Живојин Манојловић
Једина Србијо
Волим те
Волим те тако узавреле крви
Волим те
Постојано
Поносно
Црвено
Волим те
булкама цветних поља
Зрелих јагода
Волим те
Руменилом девојачког образа
Волим те
Њеном плетеном косом
Увезаном црвеном машницом
Раздраганим смехом деце
Волим те
Волим те
Ишибану моравским кошавама
До модрине
Плаву
Плаву
Не клонулу налетом других ветрова
Волим те
Плаветнилом зрелих шљива
Очију
Мило
Вером настало
И опстало
Волим те
Волим плавичасто
Сјајем ордења мојих предака
Сина и кћери
Волим те
Поколењима њиховим
Волим те
Волим те
Пролећем
Расцветану
Белу
Волим те
Белином летњег облачка
Над хладом његовим
Волим те
Снежном белином посуту путем
Топљену срцем
Понекад преварену
Волим те
Проседом косом белом
Пребледелу бригом за своје
Волим те
Волим
Каква си била
Каква ћеш бити
Под којом било шминком
Она бледи
Брише се
Осмех
Украо сам ти
Један осмех
Искрен
Топао
Срећом саткан
Нежно сакрио длановима
Да нико не види
Да нико не сазна
Моравске кошаве цепају сећања
Да ситне фрагменте
Сете
Среће
Туге
Радости
Бола
Лепоте
Љубави
Чврсто држим
Стиснуте дланове
Понекад
Усамљен
Растрзан мислима живота
Осетим тугу
Лагано отворим дланове
Твој украдени осмех
Као хиљаду новогодишњих прскалица
Заискри непролазном љубави
Љубав
Љубав
Није само реч
Пријатељу
Немој реч
љубав
Изговарати тек онако
реда ради
Осећаш
Изговори је
Тихо
Побожно
Као молитву
Нека клизне
Низ грло
Лакоћом пера
Птице
Птице станарице
Не селице
Изговори је
Лебдећи
Озарен
Грудима пуним
Жудње
Чежње
Слатком стрепњом
Чекања
Љубав
Љубав не долази сама
Зови је
Заслужи
Убрзаним лупањем
Срца
Узбурканим мислима
Постојаношћу
Истрајношћу
Опраштањем
Осмехом
Да пријатељу
Љубав није само реч
Већ ТИ својим бићем
Груди
Налети зиме моравска кошаве
Не расхладе врелину
Љубљених
Утонем у нежности
Мирисом младости
Груди орошене
Набубреле
Омеђане тесном чипком
Образ на белину меком ткану
Додиром задњег дамара
Узбуркану
Дрхтај жудње зањиха
Облаке језе истрајне
Вечне
Љубављу дарежљиве

Коментари