Господин Монтголфиер

– Да се ниси усудио ни да мислиш о томе! – рече љутито Мариола.
Никола полази у први разред, Светлана у киндергарден, а ти нам
нудиш “великодушно” викенд у Торонту! Јеси ли полудео? Ми смо
на велферу, Раде!
– Али, Мариола, аутобус није толико скуп! Ако мало боље ште-
димо, можда ћемо успети да приуштимо мало забаве… нашој… де-
ци… себи, Мариола…
– Ааааах! – рикну Мариола као звер. – Да штедимо боље! Једва
покривамо станарину и храну! Не можемо чак ни ТВ да купимо!
А ти хоћеш забаву! Ја ћу се забављати кад моја деце буду имала све
што им треба!
– Наша деца, Мариола!
– Да, наааша деца! Деца чији отац има главу у облацима. – рече
очајно Мариола.
– А, можда… ако ја…
– Ако ти – шта? Да чујем ту бриљантну идеју! У Канади смо већ
шест месеци, а ти још увек немаш посао. Можда овог  пута имаш
нешто заиста паметно у твојој  глави?!
“Шта се то десило с њом”, помисли Раде. “Постала је ужасна го-
ропађница. У Сарајеву је била к’о мелем на рану. А сада…”
– Слушај, Мариола,  –  поче Раде озбиљно, али не дижући глас.
– Ја сам у школи сваки дан, али мој енглески је још увек прилочно
слаб. Да кажем, недовољно добар. Ја сам професор историје и не
могу очекивати да добијем свој посао овде. Решио сам да покушам
нешто друго.
– Већ је и било време – рече Мариола патетично.
– Јуче – поче Раде пажљиво – разговарао сам са оном госпођом
што држи “Дели шоп” на Бајворд маркету. Знаш, ту рад…
– Знам! И?
– Питала ме да ли бих могао да радим као молер за компанију
неког њеног пријатеља. Почео бих сутра. 10 долара на сат.
– И? Какав је био твој одговор – брзо ће Мариола.
– Слагао сам! – изусти Раде са киселкастим осмехом.
– Како то мислиш: Слагао сам? – упита Мариола нестрпљиво.
– Фино. Слагао сам. Рекао сам да сам у Сарајево радио као мо-
лер двадесет година.
Мариолу је ово докусурило. Буљила је у њега без иједне речи.
У браку су већ двадесет година и Раде никад није лагао. Никад!
Волела би кад би и она могла да буде увек тако поштена. Ово са
Радетом је нешто сасвим ново и озбиљно.
– А како ти то мислис да радиш тај посао? Осам сати дневно
без икаквог заната?
– Ма, није то ракетна наука – рече Раде самоуверено. – Све што
треба да радим је да замочим четку у фарбу, размажем по зиду.
И то је то! На крају дана – 80 долара у џеп! Не треба ми никаква
молерска диплома! Доказаћу радом да сам у стању да зарадим тих
10 долара на сат! – говорио је Раде гласније као да је настојао да
убеди и себе у исправност ове одлуке. – Ко зна!? Ако будем добар,
за неколико година, можда отворим и сопствену фирму. “Радетов
молерај”, или “Европски фарбани зидови”. Све што је европско
овде добро  пролази. Или “Раде и син!” Не! “Раде, син и кћерка!” По-
родични бизнис, с колена на колено!
– Трас! – Врата се залупише снажно. Мариола је изашла са децом.
И док је тресак врата још одјекивао у њиховом полупразном
стану, Радетову пажњу привуче неки необичдан звук споља:
“Хуууу….хууууууу….хууууу…” Као велика лет-лампа…“Шта би
то… могло да буде?”, питао се Раде.
–Хууу…хууууу…хуууууш….!
Радознало је погледао кроз прозор. Поврх зграда, са истока, не-
ких шездесетак метара изнад кровова, огроман, диван шарени
балон на топли ваздух приближавао се њиховој згради. Очију ши-
ром отворених, Раде је био прилепљен за прозор. Одмах се се-
тио свега што је знао о браћи Монголфие и њиховој победи над
гравитацијом у 18. веку. Али, никада није имао прилику да уживо
виду ту ствар. И, ево, сада, може скоро да дотакне то чудо! Срце
му је ударало као лудо, нос приљубљен за стакло, а глава је пра-
тила правац лета. Сад већ може да види и корпу! И пламен!
“Хууууу…хуууу…хууууу!” Ево, сада види и пилота: велики ув-
рнути бркови, авијатичарске наочари и кожна капа! “Можда је и
господин Монголфие изгледао овако!”,  помисли Раде. Грацио-
зно, супериорношћу богова, балон и пилот су пловили изнад кро-
вова, изнад гужве улица, изнад људских проблема, патњи и беда.
Са огромним узбуђењем Раде подиже руку и махну два-три
пута пилоту. Одговора није било. Господин Монголфие је гледао
далеко, далеко напред, не обраћајући пажњу на невидљивог Раде-
та и његово махање. “О, Боже”, шапутао је Раде у прозор, остав-
љајући замагљени кружић на стаклу, “кад бих ја могао да летим
у тој лепоти! Да будем сам тамо горе, слободан… Један сат…”
Његово суво грло се цењкало са судбином. “Пола сата?” Шарена
лопта ишчезну с видика.
– Трас!
Опалише врата као ловачка пушка. Мариола се вратила. Руке
су јој биле пуне опраног веша.
– Ова раздрндана врата ме увек преплаше. Опруга је сувише
јака. Зови суперинтенданта да их поправи! Па, учини нешто! Мак-
ни се од тог прозора већ једном!
– Тата, тата! – плакала је Светлана. – Мама није хтела да ми ку-
пи пинат батер!
– Свако друго дете у Канади је алергично на то. Ко ми то га-
рантује да ти ниси то друго дете!?
– Тата, за Крисмас – уплео се Никола – ја бих желео бицикл!
БМЦ је кул. Писаћу Санти!
– Још је сувише рано! – брзо додаде Мариола. – Перите руке и
да се једе! Раде, постави сто!
– Добро, Мариола. – одврати Раде механички одсутно. Он више
није био ту са њима. Он је у балону, с господином Монголфиеом,
пловио изнад Бесерер стрита, изнад стана и Отаве, изнад велфера
и бутера од кикирикија, високо изнад празних џепова, Мариоле,
БМЦ–а, изнад бедног самога себе…
Те ноћи, када су деца позаспала, Раде прошапута Мариоли ис-
под прекривача:
– Знаш, Мариола, кад зарадим те паре од молераја, могао бих
да поведем Николу на једну вожњу балоном. Светлана је сувише
мала, а ти се бојиш висине… Није то пуно скупо… И ако ја…
Мариола упали лампу. При светлости, Раде је могао да види
благи осмех на њеном лицу. “Пристаје! Коначно да једном буде
задовољна!”, помисли радосно Раде.
– Знаш, Раде – полако и благо поче Мариола – све то што се де-
шава са тобом можда и није толико озбиљно. Наћи ћемо неког доб-
рог психијатра. Не брини, то је покривено ОХИП–ом.
Раде се осети као попишан. Мариолин нежни глас знчио је са-
мо једно: Говори опрезно с опасним лудаком. Раде се окрену зиду.
“Марила је у праву!”, кривио је себе. “Какво сам ја то говно од чо-
века! Детињаст! Балон на топли ваздух!? То је за размажене и бо-
гате! Не за мене… Нећу више никада да мислим о тој глупости!
Никада!” Успављивао се понављајући то “Никада”.
– Раде, већ је 5:30. Кафа је спремна. Хајде, доручкуј. Спремила
сам да понесеш и ручак – Мариола је поспано набрајала. – Шта си
сањао? Као да си имао неке кошмаре.
– Не сећам се. – одговори Раде већ на вратима, спреман да згра-
би живот за рогове.
Дан је био топао и ведар. Одлучи да не иде аутобусом. “Само је
двадесетак минута до те зграде у Кларенсу. Уштедећу $2.50 – векна
хлеба. А и вратићу се пешке. Још једна векна!”
Прва особа коју је срео у згради био је предрадник, гдин. Брофи.
– Ви ћете радити са Питером. Почињете са станом 5, зидови и
плафон. Онда пређите на плафоне у становима 3 и 4. Видећемо до
краја дана да ли ћете имати још нешто.
После краће паузе, гдин. Брофи дода учтиво:
– Зар немате нешто прикладније за рад? Та капа од новина вас
неће пуно заштитити. А и распашће се брзо. Требало би да носите
дуге панталоне, а не шорц. До краја дана ћете бити прекривени
фарбом. Јесте ли ви професионалац?
– Како да не! У Србије, ми фарбамо овако обучени.
– ОК – рече сумњичаво гдин. Брофи, закопчавајући своје бело
молерско, једноделно одело.