27.
Жељко Продановић

АЛЕГОРИЈА О ДАНТЕУ

Тог сунчаног дана године 1321. чувени сатир из Феникије, Балзебуб, тј. 'господар сенки', седео је испред Храма Божје сузе у Балбеку и читао Мемоаре великог феничанског пустолова Ђакома Казанове, кад је кривудавим друмом наишао старији човек огрнут пурпурном туником. Сатир одложи књигу и радосно се насмеја.
- О, ко нам је то стигао? - рекао је. - Наш нови пријатељ – Данте Алигијери!
Старац је застао и збуњено погледао око себе.
- Опростите - рекао је - а где сам ово стигао?
- У Балбек - одговорио је сатир, у Феникију.
Старац изненађено погледа у сатира, а онда се насмеја.
- Ето - рекао је - како је живот непоуздан. Човек обиђе пола света, а на крају заврши у Феникији... Него реците ми, молим вас, како сам то стигао овамо?
- Ви сте, пријатељу, недавно умрли, рекао је сатир.
- Како то мислите, умрли? – зачуђено је упитао старац, а онда помислио: ”Овај баш воли да се шали”.
- Ја се уопште не шалим, пријатељу - рекао је сатир. - Дакле шта се догодило? Као што рекох, ви сте пре неколико дана умрли и тело вам је сахрањено у Равени, а ждралови су вам душу донели у Феникију. И сад сте, као што видите, у Балбеку.
- У каквом Балбеку, човече - повикао је старац - о чему причате?!
- О смрти - мирно је узвратио сатир. - Као што видите, смрт је велика промена у животу. Али немојте да се узбуђујете - додао је - човек је чудно створење и на све се брзо навикне, па тако и на смрт. А сад ми дозволите да вам покажем Балбек, град сенки и ваш нови дом.
- Дакле све је почело овако... Пошто су Феничани веровали да им Бал сваког јутра даје на дар најлепшу ствар у свемиру – сунце, они су у знак захвалности овде подигли храм и дали му име Балбек, тј. 'Храм Божје сузе'. Балбек је био средиште феничанског култа посвећеног сунцу или 'Баловој сузи', а овде је настало и најстарије пророчиште у свету у ком је живела чувена пророчица Нефертити – 'Лепотица са сузом у оку'. И тако је, као што рекох, било вековима.
А онда су у Феникију стигли Грци предвођени Александром и Балбеку дали грчко име – Хелиополис, тј. 'град сунца'. Срушили су феничански Храм Божје сузе и на његовом месту подигли храм посвећен најлепшем од грчких богова – Аполону, од кога је нажалост остао само мозаик са сликама шест грчких мудраца.
А неколико векова касније су стигли Римљани. И пошто су веровали да је Балбек центар света – и да су они највећи градитељи – саградили су неколико храмова од којих је онај посвећен Јупитеру био највећа грађевина коју су Римљани икад саградили. Али су време и бедуини нажалост учинили своје – од њега је, као што видите, остало само ових шест величанствених стубова.
Јупитеров храм је, као што рекох, трајао три века. А онда су стигли хришћани и срушили га, а на његовом месту подигли цркву посвећену њиховом првом светитељу – Стефану, кога су Јевреји каменовали на улазу у Јерусалим.
Неколико векова касније су дошли бедуини из Арабије и од хришћанске богомоље направили џамију. А на крају су стигли крсташи и срушили и џамију. И тако је од Балбека остало само ово што видите – неколико рушевина које нас подсећају на узбудљиву прошлост Феникије и на највеће врлине људи: сујету и глупост.
- Ето драги пријатељу - рекао је сатир - то је Балбек, тј. оно што је остало од њега или ако хоћете, Балбек који се види. А сад ми дозволите да вам покажем прави Балбек, као што рекох, град мудраца или град сенки.
Дакле, кренимо редом... Знате ли ко је овај човек? Ово је Елагабал из Библоса који је измислио машту и алфабет и који је тврдио да ће будала и ратова бити док је века и света. Имао је две душе и кад је умро једна је дошла у Балбек, а друга се претворила у Алефа, светог феничанског бика, и у чувеном критском лавиринту провела 666 година.
А онај тамо, што нешто клеше, славни је феничански мајстор Хирам који је саградио Библос, први град икад саграђен. Кажу да је он саградио и вавилонску кулу, Соломонов храм и колоса са Родоса. Још увек с времена на време зна да напусти Балбек, и онда лута светом и зида. Морам, на жалост, да кажем да је његов посао прилично узалудан, јер оно што он сагради будале одмах сруше.
А онај, са глобусом у рукама, Флеб је из Сидона, највећи феничански морепловац. Он је опловио Африку, открио Индију на истоку и Индију на западу.
- Индију на западу? – зачуђено је рекао песник.
- Да - рекао је сатир. - Индија на истоку је, као што знате, земља у којој расту цимет и смирна, и чије је највеће божанство Хари-Кришна, потомак феничанског бога Бала. А Индија на западу је земља непрегледних степа којима влада поносна птица кондор. Кад су је открили, пре много векова, Феничани су јој дали име 'Амар-рик', тј. 'Ждралов кљун', у част свете феничанске птице ждрала, а то је касније постало Америка.
А ова двојица... Онај што се игра са младим месецом је Хајам, песник и астроном из Шираза, а онај што пуши наргилу је Абдул-Вахид из Кордобе, чувени филозоф коме су хришћани дали име Авероес. Хајам је на тајанствен начин успео да израчуна да је раздаљина између две звезде мања од раздаљине између два срца и да шејтан није анђео зла, како је тврдио пророк, већ звезда која обасјава мистични свет ислама.
А Абдул-Вахид је једног дана рекао да је пре пророка живело много паметних људи и да га један од њих чак и надвисио – Аристотел из Тракије. Али му то умало није дошло главе. Кад је то чуо калиф из Кордобе – чувар пророкове сенке – наредио је да га одмах баце у тамницу. И ко зна како би наш Абдул-Вахид прошао да се једног дана није срушила џамија у Кордоби.
Калиф је довео најбоље градитеље и астрономе и упитао их шта се догодило. И ови су копали, мерили и рачунали, али као што рекох, одговор нису нашли. Онда је калиф позвао Абдул-Вахида и овако му рекао: ”Ти, филозофе, знаш да ти живот виси о концу; и сад бирај – ако ми кажеш шта се догодило, бићеш пуштен; а ако будеш мрсио муда као ове будале, онда се спремај да заједно с њима на мојим најбржим камилама путујеш у џехенем”.

Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Jасмина Малешевић
Хиљаду и једна цигла у души

Димитрије Станишић
Господин Монтголфиер

Радомир Батуран
Слава у Бјеловцу

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026