На путевима духовности
29. 12. 2018
Немања Девић

Mи, из 1914.

Не жалећи се и примајући ход догађаја и ред ствари у људској
суд-бини, не тражећи од новог нараштаја више разумевања него
што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас један
другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхо-
лијом, тражимо оно наше из 1914. године, што је изгледало
страшно, дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што
полако нестаје и бледи као песма која се више не пева или језик
који се све мање говори. Али, између себе, гледајући један другом
у зенице које су виделе чуда, права чуда, и остале и даље живе
да гледају ово свакодневно сунце, ми подлежемо увек неодољивом,
за нас вечном чару тих година. Тада ми опет добивамо крила
и окриље патње и жртве савладаног страха и прежаљене мла-
дости. И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе
на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер то
лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим
дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина.

Иво Андрић, интервју за часопис Идеје, новембар 1934. године

Тешко је разумети време коме не припадаш. Многи добри исто-
ричари животе су провели зароњени у избледела документа, па
ипак никада нису постали сјајни. Нису имали тај редак, урођени
таленат да из листова старе хартије, поред чињеница, упију и
читаво једно време, свет какав више не постоји и може само да се
измашта. Историјски извори су скривена упуства за његову кон-
струкцију. Не каже се случајно да “сваком извори другачије жу-
боре”. Свако има свој дубоко лични доживљај стварности. За оног
ко се бави прошлошћу, она мора да буде управо то – стварност.
Ко су били младићи из босанских касаба, познаници из шетњи
дуж калдрма чаршије и са страница омладинских часописа, из-
губљени у потрази за истином међу редовима Бакуњина и Черни-
шевског, Његоша и Пандуровића, загледани у вечност колико и у
гране јоргована које скривају девојачке пенџере?
Није лако промишљати данас, на овој несрећној земљи коју
је на толико различитих светова изделила Дрина, о групи мла-
дића у којој су, потпуно равноправно, један до другог стајали
Данило Илић и Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Мухамед
Мехмедбашић, Васа Чубриловић и Доброслав Јевђовић. У земљи
са само шест гимназија, са туђинском влашћу и погледом пре-
ко заталасане Дрине на слободну браћу, они су сањали ново,
другачије време.
Многи данас покушавају да их укалупе. Да кажу да су били
националисти. Великосрпски или југословенски. Други, пак, кажу
– анархисти. Трећи – деца заведена од групе српских завереника.
Смештају их калуп показујући суштинско неразумевање оних о
којима говоре.
Њихова суштина је била борба да изађу из калупа. Побуна.
Генерацијска, социјална, друштвена, морална. Живели су у свету
који су хтели да мењају. Како је сутра требало да изгледа, нису
знали нити су желели да знају. Њихова судба је била да мењају
оно што је данас. Били су револуција. Нико од њих није маштао
да постане државник као Кавур, већ револуционар, Мацини или
Гарибалди.
Они преживели су заувек остали људи 1914, било је то “њи-
хово време”, како Андрић каже. Читава њихова идејна вертикала
је смештена између Принципа и Жерајића, баш као што се, сим-
болично, између њихових имена на врху и дну списка сахрањених
у гробници Видовданских хероја налазе имена њихових палих
другова. “Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи.”
Говорећи данас о Младој Босни, ретко ко схвата да она није
била организација, узак круг завереника који је састаје у задим-
љеним механама и припрема атентате. Млада Босна је била име
за идеју. Само је идеја могла да окупи људе међу којима се мно-
ги нису ни познавали, удаљене килиметрима, али још више мен-
талитетом и карактерима. Како би се другачије нашли заједно
потоњи генерал НКВД-а и четнички војвода, црнорукац и књи-
жевник нобеловац.
Почетком двадесетог века, у Босни и Херцеговини је стасавала
генерација чији су предводници били “апостоли перманентне
побуне”, како их је у разговорима са Дедијером називао Сартр.
Суштину “перманенте побуне”, по мишљењу Сартра, вероватно
је најбоље на папир пренео један од побуњеника из 1914, Иво
Андрић. Његова “Прича из Јапана” онима склоним промишљању
открива дубљу истину о “њиховом времену” него хрпе страница
са фактографски побројаним чињеницама.

Прича из Јапана
За владе царице Ау-Унг био је међу осуђенoм Тристопедесеторицом
уротника прогнан и пјесник Моро Ипо.
Три године је проживио на најмањем од Седам Отока, у кућици
од рогоза. А кад је царица обољела и њена моћ стала све више да
опада, њему је успјело, као и већини од Тристопедесеторице, да
се поврати у главни град Једо. Становао је накрај града у једном
крилу неке свећеничке зграде.
Грађани, сити крвавог господства луде и окрутне царице, за-
вољели су пјесника, а већ они од Тристопедесеторице бијаху му
нераздруживи другови. Од руке до руке су ишли његови кратки
стихови о јунаштву и смрти, а његов добри смијешак био је у њи-
ховим расправама као ријеч која одлучује.
Тада се догоди да од отрова свеопће мржње умрије царица
преко сваког очекивања нагло. Њени се неваљали дворани раз-
бјегоше, а она је лежала надувена и грдна у пустом двору и није
било никог ко би је сахранио.
Брзо се сакупише Тристопедесеторица уротника и преузеше
власт. Подијелише између се чинове и части и стадоше да владају
јединственим царством на Седам Отока.
Кад је у двору некадање царице било прво свечано вијеће, пре-
бројише се Тристопедесеторица и видјеше да једнога нема, а кад
се прочита списак свих завјереника видје се да нема пјесника
Мори Ипо. Не хтједоше да вијећају без његова гласа него одмах
послаше роба са двоколицом по њега. У неко доба се врати роб са
празним колима; речено му је да је Мори Ипо отпутовао и да је за
вијеће Тристопедесеторице оставио писмену поруку. Најстарији
у вијећу прими савијену хартију и предаде је начелнику државних
учењака а овај је стаде наглас да чита:
“Мори Ипо поздравља, на растанку, другове своје, завјеренике!
Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вјери
и побједи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама
дијелим и власт као што сам дијелио борбу. Али пјесници су –
противно од других људи – вјерни само у невољи, а напуштају оне
којима је добро. Ми, пјесници, смо за борбу рођени; страсни смо
ловци, али од плијена не једемо. Танка је и невидљива преграда
што ме дијели од вас, али зар није и оштрица мача танка па ипак је
смртоносна; без штете по своју душу не бих могао преко ње до вас,
јер ми подносимо све осим власти. Зато вас остављам, другови
завјереници, и идем да потражим има ли гдјегод која мисао која
није остварена и која тежња што није извојевана. А ви владајте
разборито и срећно, али дође ли икад на наше царство од Седам
Отока каква биједа и искушење и буде потребна борба и утјеха у
борби, потражите ме молим вас.”
Ту је предсједник вијећа, који је био мало наглух, читање пре-
кинуо и старачком нестрпљивошћу, с негодовањем у гласу рекао:
“Каква биједа може задесити царевину за праведног и слобо-
доумног владања Тристопедесеторице!?”
Сви вијећници климнуше главама; старији се осмјехнуше
презриво и сажално: Каква биједа?! Читање се не настави него
започе вијећање о закону за увоз и царину.
Само начелник државних учењака прочита до краја пјесни-
кову поруку, али у себи, и онда је смота и похрани у архиву не-
кадање царице.

На путевима духовности
29. 12. 2018
Кристина Костић

“Ослобађање од греха много је већа благодат од ослобађања од невоље”

“Робинзон Крусо” Данијел Дефо

Славна књига Данијела Дефоа о Робинсону Крусоу спада, на свој
начин, у ред незаобилазних дела свељудске библиотеке. То је
роман коме се враћамо у разним добима нашег живота не само
због авантуристичког духа који подстиче нашу глад за непозна-
тим, жељу за пустоловинама и откривањем неког далеког, непо-
знатог света, већ и због нечег много битнијег. Потреба главног
јунака да проникне у тајне духовног живота, у смисао људског
постојања, да спозна и осети благодатно дејство покајања и
уједно милост и љубав Божију, тако је блиска свима нама. На
безброј питања која се тичу пролазности, вечности и спасења,
Робинзон, обичан човек, пустолов, даје сасвим једноставне и
истините одговоре. Сам на пустом острву, дубоко загледан у себе,
препуштен бројним искушењима, успева да сагледа целокупни
свој живот, да пронађе разлоге и узроке несрећа које су га пратиле
од тренутка напуштања родитељског дома.
Да није било невоља, не би било ни Богопознања; без бројних
искушења и смртних опасности не би било искреног покајања!
Боготражитељски пут главног јунака можемо поделити на два
периода његовог живота. Први период је период захваљивања
Богу само када га избави сигурне смрти, а то је време од када се
први пут опробао као морепловац, време бродолома, доласка
на пусто острво, земљотреса и болести, и период након болести
и сновиђења када моли Бога да му подари покајање, почиње да
пости, чита Библију и молитве и наглас исповеда своје грехе.
Дакле, први период можемо назвати периодом несрећа, невоља
и искушења када Робинзон пада на колена и подиже очи ка небу
изговарајући кратке и расејане молитве само када је у опасности,
док други период можемо назвати периодом преображаја и Бого-
познања, периодом скрушености и страхопоштовања. То непре-
стано богомислије и разоткривање смисла и суштине човековог
живота, као и свесност о присуству Божијем и Његовом правед-
ном суду и казни, довешће главног јунака до закључка:
“Ослобађање од греха много је већа благодат од ослобађања од
невоље!”
Да бисмо дошли до тога како је благодат Божија утицала на
Робинзона да искрено поверује у то да је од избављења од смрти
много важније искрено покајање јер доноси смирење и спокојство,
најпре ћемо се осврнути на први период његовог бурног и опасног
животног пута.
Све невоље почињу непоштовањем пете Божије заповести:
“Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго по-
живиш на земљи.” Робинзонов отац је желео да његов син постане
правник. Слутећи синовљеву жељу да се отисне на пучину, он га
моли да не напушта очински дом и завичај, и да не гледа чежњиво
за бродовима који одлазе у непознат и опасан свет.
“Рекао је да неће престати да се моли Богу за мене, али верује
да ме Бог неће благословити ако учиним тај луди корак, и да ћу
доцније имати времена да размишљам о томе како сам прене-
брегао његове савете, кад можда неће бити никог да ми помогне.”
Међутим, жеља за авантурама и пустоловинама била је јача
од жеље да послуша очев савет. Тако Робинзон чини грех којег
ће постати свестан чим доживи прву буру на мору, грех који ће
га као сенка пратити свих 28 година колико је провео на острву.
Док је бура беснела и претила да целу посаду одвуче у смрт, он
размишља о праведној небеској казни која га је сустигла јер ни-
је послушао очев савет. Стигле су га, како каже “очеве сузе и
мајчина преклињања, и моја савест, која још не беше окорела
као доцније, стаде ме корити што сам презрео савет и прекршио
дужност према Богу и оцу.” Потпуно свестан свог греха он чак
обећава, да ће, ако му Бог поштеди живот и опет стане ногом на
копно, сместа отићи оцу и да никада више неће крочити ногом на
брод док год је жив. На обећање је заборавио чим се бура стишала
“ове разборите мисли живеле су у мени само док је беснела бура.”
Ни Бога се више није сетио до следеће неприлике.
Зашто се Робинзон није сетио Бога и зашто одбацује “разбо-
рите мисли” објашњава Свети Теофан Затворник у својој књизи
“Пут ка спасењу”:
“Грех спутава душу многим мрежама или, боље речено, од ње
се скрива многим покровима стога што је сам по себи наказан
па би га, лако уочљивог, она из прве могла одбацити. Најдубље
смештени и срцу најближи покров саздан је од самообмањивања,
неосетљивости и лакомислене безбриге; изнад њих, ближе по-
вршини леже расејаност и многобрижје, најглавнији чиниоци
који скривају и потхрањују грех и греховне обичаје и навике;
сасвим с врха налази се претежност плоти, покров од других ви-
днији, али ипак не мање моћан и значајан!”

Већ на наредном путовању видео је нешто што се не виђа често –
капетана, надморнара и још неколико других, како он каже, “па-
метнијих од осталих”, како се моле Богу, у очекивању да брод
сваког часа оде на дно. Капетан је узнемирено јурио по палуби
изговарајући молитву: “Боже, буди нам милостив; сви ћемо бити
изгубљени, сви ћемо пропасти.” Речи молитве оставише јак ути-
сак на Робинзона који ни из ове ситуације није извукао поуку,
већ је наставио по старом. Једном речи, како је море повратило
глаткост површине и трајно спокојство кад се бура утишала, тако
се стишавала узбуна његових мисли.
“Оне су тежиле да се опет кадшто поврате; али ја сам их се
отресао и иза њих будио као из какве болести, и одавао се пићу и
другарству, тако да сам брзо онемогућио повратак тих напада,
како сам их називао, и за пет или шест дана однео сам над савешћу
потпуну победу.”
Затим долази највеће искушење, највећа невоља. Бродолом и
очајничка борба са таласима који га, најзад, избацују на пусто
острво:
“Био сам сад на обали у безбедности, и почех дизати очи и за-
хваљивати Богу што ми је спасао живот у случају где је пре не-
колико минута за то једва било наде.”
Усхићење и захваљивање Спаситељу је и овог пута брзо
прерасло у негодовање и разочарење након сазнања да се налази
на пустом острву, да су се сви сем њега утопили, да нема ни оружје,
ни храну, да је сам без игде икога. Разматрајући свој положај и
околности у којима се нашао, Робинзон записује на једној хартији
добре и лоше стране свог положаја на острву.
ЗЛО: “Бачен сам на грозно пусто острво, без икакве наде на
Ћизбављење. Издвојен сам и склоњен од целог света, да будем
несрећан.”
ДОБРО: “Али ја сам жив, нисам се утопио, као сви остали са
мог брода и Онај који ме је на чудесан начин избавио од смрти,
може ме избавити и из овог положаја.”
ЗЛО: “Нема живе душе с којом бих могао разговарати, или
која би ми могла помоћи.”
ДОБРО: “Али Бог је као чудом послао брод у близину обале,
те сам из њега изнео многе ствари које ће, или подмирити моје
потребе, или ми омогућити да се снабдевам док сам жив.”

Господ је стрпљиво чекао Робинзоново покајање, али, пошто се
главни јунак и даље уздао само у своје снаге, Бог му шаље још
два искушења. Најпре земљотрес који је био толико страшан да
је претио да разруши шатор и оно мало покућства што је тешком
муком стекао. Плашио се да не буде жив закопан, па је седео
на земљи, погружен и неутешан. За све то време, док је земља
подрхтавала, а море се жестоко таласало, није му падала на памет
ни једна озбиљнија религиозна мисао, ништа сем обичног: “Боже,
смилуј се на мене.” Чим су потреси престали страх од смрти је
ишчезао, а са њим и потреба да се Богу завапи за помоћ.
Тродневна грозница била је још једна опомена главном јунаку
романа да је дошло време да озбиљно поразмисли о свом животу
и свом односу према Богу. Страшно сновиђење убрзало је тај
процес преображаја.Уснио је на болесничкој постељи човека који
силази са облака, са дугачким копљем у руци који као да гори
у пламену, прилази му и каже: “Пошто те све ове ствари нису
довеле покајању, сад ћеш умрети.” Човек из сна је подигао копље
и кренуо ка Робинзону, он се пробудио у великом страху, а речи
из сновиђења подстакле су га на размишљање:
“Нисам, на жалост, познавао божанску науку. Што сам од оца
добио добрих поука, беше ишчезло утицајем непрекидног осмо-
годишњег низа доживљаја на мору… Не сећам се да сам за све
то време и помислио на Бога… нека заглупелост душе, без жеља

На путевима духовности
29. 12. 2018
Кристина Костић

Са Косова зора свиће

Покривено црним плаштом ноћи Косово спава. Спава и сања
светлост, мир и слободу, као и много пута до тада. Сања сунце
које се смеје и радује сваком новом свитању, сваком новом дану.
И сунце не одустаје. Построји пред зору своје зраке војнике хра-
брећи их и саветујући да буду доследни. Да и овог јутра у цик
зоре пробуде задремале косовске пашњаке и ливаде, планине и
реке, шуме и родна поља, винограде и села. Као послушна деца
зраци одлазе од свог родитеља да светлошћу окупају и тај део
земље Србије. Умивају изборана лица последњих Србина који не
напустише своја вековна огњишта уливајући им наду да још није
све изгубљено. Сваког јутра нова нада, са сваким зраком сунца
постаје приметнији сјај у оку напаћеног и измученог српског се-
љака док подиже очи ка небу тражећи одговоре на безброј пи-
тања: “Хоће ли нам сунце слободе поново засјати? Да ли нас је
Бог напустио?” Навикло на чемер, тугу и јад својих зракова док
извештавају у сумрак о свом боравку на терену, Сунце са нес-
трпљењем очекује своје посланике надајући се да ће га бар овог
пута обрадовати. Уморни, исцрпљени, невесели, зраци који су
тог дана подарили јутро Косову, започињу уобичајену жалопојку.
Један од њих сетним гласом поче свој извештај:
“Покушао сам да кроз олтарски прозор обасјам икону Пре-
свете Богородице у Пећкој Патријаршији, али нисам успео. Спре-
чила ме је бодљикава жица која се надвила над манастиром
као паукова мрежа. Свака бодља ме је ранила и расцепила на
много делова који нису били довољно снажни да допру до иконе.
Изгубивши снагу потражио сам помоћ. Тек када су ми се два
зрака придружила, успели смо да осветлимо образ Господа Исуса
Христа који нас је нестрпљиво чекао у крилу своје мајке. Обрадовао
нам се, а одмах затим сневеселио видећи по нама крваве ране које
су светлости дале црвенкасту боју. Таквом рањеном светлошћу
буде Сина Божијег више од деценију и по у Пећкој Патријаршији,
Дечанима, Грачаници, Зочишту, Архангелима… Насмешио нам
се и рекао да не бринемо, да ће се Његов Отац побринути да
бодљикаве жице више не нарушавају лепоту манастира”.
Сунце саже главу, у очима му заискрише сузе. Тек што је
заустило нешто да каже, јави се други зрак, такође, невеселим
гласом:

“Мој задатак је да сваког јутра отргнем од таме кивот са мош-
тима Светог Стефана Дечанског, и овог пута сам имао потешкоће.
Пут ми је препречила цев пушкомитраљеза на улазној капији
манастира. Одузела ми је део топлоте, пореметила ми јеправац
кретања и ставила до знања да она господари у овој светињи.
Покушао сам да је прескочим, али сам налетео на маскирну уни-
форму италијанског војника чије су ме боје подсетиле на рат.
Манастир Високи Дечани као да је окупиран и изолован од осталог
света. Најежио сам се и потражио други пут до кивота. Успео сам
да прескочим митраљеско гнездо и неприметно се ушуњам поред
страже у порту. Један од монаха је отворио манастирска врата и
пожурио на јутарњу службу која је управо почињала. Искористио
сам то и напокон додирнуо кивот са моштима. Осетио сам мир и
блаженство.Целивајући Светитеља помислио сам:
“Хоћу ли увек наилазити на овакве препреке да бих се по-
клонио светињи?”
“Немој бринути туђу бригу, има ко да о томе води рачуна” – чуо
се глас из кивота.
“Бог је Свемогућ, ослони се на Његову милост!” – одзвањало
је у цркви. Одмах сам се постидео свог неверја и помолио се
Св. Стефану Дечанском да овим просторима опет засија сунце
слободе!” – завршио је своју причу други зрак.
Видно узнемирено Сунце се окрену зраку који сваког дана у
подне даје посебан бронзани сјај звону у манастиру Архангели:
“Имаш ли, можда, ти боље вести?”
Трећи зрак слеже раменима и поче да јадикује: “Нисам ни ја
много задовољан ониме што сам затекао данас тамо.Немачки
војници завршили су осматрачницу испред манастира и затво-
рили ми најближи пут до остатака некадашњег олтара. Најпре
сам помислио да сам погрешио пут и наишао на војну базу, али
када сам у позадини видео добро познате рушевине манастира,
решио сам да по сваку цену нађем начина да дођем до њих.
Навикле су да се огреју мало на подневном сунцу и прикупе од
моје топлоте енергију и снагу да издрже нова искушења. Ни-
сам смео да их разочарам. Прекрстио сам се и пронашао про-
лаз на осматрачници. Засијао сам најјаче до сада желећи да за-
дужбини цара Душана поручим да су изломљене цигле и камени
блокови некадашњег манастира одличан темељ и основа будућег
манастира. Осетио сам неописиву захвалност и радост сваког
каменчића тог порушеног, али поносног здања. “Неће Бог до-
пустити да ово свето место остане без богомоље” – помислио сам
и напустио светињу.
Сви уздахнуше и потражише погледом најмлађег, али најупо-
рнијег међу њима. Надали су се да ће се бар његов извештај ра-
зликовати од осталих. Четврти зрак само што се вратио са ве-
ковног светионика српске историје-Газиместана. Узбуђен и још
увек задихан он пожури да пренесе своје утиске са спомен-обе-
лежја легендарне косовске битке:

“Сваки пут ме у срце дирну речи Кнежеве клетве уклесане
у камен средњевековне куле које у сумрак помилујем својом
светлошћу, а затим их препустим тами. Само што сам се опростио
од њих и окренуо се да одем, зачуо сам грају и повике: “Косово је
Србија”! Из два аутобуса српских таблица журила је група људи да
искаже своје поштовање и дивљење косовским јунацима. Застао
сам да им омогућим још који минут дневног светла. Носили су
заставе и певали косовске песме. Најежио сам се када сам видео
осмехе и сузе на њиховом лицу.
“Јесу ли то сузе радоснице? Плачу ли то они због прошлости,
садашњости или неизвесне будућности?” – питао са се.
Одговор сам добио од дечака који је био збуњен понашањем
одраслих па је упитао свог оца: “Тата, јесам ли и ја Србин? Хоћу
и ја у бој на Косово! Нећу да ме стигну речи ове клетве исписане
на споменику.”
Отац га узе у наручје и рече: “Бој на Косову је одавно започео
и одавно се завршио, али рат за Косово неће престати док год је
Србије.”
Свиће зора на Косову румена као косовски божури. Сунце по-
бедоносно пригрли своје зраке војнике па заједно поносно запе-
ваше:

“Са Косова зора свиће,
Свиће, свиће нови дан,
Грачаница сва у сјају,
Дочекује Видовдан!

Ој Косово, Косово,
Земљо моја вољена,
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша!”

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026