, вероватно
је најбоље на папир пренео један од побуњеника из 1914, Иво
Андрић. Његова “Прича из Јапана” онима склоним промишљању
открива дубљу истину о “њиховом времену” него хрпе страница
са фактографски побројаним чињеницама.

Прича из Јапана
За владе царице Ау-Унг био је међу осуђенoм Тристопедесеторицом
уротника прогнан и пјесник Моро Ипо.
Три године је проживио на најмањем од Седам Отока, у кућици
од рогоза. А кад је царица обољела и њена моћ стала све више да
опада, њему је успјело, као и већини од Тристопедесеторице, да
се поврати у главни град Једо. Становао је накрај града у једном
крилу неке свећеничке зграде.
Грађани, сити крвавог господства луде и окрутне царице, за-
вољели су пјесника, а већ они од Тристопедесеторице бијаху му
нераздруживи другови. Од руке до руке су ишли његови кратки
стихови о јунаштву и смрти, а његов добри смијешак био је у њи-
ховим расправама као ријеч која одлучује.
Тада се догоди да од отрова свеопће мржње умрије царица
преко сваког очекивања нагло. Њени се неваљали дворани раз-
бјегоше, а она је лежала надувена и грдна у пустом двору и није
било никог ко би је сахранио.
Брзо се сакупише Тристопедесеторица уротника и преузеше
власт. Подијелише између се чинове и части и стадоше да владају
јединственим царством на Седам Отока.
Кад је у двору некадање царице било прво свечано вијеће, пре-
бројише се Тристопедесеторица и видјеше да једнога нема, а кад
се прочита списак свих завјереника видје се да нема пјесника
Мори Ипо. Не хтједоше да вијећају без његова гласа него одмах
послаше роба са двоколицом по њега. У неко доба се врати роб са
празним колима; речено му је да је Мори Ипо отпутовао и да је за
вијеће Тристопедесеторице оставио писмену поруку. Најстарији
у вијећу прими савијену хартију и предаде је начелнику државних
учењака а овај је стаде наглас да чита:
“Мори Ипо поздравља, на растанку, другове своје, завјеренике!
Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вјери
и побједи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама
дијелим и власт као што сам дијелио борбу. Али пјесници су –
противно од других људи – вјерни само у невољи, а напуштају оне
којима је добро. Ми, пјесници, смо за борбу рођени; страсни смо
ловци, али од плијена не једемо. Танка је и невидљива преграда
што ме дијели од вас, али зар није и оштрица мача танка па ипак је
смртоносна; без штете по своју душу не бих могао преко ње до вас,
јер ми подносимо све осим власти. Зато вас остављам, другови
завјереници, и идем да потражим има ли гдјегод која мисао која
није остварена и која тежња што није извојевана. А ви владајте
разборито и срећно, али дође ли икад на наше царство од Седам
Отока каква биједа и искушење и буде потребна борба и утјеха у
борби, потражите ме молим вас.”
Ту је предсједник вијећа, који је био мало наглух, читање пре-
кинуо и старачком нестрпљивошћу, с негодовањем у гласу рекао:
“Каква биједа може задесити царевину за праведног и слобо-
доумног владања Тристопедесеторице!?”
Сви вијећници климнуше главама; старији се осмјехнуше
презриво и сажално: Каква биједа?! Читање се не настави него
започе вијећање о закону за увоз и царину.
Само начелник државних учењака прочита до краја пјесни-
кову поруку, али у себи, и онда је смота и похрани у архиву не-
кадање царице.