ПОСЛЕДЊИ ПОЗИВ

Када сам се пре петнаест година из Зрењанина преселио у Београд, моја мајка је имала шездесет две године. Била је, како се у мом банатском завичају каже, добро држећа удовица, здрава и окретна.
Неколико месеци после мог преласка у Београд и позне женидбе са Сањом, мајка је открила своју нову пасију. Најавила ју је у једном телефонском разговору, рекавши да ће у среду доћи у Београд и у њему провести цео дан. Када сам јој рекао да смо, као што и сама зна, Сања и ја пре подне на послу, ја до четири, а Сања до пет, и да би било боље да у Београд дође у суботу или недељу, она је то одбила речима да је Београд најлепши радним даном, када су на местима које она воли мање гужве. А места која моја мајка воли, одувек, још од краја четрдесетих, када је боравила у девојачком интернату у Звечанској, јесу Калемегдан, Ташмајдан, парк испод Југословенског драмског, Карађорђев парк...
- Знам да радите и пошто не желим да вам сметам, дан ћу провести на мојим драгим местима, - рекла је мама, и додала: - Вама ћу се јавити увече.
- Не долази у обзир!- одговорио сам мами, - мораш да дођеш до нас!
- Ако буде прилике, доћи ћу на кафу, а ако не, знам где је главна аутобуска! Не брини се, сине, јавићу се телефоном кад стигнем у Зрењанин.
Протествовао сам, али мајка, као да је унапред смислила далекосежнији аргумент рече: - Види, сине, ја сам одлучила да у Београд долазим два пута месечно и не желим да вас оптерећујм и утичем на ваш живот. Срећна сам што си се оженио, што сте се ти и Сања нашли, и нећу да вам будем на терету. Дакле, мораш да прихватиш да ће бити како ја одлучим. Кад ја будем расположена и кад ви будете могли, свратићу код вас на Врачар, а када то буде немогуће – па боже мој, ником ништа! Знам где је станица, и јављам ти се кад стигнем у Зрењанин. Не брини!

Мислио сам да ће мајка поштовати свај нови ритуал три-четири месеци, то јест неколико пута и да ће онда одустати, али, упорна каква је одувек, она је у наредним годинама из месеца у месец, од раног пролећа до позне јесени долазила у своје петнаестодневне посете Београду. Увек радним даном, и увек водећи рачуна о метеоролошкој прогнози. Понекад би око шест поподне навратила до Сање и мене, претходно поседевши у Карађорђевом парку, али је чешће одлазила за Зрењанин и јављала ми се с неком врстом одушка, око пола девет увече, из наше старе куће....

Пошто би, вече пред долазак увек најављивала своје доласке телефоном, једном сам решио да је крадом пратим и видим како изгледа њена посета Београду.
Средином деведесетих, када се инфлациона криза у Србији тек стишавала, наговештавајући распламсавање велике ратне кризе три-четири године касније, поранио сам једног јутра, узевши слободан дан, и нашао се на главној аутобуској станици у Београду.
Био је септембар, сећам се, пријатно време, помало ветровито. Ставио сам сиви шешир на главу и обукао дуги сиви мантил. Ни шешир ни тај мантил мајка никада није видела, а пошто је патила од кратковидости, био сам сигуран да ће моје ухођење проћи незапажено. Таман сам стигао на пероне аутобуске, када је спикерка објавила: - Путнички аутобус Банат транса из Зрењанина приспева на перон шест.
Признајем да ми је око засузило када сам на степеници аутобуса угледао мајку у прастаром демоде тамнобраон мантилу са сивом крагном, и у елегантним ципелама исте боје. Искорачила је опрезно на перон, а онда без оклевања и освртања кренула, како сам очекивао, према шинама које воде трамвајске линије ка Калемегдану, а у супротном правцу ка Славији и Сајму. Пратећи је с петнаестак метара растојања, могао сам да видим и замислим и њу и себе, на неки чудесан начин, као у кратком филму о праћењу. Убрзо, двојка је стигла, она ушла у прва кола, ја у друга и после циматања калемегданском узбрдицом, доспесмо на дно Париске, па онда одлучно према Кнез Михајловој. Видео сам да мајка седи у предњим колима, ја сам стајао у другим, трамвај је био полупразан. Како сам и очекивао, изашла је код Калемегдана, искочио сам и ја и окренувши се леђима и погуривши се, пустио је да прође тик до мене, не опазивши ме... Пратио сам је калемегданским стазама без проблема. Корачала је неко време сигурно, одлучно, иако је у том часу већ била ближе седамдесетој него шездесетој, а онда би се изненада спустила на клупу. Ја бих тада скренуо првом слободном стазом и тражио слободну клупу, пазећи да останем невидљив за маму, али да моју активност не примети ни неки други, случајни посматрач или пролазник.
Седела би на клупи и по пола сата, непомично и као загледана у некакву тачку, ваљда мислећи о давној, трагичној погибији мог оца. Или о мојој сестри у Аустралији... Или о мени и мом позном, на бездетност осуђеном браку. Прва тачка њеног одмора тог септембарског дана, а верујем да је тако било и других дана, беху клупе у близини Споменика захвалности Француској. Потом би корачала до Споменика победника. Неко време је стојала крај ниске жичане ограде и посматрала Нови Београд, па би се вратила, спуштала на неку од слободних клупа, где је проводила наредних сат времена. Тог септембарског дана, када сам је пратио, није посетила Зоолошки врт, мада је повремено знала да оде и до тамо.
На Калемегдану је остајала нешто после поднева, а онда силазила на почетак Душанове улице и седала на трамвај двојку, којим је путовала, тог дана, и обично, до Ташмајдана. Сишла је са трамваја код Правног факултета и ја сам сишао, а да ме није уочила у гомили бучних студената. На Ташу смо, удаљени тридесетак метара, свако на својој клупи, седели до четири сата поподне. Мајка је сат раније на киоску купила пљесавицу, а ја сам решио да тог дана постим, самокажњавајкући се због недоличног ухођења. У једном моменту, баш после маминог обеда, на клупу до ње је сео старац. Водили су кратку конверзацију и у једном моменту мама је окренула и лице и цело тело на супротну страну од тог пензоса. Он је пошао руком према њој, али је, већ док сам се ја придизао, повукао руку, устао и без збогом кренуо у мом правцу. Док ме је, споро се гегајући, мимоилазио, осмотрио сам црвено лице дугогодишњег алкохоличара, и све ми је било разјашњено.
Осврнувши се, видео сам да мајка, сада стандардно седећи, ослоњена леђима о наслон клупе, посматра парк, шетаче... Мало после четири поподне, устала је и ја сам с напетошћу очекивао шта ће учинити. Отишла је до телефонске говорнице и три-четири пута окренула неки број. Нисам сумњао да позива мене. Већ када сам размишљао да је не кињим, да јој приђем, оставила је телефонску слушалицу на виљушку апарата и брзим и живахним, кратким кораком кренула према трамвајској станици испред Правног факултета.
Признајем да је тада постало врло деликатно пратити маму. Док смо се трамвајем возили ка Славији, размишљао сам да ли ће она изаћи из возила на тргу, код Мек Доналдса, или ће продужити Немањином ка аутобуској. Ако изађе на Славији, то ће значити да креће на Врачар или да ће посетити Карађорђев парк, а ако крене трамвајем даље, низ Немањину, значи да ће овог пута прескочити посету Сањи и мени.
Вероватно не желећи да ме чека, одлучила је да отпутује за Зрењанин и ја сам је пустио да на аутобуској купи карту и десетак минута доцније седне у аутобус.
Тако се завршила та њена «надзирана» посета, а верујем да су многе управо овако изгледале. Наизглед једноставне, можда чак, по нечијем мишљењу и сувишне, мајци су много значиле и она их је са сизифовском упорношћу продужавала из сезоне у сезоне, из године у годину.

Када бисмо Сања и ја лети одлазили на годишњи одмор, она би долазила у Београд и посећујући наш стан заливала моје амарилисе и афричке љубичице, а када би се мамине посете подударале са каквим празником, долазила би код нас за ручак. Али и тада би се, обично, сама враћала на станицу, и онда путовала назад у тихи град на Бегеју.
Мамине посете Београду постале су неодвојиви део њеног и наших живота и често бисмо се Сања и ја изненадили када би увече око девет зазвонио наш линијски телефон, а мајка нас обавестила да је стигла кући, да се уморила али да се добро осећа и да нас поздравља! Често сам, тада, морао да глумим, како се одиста и сећам маминог позива од претходног дана, којим би редовно и уредно најављивала ритуалну посету главном граду.