СА ДОАЈЕНИМА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ДИЈАСПОРЕ

Људи говоре: Господине Марковићу, цео свој стваралачки век провели сте у емиграцији. Како сте успели да остварите своју стваралачку личност у дијаспори?

Марко С. Марковић: У емиграцију нисам дошао празних руку. Темељ је већ био изграђен. Одрастао сам у друштву српских књижевника који су се дружили са мојим родитељима. Да поменем само Велмара-Јанковића, Брану Ћосића, Марка Цара, Јелену Димитријевић, Јелу Спиридоновић-Савић (рођаку моје мајке), Владислава Савића и Ксенију Атанасијевић. Али на моје књижевно образовање су највише утицали мој професор Божидар Ковачевић и Сима Пандуревић, очев пријатељ. Касније, за време рата, као секретар Верско-идеолошког одсека  Вирховне команде Југословенске војске у отаџбини, слушао сам оца Јована Рапајића који се ослањао на философију Николаја Берђајева.
По доласку у емиграцију 1945. године, одмах сам се активно ангажовао. У логору Еболи (јужна Италија), уз помоћ мога ратног друга Ратибора Ђорђевића, уређивао сам часопис Хришћанска мисао и саставио Равногорску читанку. Почев од 1947. у Паризу прво сам студирао на Богословском институту св. Сергеја Радоњешког, где сам добио теолошко образовање и продубио познавање руске филозофије и литературе. То ће ми помоћи да следећих година, после завршеног правног факултета, напишем Критику марксизма по руским мислиоцима и на париском Правном факултету одбраним докторску дисертацију Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева.
Истовремено сам годинама сарађивао у разним емигрантским часописима: у минхенској Искри, Слободној Југославији (као њен главни уредник), Американском Србобрану, Србији, Гласу канадских Срба, бирминганској Лазарици и светогорском Хиландару.
Било ми је много теже продрети у француску штампу. Када нисте ни католик, ни протестант, ни муслиман, ни Јеврејин, а не припадате ниједној политичкој партији, ниједном клубу или тајном сервису, ви сте нико и ништа. И тако сам, тек на крају седамдесетих година, захваљујући неким француским пријатељима, случајно  успео да постанем редовни сарадник париског часописа L' Astrolabe.

Љ. Г: Да ли је долазило до подвајања ваше личности према стварању на два језика јер су то, неминовно, и два система мишљења?

М. С. М: У том погледу није било никаквих тешкоћа. По наставном програму Краљевине Југославије, припадници моје генерације су у гимназији, пуних осам година, учили француски језик и књижевност. Убеђен сам да смо ми тада били ближи духу оне Вечне Француске него данашњи француски матуранти. Осим тога, тесна веза са француском културом је постојала и у мојој породичној традицији: деда по мајци ми је био париски доктор медицине, а мој отац париски доктор права. Па ипак, у Француској ме је очекивало велико изненађење. Ми смо углавном познавали француске писце и песнике до Првог светског рата. А кад сам се нашао у Француској, открио сам низ великих писаца о којима дотле нисам ништа знао. У Паризу су блистали позоришни комади Монтерлана, Сартра и Ануја, а напоредо романи Селина, Бернаноса и Камија, поред многих других. Зато ћу, поред старих успомена на Јованку Орлеанку, Жана Расина и васпитне реформе Жила Ферија, своје књижевне есеје на француском посветити Селину, Монтерлану, Бернаносу, Сартру и Камију.

Љ. Г: У емиграцију сте отишли као противник комунистичке идеологије и њене власти која се била успоставила у Србији. Данас више нема ни те идеологије ни те власти у Србији, а Србија је и даље разапета између Истока и Запада. У коме или у чему је проблем: у нама Србима што смо Срби такви какви јесмо или у западној демократији – онда и сада?

М. С. М: Та тобожња дилема између Истока и Запада је вештачки створена после пада Берлинског зида. Совјетски ”Исток” је престао да постоји па је и настављање ”хладног рата” било бесмислено. Уместо сукоба између Запада и Истока, сада се требало мобилисати против ренесансе борбеног ислама који се пробудио и на Истоку и на Западу. Стога је француски стратег Alexandre Del Valle, у својој књизи Gùerres contre l' Eùrope (Ратови против Европе) предложио савез између Америке, Европе и Русије, коме би се – преко Русије – приближиле Индија и Кина. Тај триконтинентални блок би неминовно смрвио исламистичку претњу. Али њега је онемогућио  амерички империјализам. Први пут у историји појавила се могућност да једна велика сила завлада читавим светом. Видећи себе у тој улози, Америка не жели да дели власт са било којом другом силом. Њој је добродошла Европа, али Европа ослабљена исламизмом и под палицом НАТО. Зато треба убрзати исламску имиграцију и забости Европи нож у трбух стварањем исламских државица као што су БиХ и Велика Албанија. Русија ни у ком случају не долази у обзир. У очима Америке она је остала главни непријатељ, мада је, званично, главни амерички противник исламистички фундаментализам. Русију треба опколити непријатељским државицама и у њој појачати чеченски тероризам. А сви непослушни народи који не учествују у тој стратегији биће оптужени или директно нападнути под изговором да код њих нема праве демократије или да представљају терористичку опасност. Шта мари ако та америчка демократија прескупо кошта. Садама Хусеина су обесили зато што је у грађанском рату побио неколико стотина Курда, а од америчке инвазије до данас Ирак је изгубио неколико стотина хиљада људи, жена и деце. И мада због тога још нико није био обешен, у америчкој јавности се јавила јака струја против ирачке политике Џорџа Буша. Занимљиво је да такве реакције није било против Клинтонове инвазије на Србију и Србе, што значи да је америчка пропаганда горе оцрнила Србе него исламисте. Најбољи је пример Рој Гутман који је добио Пулицерову награду за своју књигу о ”логорима екстерминације”, у којима су, наводно, Срби мучили и убијали босанске муслимане. Но, и поред тога што је сам Изетбеговић, пред Кисинџером и Холбруком, признао да ”логоги екстерминације” нису постојали, нико се за ту лаж Србима није извинио.[29]
Када сам ту ситуацију предосетио већ у току осамдесетих година, доживео сам тешко разочарење, јер сам од најранијег детињства био обожавалац Америке, чак и после Другог светског рата, јер сам у Сједињеним Државама видео главни бедем против комунизма. Наједном ми је постало јасно да смо ми, као мали православни народ, осуђени на смрт. Јер, све велике религије су светске силе у америчкој служби: Ватикан, протестанти, будисти, Јевреји, па и сам ислам кад може да послужи против Русије и Срба, као што показује оправдање чеченског тероризма и сарадња са Ал Каидом у Босни и на Косову. Само православље није светска сила. Отуда моја порука, почетком деведесетих година – ”За савез православних народа” – која је остала без одјека јер је стигла касно. Па шта нам онда остаје? Многи кажу да смо погрешили што се нисмо одмах придружили Американцима као њихови савезници. Заборављају да смо због њих 1941. ушли у рат, претрпели усташки геноцид и немачку окупацију, да би  нас, на крају рата, издали и бацили комунистима у чељуст. Но то је прошлост. Питање је шта данас треба учинити, с обзиром да подршка руског ”Истока” до сада није била довољно ефикасна. Српски народ је недавно одговорио: већина Срба се изјаснила ”за Европу”, управо за ову Европску заједницу под америчком чизмом. Другим речима, боље је продати се Европи и Америци него остати на цедилу. А ја бих рекао да би српски народ био једногласно за Европу, под условом да та Европа буде слободна и да нас пријатељски прими као слободан народ и суверену државу. Невоља је у томе што ти услови нису испуњени, јер се у Европи и Америци наставља анти-српска пропаганда са огуглалим клеветама и мржњом. Поменућу само неколико примера који показују да се ми продајемо Западу који нам није исплатио свој дуг.