АЛЕГОРИЈА О ДАНТЕУ

Абдул-Вахид се онда окренуо оним будалама од неимара и овако рекао: ”Шта знате ви, бедне Алахове слуге... Ако вам је Алах дао да њему у част подигнете овај храм, зар треба и да вас пита – кад ће да га сруши!” Калиф је био веома задовољан овим одговором и наредио је да Абдул-Вахида пусте.
А онај што, на пергаменту од овчије коже, исписује историју Феникије је Херодот из Халикарнаса. За живота је обишао читав тадашњи свет, од Балтика на северу до извора Нила на југу, и од Бактријске пустиње на истоку до Хераклових стубова на западу. Онда је као рапсод путовао по Грчкој и бедуинима причао о ономе што је видео и чуо, али му ови ништа нису веровали па су га назвали 'лажовом из Халикарнаса'.
А Римљани су га, као што знате, назвали 'оцем историје'.
- Да, знам, рекао је песник.
- Морам међутим нешто да вам кажем - додао је сатир. - Он не воли Римљане.
- О, о! – повикао је песник. - Како то?
- То је дуга прича - рекао је сатир. Али у најкраћем, сматра да нису имали ни мере ни укуса, да су били окрутни, охоли и подли.
- О, о! – поново је узвикнуо песник. - Али, молим вас, па како је то могуће? Па баш би он требало да зна да је истина другачија. Па зар нису баш Римљани вековима водили свет путем напретка и славе?
- Драги Алигијери - рекао је сатир - дозволите ми да вам кажем – истина је увек негде на пола пута. Осим тога, морате признати да су Римљани урадили много ствари које не приличи људима. Поготово не онима који су, како кажете, водили свет путем напретка и славе.
Не бих хтео да ме погрешно схватите, али управо сам ја небројено пута био сведок страшним злочинима које су починили Римљани... Својим очима сам видео како су пијани римски војници убили Архимеда из Сиракузе, највећег математичара кога је свет видео, и то само зато што им је рекао: ”Не дирајте у моје кругове!” Својим очима сам гледао како су римске легије убијале и палиле све пред собом у Галији, Сирији, Иберији, Египту, свуда где их је пут нанео. И то увек под изговором да су други варвари, и да они само хоће да их поведу путем напретка и славе.
И својим очима сам видео како су на правди бога разапели оног несретног Арамејца из Назарета.
- О, о! – повикао је песник. - Али молим вас, о чему причате?
- Како мислите о чему причам. Уосталом дођите да га видите. Ево питајте га, зашто су га разапели...
- Господе Боже! – прошапутао је песник и прекрстио се.
- Али као што рекох - наставио је сатир - није страшно то што су га разапели, они су уосталом разапели много недужних и немоћних. Страшно је то што су га касније прогласили својим јединим богом, а себе анђелима и чуварима његове сенке. И што су у његово име починили толико злочина да их ни јадни Херодот није могао побројати. Уосталом, ви то све добро знате. Ви сте све то осетили на својој кожи.
Песник је дубоко уздахнуо и рекао:
- На жалост, тако је.
- Да, пријатељу - рекао је сатир... - Док сте ви писали Божанствену комедију, док сте, као какав рапсод, лутали беспућима њиховог раја и пакла и своје најлепше стихове исписивали по одајама њиховог небеског лавиринта, они су вам спремали омчу. А кад сте то открили, онај нитков од папе Бонифације VIII вас је прогласио јеретиком, а онда вас и протерао из родне Фиренце и никад је више нисте ни видели.
- Али моја Божанствена комедија је алегорија - рекао је песник.
- Знам ја да је она алегорија, рекао је сатир. Уосталом, шта није алегорија. Извор, чемпрес, камен, птица, звезде, све су то алегорије. И ви и ја смо алегорије. Али ипак... Ви сте им испевали своју најлепшу песму, а они су вас најурили као ниткова и разбојника!
Видите, драги пријатељу - наставио је сатир - ја никога не мрзим. Ја само хоћу да ствари назовем правим именом. Уосталом, нису само Римљани чинили зла по свету. Видели сте јадног Абдул-Вахида и чули како је једва извукао живу главу. Видећете Питагору са Самоса кога је тиранин Поликрат протерао из Грчке само зато што је рекао да је Земља округла. Видећете и Заратустру из Бактрије, кога су Персијанци убили зато што им је рекао да су слепи код очију, и прелепу Нефертити којој су Египћани извадили очи само зато што је била лепа.
Видите, пријатељу... У Феникију су дошли побеђени, понижени и прогнани. Најдаровитији међу људима су се склонили у Феникију, а тамо су остали калиф из Кордобе, Поликрат, Бонифације VIII и њихови пијани војници. И траже новог Архимеда и Питагору, новог Абдул-Вахида, Заратустру и Дантеа, да им покажу ко је мајстор, а ко малтер меша. Разумете ли ме пријатељу? Проблем је у томе што светом владају будале.
- О, о! – збуњено је рекао песник - па све је управо тако.
- На жалост, пријатељу, све је баш тако.
- А реците ми, молим вас - изненада се присетио песник - коју то књигу читате?
-Ах да, ово вам нисам рекао... Ја сам Балзебуб, тј. 'господар сенки'. Ја сам као што видите сатир, и ја једини под сунцем имам дар да путујем кроз време и да разговарам и са живима и са мртвима. И недавно сам мало свратио у осамнаести век и од великог пустолова Казанове, иначе вашег земљака из Млетака, добио његове Мемоаре. Веома узбудљиво штиво. И он је јадан читав живот некуд бежао, допадао тамнице, а онда поново бежао. И знате ли шта је тражио све то време? Љубав!
Али драги Алигијери - рекао је сатир... - Ја сам се баш распричао! А ви сте пријатељу дуго путовали и сигурно сте уморни. Дођите дакле, нађите неко згодно место, неки камен за под главу и одморите се. Испружите се испод оног старог кедра и спавајте до миле воље. Или се попните на један од стубова из Јупитеровог храма и уживајте на феничанском сунцу. Или се завуците у крошњу чемпреса и слушајте цврчке. Сад сте, пријатељу, напокон слободни. Сад сте сенка.