Са Косова зора свиће

Покривено црним плаштом ноћи Косово спава. Спава и сања
светлост, мир и слободу, као и много пута до тада. Сања сунце
које се смеје и радује сваком новом свитању, сваком новом дану.
И сунце не одустаје. Построји пред зору своје зраке војнике хра-
брећи их и саветујући да буду доследни. Да и овог јутра у цик
зоре пробуде задремале косовске пашњаке и ливаде, планине и
реке, шуме и родна поља, винограде и села. Као послушна деца
зраци одлазе од свог родитеља да светлошћу окупају и тај део
земље Србије. Умивају изборана лица последњих Србина који не
напустише своја вековна огњишта уливајући им наду да још није
све изгубљено. Сваког јутра нова нада, са сваким зраком сунца
постаје приметнији сјај у оку напаћеног и измученог српског се-
љака док подиже очи ка небу тражећи одговоре на безброј пи-
тања: “Хоће ли нам сунце слободе поново засјати? Да ли нас је
Бог напустио?” Навикло на чемер, тугу и јад својих зракова док
извештавају у сумрак о свом боравку на терену, Сунце са нес-
трпљењем очекује своје посланике надајући се да ће га бар овог
пута обрадовати. Уморни, исцрпљени, невесели, зраци који су
тог дана подарили јутро Косову, започињу уобичајену жалопојку.
Један од њих сетним гласом поче свој извештај:
“Покушао сам да кроз олтарски прозор обасјам икону Пре-
свете Богородице у Пећкој Патријаршији, али нисам успео. Спре-
чила ме је бодљикава жица која се надвила над манастиром
као паукова мрежа. Свака бодља ме је ранила и расцепила на
много делова који нису били довољно снажни да допру до иконе.
Изгубивши снагу потражио сам помоћ. Тек када су ми се два
зрака придружила, успели смо да осветлимо образ Господа Исуса
Христа који нас је нестрпљиво чекао у крилу своје мајке. Обрадовао
нам се, а одмах затим сневеселио видећи по нама крваве ране које
су светлости дале црвенкасту боју. Таквом рањеном светлошћу
буде Сина Божијег више од деценију и по у Пећкој Патријаршији,
Дечанима, Грачаници, Зочишту, Архангелима... Насмешио нам
се и рекао да не бринемо, да ће се Његов Отац побринути да
бодљикаве жице више не нарушавају лепоту манастира”.
Сунце саже главу, у очима му заискрише сузе. Тек што је
заустило нешто да каже, јави се други зрак, такође, невеселим
гласом:

“Мој задатак је да сваког јутра отргнем од таме кивот са мош-
тима Светог Стефана Дечанског, и овог пута сам имао потешкоће.
Пут ми је препречила цев пушкомитраљеза на улазној капији
манастира. Одузела ми је део топлоте, пореметила ми јеправац
кретања и ставила до знања да она господари у овој светињи.
Покушао сам да је прескочим, али сам налетео на маскирну уни-
форму италијанског војника чије су ме боје подсетиле на рат.
Манастир Високи Дечани као да је окупиран и изолован од осталог
света. Најежио сам се и потражио други пут до кивота. Успео сам
да прескочим митраљеско гнездо и неприметно се ушуњам поред
страже у порту. Један од монаха је отворио манастирска врата и
пожурио на јутарњу службу која је управо почињала. Искористио
сам то и напокон додирнуо кивот са моштима. Осетио сам мир и
блаженство.Целивајући Светитеља помислио сам:
“Хоћу ли увек наилазити на овакве препреке да бих се по-
клонио светињи?”
“Немој бринути туђу бригу, има ко да о томе води рачуна” – чуо
се глас из кивота.
“Бог је Свемогућ, ослони се на Његову милост!” – одзвањало
је у цркви. Одмах сам се постидео свог неверја и помолио се
Св. Стефану Дечанском да овим просторима опет засија сунце
слободе!” – завршио је своју причу други зрак.
Видно узнемирено Сунце се окрену зраку који сваког дана у
подне даје посебан бронзани сјај звону у манастиру Архангели:
“Имаш ли, можда, ти боље вести?”
Трећи зрак слеже раменима и поче да јадикује: “Нисам ни ја
много задовољан ониме што сам затекао данас тамо.Немачки
војници завршили су осматрачницу испред манастира и затво-
рили ми најближи пут до остатака некадашњег олтара. Најпре
сам помислио да сам погрешио пут и наишао на војну базу, али
када сам у позадини видео добро познате рушевине манастира,
решио сам да по сваку цену нађем начина да дођем до њих.
Навикле су да се огреју мало на подневном сунцу и прикупе од
моје топлоте енергију и снагу да издрже нова искушења. Ни-
сам смео да их разочарам. Прекрстио сам се и пронашао про-
лаз на осматрачници. Засијао сам најјаче до сада желећи да за-
дужбини цара Душана поручим да су изломљене цигле и камени
блокови некадашњег манастира одличан темељ и основа будућег
манастира. Осетио сам неописиву захвалност и радост сваког
каменчића тог порушеног, али поносног здања. “Неће Бог до-
пустити да ово свето место остане без богомоље” – помислио сам
и напустио светињу.
Сви уздахнуше и потражише погледом најмлађег, али најупо-
рнијег међу њима. Надали су се да ће се бар његов извештај ра-
зликовати од осталих. Четврти зрак само што се вратио са ве-
ковног светионика српске историје-Газиместана. Узбуђен и још
увек задихан он пожури да пренесе своје утиске са спомен-обе-
лежја легендарне косовске битке:

“Сваки пут ме у срце дирну речи Кнежеве клетве уклесане
у камен средњевековне куле које у сумрак помилујем својом
светлошћу, а затим их препустим тами. Само што сам се опростио
од њих и окренуо се да одем, зачуо сам грају и повике: “Косово је
Србија”! Из два аутобуса српских таблица журила је група људи да
искаже своје поштовање и дивљење косовским јунацима. Застао
сам да им омогућим још који минут дневног светла. Носили су
заставе и певали косовске песме. Најежио сам се када сам видео
осмехе и сузе на њиховом лицу.
“Јесу ли то сузе радоснице? Плачу ли то они због прошлости,
садашњости или неизвесне будућности?” – питао са се.
Одговор сам добио од дечака који је био збуњен понашањем
одраслих па је упитао свог оца: “Тата, јесам ли и ја Србин? Хоћу
и ја у бој на Косово! Нећу да ме стигну речи ове клетве исписане
на споменику.”
Отац га узе у наручје и рече: “Бој на Косову је одавно започео
и одавно се завршио, али рат за Косово неће престати док год је
Србије.”
Свиће зора на Косову румена као косовски божури. Сунце по-
бедоносно пригрли своје зраке војнике па заједно поносно запе-
ваше:

“Са Косова зора свиће,
Свиће, свиће нови дан,
Грачаница сва у сјају,
Дочекује Видовдан!

Ој Косово, Косово,
Земљо моја вољена,
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша!”