ПОСЛЕДЊИ ПОЗИВ

....

Често сам размишљао о томе како технолошка достигнућа мењају и обликују свакодневни живот. Говорим ово поводом појаве мобилних телефона и њихове потоње улоге у маминим посетама.
Почетком новог века, мајка се приближила средини седамдесетих, почели су да се примећују јачи знаци старости и слабљења на њеном телу, али и у њеном уму. Повила се, кожа јој је изгубила сјај, боре постаале изразитије, почела је да у кратком временском растојању понавља исту причу. Заборављала је са чим је почела и шта намеравала да каже. Све то је уобичајени пртљаг њених година, али је додатну отежавајућу околност представљало то што ни по коју цену није желела да одустане од двонедељних посета главном граду.
Као да пркоси погоршању здравља и смањењу својих способности, мајка је наставила да долази у Београд. Мени се чинило да је свака од њених посета све ризичнија и ризичнија. На неколико опрезних опомена, нервозно па и љутито је одбацила могућност смањења броја долазака или промене дана посета. Предложио сам да ипак долази преко викенда, како бисмо јој се Сања и ја нашли при руци. Наравно, тврдила је да је радним даном гужва на Калемегдану и на Ташу много мања, и да не намерава да мења ни дане ни време посета, ни места која је, како нагласи, чине живом.

Одлучио сам стога да јој купим мобилни телефон, како бисмо били у вези, - и иначе, али посебно током њених посета Београду. Тако бих у току дана могао да знам где је. И да прискочим у помоћ, ако затреба.
Мајка је брзо прихватила технолошку новотарију.
У почетку употребе мобилног телефона, она се редовно и често јављала, кратким позивима, шалећи се и иронишући. Али како је време омицало, смањила је јављања, а не желећи да је ометам и ја бих је звао два пута дневно. Ујутро и око два поподне. Она би се евентуално јавила са аутобуске станице пред повратак за Зрењанин.
Када би повремено посећивала Карађорђев парк, долазила је по подне у наш врачарски стан, и ја сам са жалошћу опажао да убрзано копни и да се упутила стазом без повратка. Стазом којом мора да прође свако, па и они које највише волимо. Моју бригу су увећала три случаја у којима ми се мајка јавила једном с Калемегдана а два пута из парка испод Југословенског драмског, молећи ме да дођем по њу, јер не може да се сети где је трамвајска станица. Трчао сам као без главе и налазио је, с мобилним у руци, како седи на клупи, споро се осврћући да би ме угледала.

Уствари све ово, сада када мајке више нема међу живима, причам, због њене последње посете Београду и улоге технологије односно мобилних телефона у нашем животу.
Било је то пре две године, мајка се најавила дан раније, а око девет пре подне тог сунчаног априлског дана, поручила да је на Калемегдану. Кад је после три реченице прекинула мобилну везу, остао сам накратко замишљен у фотељи канцеларије, видећи је, као и оног дана ухођења, на клупи у близини Споменику захвалности Француској. Само је у тој илуминацији, некако била ситнија, спорија, угроженија...
Радио сам периодичне извештаје Привредној комори, контролисао деветоцифрене колоне бројева на екрану компјутера, и док дланом о длан, дошло је четири поподне. Устао сам, протегао утрнуло тело. На изласку из канцеларије сетих се како ми се мама није јавила целог дана, али помислих како ће то учинити убрзо, или је већ у Карађорђевом парку, с намером да нас посети.
Тада се огласи звонце мобилног телефона. У Сањином гласу је било нервозне, њој несвојствене бриге: - Звала сам маму, али је недоступна!
-И ја сам, али нема везе, јавиће се!- рекох, умирујући Сању и себе.

Када сам стигао кући, умио се и подгрејао ручак, чекајући да Сања дође и да ручамо, окренух мамин број, али глас аутомата понови да је корисник броја недоступан.
Признајем да сам тада, по први пут, осетио нелагоду која је почела да се претвара у бојазан. Сања је дошла. Брига јој се читала на лицу... Окренуо сам зрењанински број, али је звоно узалуд звонило у мојој родитељској кући.
Седели смо у тишини. И чекали.
Сања је окренула мамин број, али је корисник и даље био недоступан.
Око седам увече, мама се и даље није јављала.
- Нешто се десило! - рече Сања. – Нешто гадно се десило!
- Ма све је уреду!- рекао сам умирујуће неубедљивим гласом.

Око осам увече и даље није било позива, а корисник је остао недоступан.
- Морамо нешто да учинимо!- рече Сања одлучно.
Климнуо сам главом, мада ми је још увек било нејасно шта треба да се учини и мада сам се делом свести и надаље надао да ће телефон, стабилни или мобилни, зазвонити, а мамин глас саопштити: - Сине, стигла сам у Зрењанин!

Око девет увече, више нисмо могли да чекамо.
Сања је предложила да она оде до Ташмајдана, а ја до Калемегдана и да прокрстаримо парковским стазама, не бисмо ли пронашли маму или неки њен траг.
Док сам се трамвајем спуштао Немањином, окренух мамин мобилни број, корисник је и даље био недоступан.
Изашао сам из трамваја код Библиотеке града и журно ушао на калемегданску главну стазу. Прокрстарио сам око Споменика захвалности Француској, око Павиљона Цвијете Зузорић, поново прошао истим путем. Узалуд сам по клупама, у тмини, или при слабом светлу, тражио маму. У том је звонио и мобилни, Сања ми је јављала да маме на Ташмајдану нема и да се она враћа кући.
Позвао сам с мобилног Зрењанин. Узалуд.

Ох, Господе!
Можда је требало сместа да зовем Ургентни центар? Или би се они јавили? Или звати полицију?! Или би се већ јавили они?!
Одједном сваки корак је постао бесмислен, а сваки потез без смисла.

Стојао сам на излазу из Калемегдана неспособан да изаберем следећи корак.
Вратићу се кући и шта?
Кога звати?
Шта да учиним?
Где кренути?

И тако сам стојао, док су поред промицали млади и стари пролазници. Неко би ме гурнуо, мунуо у пролазу, неко се смејао, кикотао, негде у близини чуло се прштање кокица у апарату за њихово печење. Стојао сам бирајући следећи корак.

Однекуд, сетио сам се симаптичне реченице: - Пусти нека те срце води!

Стојао сам још неки минут, а онда се окренуо и поново кренуо ка Војном музеју. Дошавши близу Споменику захвалности Француској, осетих инстинктивно да треба да скренем лево, па сам прошавши шеталиштем, кренуо према Победнику.
Избивши на кружни, осветљени плато, у тами сам угледао десетине хиљада светиљки Новог Београда.
Сав тај сигурни и несигурни живот преко реке, живот о којем нисам ништа знао, о којем ништа нећу знати...
Корачао сам право према Победнику, као у трансу.
У уском полукругу, стојале су три клупе.
Две бочне су биле празне, а на средишњој је седела ситна, погурена црна прилика.
Пришао сам клупи, док ми је у подгрлцу срце бесно тукло.
Седела је ту, на тој клупи.
Док сам јој прилазио, већ на три корака, она је подигла главу и ја сам видео при бледом светлу како се њен изгубљен поглед смеши. У руци јој је лежао мобилни телефон, а њен осмех је изговорио реченице коју заувек памтим: - Исцурила ми је батерија, сине, али знала сам да ћеш ме ти пронаћи!