Изгубљена упоришта смисла

“...Затим помислих како нам се све
догађа нужно, нужно сад...”
Хорхе Луис Борхес, Врт са стазама што се рачвају

Ноћ раније, Растко увек себи обећава да сутра, у суботу (свакако!)
ништа неће радити... Евентуално, ако завири међу корице неке
књижице – чисте разоноде ради. Нема ни друштва, ни амбијен-
та, ма био озвучен и тутњавом, или крцат чудесима, због ког ће
Растко пропусти да склопи заверенички план сâм са собом. Ах,
обећања дата себи... Но, онда кад – док дланом о длан – муњевито
осване та субота, и пре него што отвори очи, Растко врло јасно
увиђа да, ако не намерава да остане асистент-доцент читавог жи-
вота, мора – како зна и уме – из тог викенда, ко зна ког по реду, да
ишчупа бар четрдесетак сати рада на тези, а преостатак времена
до понедељка да истражује по сајтовима где му је најрационал-
није да аплицира за постдокторске...
За компјутером од пре шест изјутра, док се још честито није ни
разданило, Милена је узоран капетан неизвесне пловидбе... По-
времено, тек на трен, дозвољава себи да се присети синоћњег
уживања – оног посебног момента, уводних тактова концерта кад
почиње њен ритуал – одвајања од света. Музика и јесте у овом
свету – нешто најдаље од света... Уједно – и најбоље... Целебна
магија неописивог сама...
Негде око осам, док накратко проветрава – тог дана уз сећања
на Музику – Милену задиви кристално плаветнило осунчаног
зимског неба. Помисли да би можда могла и да се прошета. Но од-
мах одбацује такво распиништво – у дану кад коначно може да
ради на миру. Раскопавати прошлост у покушају да се задовољи
правда, чудновате ли занимације. Ризичне, одмах затим и – непо-
требне са становишта економије, какве год... Неодложне, с Ми-
ленине тачке гледишта. Чак и викендом. О, викендима нарочито...
Јер то мало реда што је могуће унети у чињенице које су унапред
изгубиле битку с логиком данашњице – том таксиметар-алге-
бром, последња је баријера од владајућих, стихијних времена.
Заштићена у свом мисленом мехуру од сапунице, Милена ес-
кивира текућу реалност колико год може. Спорадичан је и при-
нудни гост тамо где мољац гризе и рђа све квари... Само кад мо-
ра... Као сад, кад до ње са степеништа допире комшијска граја.
– ...Никако у лифт!... Ево, лепим и упозорење!
Лифт?!? – ражести се Милена, иначе флегма захвално благе
нарави. Сâм помен тог механизма избацује је из такта. Једном-
двапут месечно ако га употреби, а одржавање плаћа солидарно...

Поднела би лакше безочне лажи – да јој то није унеколико и
струка... Сентиментални разлози, дакле – чак и ту!...
Аха-хаа-ха-ха, лифт! – зацени се Растко од смеха утрчавајући
под туш и наставља за себе док се сапуња: Лифт ?!? Пре ће бити –
метафора... Неуспела, дакако...
Лифт о ком је реч – рецимо понешто и у његову одбрану – ни
крив ни дужан... На први поглед шармантна шклопоција у еле-
гантном кавезу од ферфоржеа, око ког трчкарају степенишни
краци – реликт је оних бољих, предратних грађанских времена.
Као и сама зграда, одавно проглашена за СПОМЕНИК КУЛТУРЕ.
Тако сви Миленини црни фондови и знатан део Расткових при-
мања, као и свих других станара, уз средства диљем града васце-
лог заташканог слоја – пуне касе разноразних заштитарских за-
вода... Не би ли се њихови челници и експертски тимови хвали-
сали ванредним постигнућима у својим матичним областима, те
да би се њихови директори о пригодама и годишњицама – канди-
довали за ордење и друга престижна признања/ухлебљења/сине-
куре...
Ни не чуди да је на сâм помен тугаљиве теме Милена већ на
корак од уласка у дебату. Заусти да довикне ПОНОВО – ЛИФТ?
али тад зачује:
– ...Хаваријско искључење струје у трајању од најмање шест
сати...
Дивота! Бравоооо – негодује Милена... То значи – и без греја-
ња... На помисао остајања у хладовини, и то без кафе-чај доручка,
вазда одлаганог – одлучује се хитро за излазак. Пошаље тек два-
три неодложна мејла... Да предупреди телефонска изненађења,
гаси и мобилни. Поприлично изнервирана, дотерује се брижљи-
во, као за давно уговорен састанак... Потом, можда и намерно –
заборавља да понесе лаптоп...
Растко на брзину пакује редом готово све са свог радног стола
у путну торбу, лаптоп у посебну, и док пребројава остатке ефек-
тивне валуте од синоћ, облачи светлије зимске фрамерке, узану
тексас-кошуљу и фини грао џемпер преко ње, па најзад и зимски
капут – јакну. Не заборавља ни рукавице; зна – то необично лепо
време напољу је варка... Уосталом, као и све друго од чега не при-
падне одмах мука, у Србији данас, славним почетком трећег ми-
ленијума. Пребацује шал, а кад прстима прође кроз косу ефекат је
као да се помно спремао сатима за излазак.
Задовољна што је умакла нестанку струје, Милена покушава
да упамти тај осећај, за ноћас, кад скраћеницом сна буде плаћала
ту екстраваганцију дневног нерада... Обичан дан, помишља, ма-
да су баш таквих, обичних дана – зашто ли јој баш то пада на па-
мет – нестајале империје и војске, пропадала царства у раскоши
сјајних подухвата, губили се животи најдражих у вихору мира и
глибу рата, распадала се братства и тонуле вечне љубави као
некоћ Атлантида.

Док стрчава низ степенице тек дотичући сваки трећи-четврти
степеник, Растко готово обара један од својих рекорда, поготову
узимајући у обзир шта све вуче са собом...
Напољу, тек силуета је више у низу необавезних, суботњих
шетача... Већ око десетог слободног корака, Милена поново у-
кључује мобилни, за сваки случај. У наредних неколико кора-
чаја досети се и сама оног на шта је опомене тих а упорн зуј, знак
да треба да почне да се спрема за... Парастос, шестомесечни... Оти-
ћи, бити тамо – не моћи учинити ништа до преживети поново не-
станак бића за којим би ридала читава планета, да је само имала
прилике да га упозна... Бити захвалан за то преимућство... Не
допустити да и та породица теши њу – уместо обрнуто... Сјајних
ли планова. На њима углавном све и остане. Но, тог пута бар не
касни. Нешто бржим ходом стићи ће и пешке до Новог гробља –
уљудно, пре почетка.
Да се отргне набрајању низа увећаног за још једну доброту
мање на свету, Милена допушта да је улове слајдови града. Око-
лна панорама... И те каква! Упија свесрдно визуре драге улице,
Кнежевске, која, бар њој, извесно – никад неће досадити. Непоко-
лебљива, уникатна здања одмерено проткана интарзијом стакла,
сливена у поетично каменит, окомит пејзаж... Ултимативна, стро-
га ведрина стамених контура упамћена одмалена. Ред намењен
трајању. Јединствен бедем... Губећи се у недоглед, смело дефини-
сан правац као створен је да се њему у сусрет разбистре, прешти-
мују свакојаке конфузне мисли, трзавице... Та сензација простор-
но-простране луцидности, колико год жељена и очекивана, њој
је увек НОВА. Било да призор посматра с прозора, или да у њему
учествује. Стог Милена, темељан стилист епоха, па и оних давно
окончаних – остаје тврдоглаво верна адреси на којој је рођена и
одрасла.
Улица Кнежевска безмало је авенија. Повремено, махнит сао-
браћај, али на њу чак и то као да делује благотворно. Отменом ко-
ридору прашта највећу ману: ретке, најређе могућности претр-
чавања изван прелаза. Стоји, ето, и сад предуго на семафору, том
крајње антипешачки подешеном пункту. Фрапантна је, прене
Мелену ненадано опажање, загледаност у небо житеља града. Ни
староседеоцима, ни долутало придошлим неће страдати усеви,
летина, па ни виногради... Расположењем тек зависе од Небеског
свода. Али то некако излази – пресудно... Док пореди камено-неу-
тралне нијансе здања и недокучиво плавичаста сазвучја над њи-
ма, протресу је добро повампирени окрајци зиме. Она бар не
памти да је икад тако нагло, држећи се новој години за пешеве,
нахрупила најава пролећа. Деловало је, потрајаће... Али тек што
је живнула престоница и све у њој одахнуло натопљено милином
благог сунца – натмури се у трену призор дуж читавог кањона
Кнежевске. Смркнуше се утом симултано лица пролазника, огле-
далски тачни одрази неба. Згаснуће оптималне плавети намах
учинише да мноштво очију испуњених светлошћу и симфонијом