Један поглед на Јована Дучића

Свака генерација има свога песника кога посебно воли, цeни и
чијој је поезији емоционално привржена јер одговара њеном укусу и њеним схватањима. За моју генерацију, васпитану и школовану током прве Југославије, у такве песнике убрајали су се Јован Дучић и Милан Ракић. Ракић је за нас био мисаони песник. Његови стихови, већ самим тим што их је било мало, свега неких педесетак песама, привлачили су нас својом дубином и у патриотској и у љубавној лирици, док нас је Дучићева поезија лакоћом стиха и својом формом емоционално одушевљавала. Дучић је био урастао у наше време и наша осећања. Својом разноврс-ношћу он нас је привлачио описом шумова и сликањем боја у песмама које су се враћале у прошлост ренесансног Дубровника и ”Јадранским сонетима” чинили су нам његову генерацију још ближу нашој.

Међутим, за нас који смо наше узоре тражили на Западу, јер смо били васпитавани од стране наставника и професора школованих првенствено током Првог светског рата и одмах по њему у Француској, Дучић нас је очаравао и као прозни писац. Дучићева ширина погледа и дубоко познавање класичне историје одушевљавали су нас у његовим путописима, у његовим Градовима и химерама. Лепота стиха чинила нам се ненадмашеном. Са уживањем смо читали живописна Ненадовићева Писма из Италије с оним незаборавним описима Напуља и Помпеја, и Његоша као централне личности, али ти описи из средине прошлог века, ма колико занимљиви и привлачни, изгледали су нам тако старомодни према модерном Дучићу и оном богатству речника у његовом опису Рима.

Дучић као прозни писац био ми је на уму када смо се у оним тмурним данима судбоносне 1945. године са босанских брда нашли у Италији код савезничких снага гледајући Италију још у рушевинама тек прекинутог рата. У оном времену пометње и хаоса ништа не би могло бити даље него неко тражење лепоте прошлости – али баш зато, У тим данима ратне неизвесности, Дучићева поезија и његови путописи који често личе на песме у про-зи, представљали су нам извесну утеху убеђујући људе мојих го-дина, на прагу двадесете, да живот уме да буде леп и да људска историја није само скуп међусобних сукоба и бездушне борбе за власт. Сећао сам се оног првог Дучићевог писма из Италије објављеног у Градовима и химерама, писаног у Риму, у којем каже: ”Кад нам је двадесет година, ми на римским улицама мислимо на стотине генерација лепих римских жена које су прошле тим путима. У тридесетој години, ми овде мислимо на старинске римске хероје и тражимо по путу Апији стопе далеких цезарских легија. У четрдесетој, мислимо на античке беседнике и мудраце. У педесетој на мученике и светитеље. – Има наше срце једно своје доба Петрониуса и Лукулиса, друго Сципиона и Помпеја, треће Цицерона и Сенеке, четврто светог Павла и свете Цецилије… И градови имају увек по једно доба људског живота и људске страсти; а једини је град Рим који има сва наша доба, и који даје свакој нашој страсти своје магије и своје истине; и када се год вратимо овамо, ми увек откривамо овде нова чудеса и нове лепоте. Рим није само вечит, него и вечно друкчији…”

После много година, а увек трагајући за лепим путописима у нашој књижевности, сећам се како сам са сентименталношћу читао, путујући преко Француске из Лондона за Рим, пре неких двадесетак година, Естетичка писма Марка Цара, објављена 1920. у Београду а писана још 1911. из Рима једној његовој пријатељици у Далмацији. Иако је Цар дао ту двадесет писама од ванредног интереса описујући не само Рим него и српски павиљон на ондашњој светској изложби у Риму, у којем је изложио Иван Мештровић своје статуе намењене Видовданском храму, док је Дучић у својим Градовима и химерама написао само једно „Писмо из Италије”, мени је наведени први пасус Дучићевог писма остао у свести као једна рекапитулација живљења људског бића и објашњење човекових мена и промена од младости до старости.

Јер, то што је Дучић рекао за Рим могло би се рећи и за Јована Дучића, као песника и књижевника. Три фазе његовог песништва, прва пре одласка у иностранство када је певао под утицајем поезије Војислава Илића, друга под утицајем ондашње француске поезије парнасо-симболистичка, и трећа постсимболистичка у којој је достигао своју мисаону и уметничку зрелост, то су три различите фазе развоја његове поезије које му обезбеђују са правом место ”најбољег лиричара златног доба српске књижевности”, и поред тога што се доцније, после његове смрти нарочито, ње-гова поезија и целокупно књижевно дело подвргавало критичком преиспитивању.
У мојој младости ми смо се одушевљавали Дучићевом поезијом а о њему као човеку нисмо много знали. Сем онолико колико смо из уџбеника историје југословенске књижевности могли да
научимо. Уџбеници у употреби су били Скерлићева и Савковићева Историја књижевности. Ту су били дати најосновнији биографски подаци о књижевницима и песницима. Знали смо да је Дучић био Херцеговац рођен у Требињу и да је био у дипломатској служби Краљевине Југославије али о њему, као човеку, мало смо знали.

За време Другог светског рата, после краткотрајног априлског рата 1941, Југославија је била раздељена међу окупаторским силама и Србија окупирана, тако да су контакти са српским покрајинама ван Србије били ретки а страдања српског живља у Херцеговини и другим деловима Југославије нити су се јавно описивала у штампи нити се о њима говорило на радију, јер су сва средства комуникације била у окупаторским рукама. Само се могло од избеглица чути нешто поближе о тужној судбини и грађанском рату који је буктао свуда ван Бсограда. Није онда било телевизије нити су радио-емисије страних радио-станица – као што је на првом месту био Радио-Лондон – биле доступне свима грађанима, чак и не говорећи о томе да је слушање страних радио станица било кажњиво грубим и немилосрдним окупатор-ским административним мерама, као што је, иначе, то био слу-чај и у другим земљама под немачком окупацијом.

И још нешто ваљало би додати. Моја генерација васпитана и школована у првој Југославији – говорим о гимназијалцима у Београду – није била против Југославије као заједничке државе Јужних Словена. Иако нисмо били неки интегрални Југословени, иако смо се осећали Србима и православцима, ми смо, и поред званичне политике тадашње Недићеве владе, веровали у пролаз-ност рата и васпостављање Југославије. Дељење Југославије од страна Сила Осовине сматрали смо неправедним и дубоко веро-
вали да Немачка не може добити рат, мада су њене армије изашле на Кавказ и дошле до Петрограда и Москве и држале под својом чизмом Западну Европу од северног дела Норвешке до Пиринеја и Северне Африке. Веровали смо да ће Југославија опет васкрснути после пораза Немачке и желели смо да буде још већа и укључи све територије где живе Јужни Словени, све до Соче и Трста. Сви смо се надали једном срећнијем добу и једном новом свету уједињеном у слободи и демократији где не би било више терора екстремиста, били они на крајњој десници или на крајњој левици. Веровали смо, можда наивно, да после свих ових ратних страдања и међусобних сукоба долази једно доба просвe-ћености и слободарства у којем ће људи који су толико пропатили најзад увидети благодети разумне владавине парламентарне демократије, основане на поштовању људских слобода и принципа трпељивости и друштвене правде и једнакости.

Дубоке ране које је грађански рат нанео нашем свету ван уже Србије, тек су доцније” нама, који смо преко Босне дошли до Италије при крају Другог светског рата, нама који смо долазили из Србије, биле очевидније када смо се сусрели са Србима из западних крајева Југославије.