Владимир Савић
Етида о додиру
Пред Медошевом сликом “Девојка са флаутом”
Плаши ме та скромност
Којом ми причаш
На обали бездана док седиш
Не скривај поглед
Руке твоје милују мол
Суза твоја залива срце моје
Да куца још једну етиду
Говорим и тако безживотан
рукама мога анђела
Ни мртав не могу да не дишем
Ни земља нема мира надамном
Бићу нем неки други живот
Сад док васкрсаваш мисли моје
Сад кад време није стигло а већ је ту
Сад док тишина тобом прича
Сад док скромност улази у ад
Сад кад прсти твоји њоме бришу
Све осим додира
Ћутиш ли као што ја
Гласно живим све смрти
Измишљене ван снова
Ћутиш ли док одлазим
А знам да си моја
Ћутиш ли као што ја ћутим
У смирају дана
Док починак надамном царује
Плаши ме да од те скромности
Хранећи љубављу мене
Ниси вечно сама
Ту где је све исток
Доћи ћу и када света не буде
Када све буде исток и када
На западу само име буде говорило о себи
Проћићу стазама којима брда проходе горе
Доћи ћу с ветровима који спавају арије сна
Бићу тиши од китова на највећим дубинама
Нечујно по јесењем лишћу погледом
Тражићу од судбине прекостале људе
Испод сваког камена по један извор
На сваком потоку платица кораке ослушкује
Разговарам с највећим тајнама
Нисам ја за другде овде моје друго ја прогледало сном
На месту где претци љубе камен
На прагу где сељанку моју у наручју носим
На овом западу где све је исток
Само ту ја своје рођење од живота просим
Коментари