СА ДОАЈЕНИМА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ДИЈАСПОРЕ

Није никаква тајна да је Клинтонова Америка, на основу лажних оптужби, прво наоружала устанике у Хрватској, Босни и на Косову, а затим бомбардовала српске позиције у Босни и читаву Србију, уништавајући зграде, фабрике, мостове, школе, болнице, цркве и манастире. Поред неколико хиљада цивилних жртава, државна економија је била уназађена за четрдесет година. О илегалности те дивљачке агресије сведочи и угледни амерички правник Рамсеј Кларк.[30] Он осуђује инвазију западних сила због тешке повреде Повеље Уједињених нација, Хашких прописа, Женевских конвенција, Северноатланског савеза и осталих закона међународног права. Али ко је до сада био позван на одговорност поводом тог злочина и његових последица? Ниједан западни државник није био изведен на суд.
Напротив, основан је Хашки суд да би кривци судили српским жртвама. Тај суд, где само Срби умиру и врше самоубиства, док су сведоци злочина над Србима, уколико су њихова имена најављена пре доласка у Хаг, благовремено убијени како би злочинци били пуштени на слободу због ”недостатка доказа”. У случају шиптарског србождера Рамуша Харадинаја, девет сведока против њега је мистериозно ”погинуло”, док се десети предомислио, пошто је био претучен и рањен.
А шта да се каже о Хашиму Тачију, бившем вођи устаничке банде ОВК и штићенику Мадлене Олбрајт? Не само да је постављен за премијера ”независног Косова”, него је, по тврдњи Карле дел Понте, у књизи Лов, ја и ратни злочинци, био одговоран за стварање заробљеничких логора у којима су Србима вађени телесни органи. По исказу К-144, овога пута ”заштићеног сведока” из Хага, Тачи се обогатио продајом тих органа, јер је узимао 80% зараде. Наравно, никакав процес није тим поводом био отворен. Само је Карла дел Понте дошла у опасност да изгуби свој амбасадорски положај у Аргентини, уколико промовише своју књигу у Риму.
Упркос свему, рефрен о ”српском геноциду” над босанским муслиманима и Хрватима не престаје. Недавно је Чарлс Инглиш, амерички амбасадор у БиХ, изјавио да је Република Српска у Босни извршила најстрашнији геноцид после оног нацистичког. Не пада му на памет да се глобална ”кривица” Срба у Босни састојала у томе што су бранили своју државу од 98 хиљада муслиманских устаника. И не помиње Насера Орића који је у Хагу био осуђен на две или три године робије зато што је око Сребренице побио бар онолико Срба колико ће касније бити ”геноцидираних” муслимана у Сребреници. Ваљда  зато што се, после сваког покоља, Орић враћао у Сребреницу под ”легалну” заштиту КФОР-а.
На крају, нико нам не каже с каквим правом и по којим међународним законима су Американци на Косову изградили своју тврђаву ”Bond Steel”, далеко пре аутопрокламације ”независности Косова”. Захваљујући тим просторима Американци и НАТО сада имају слободан пут од Атлантика до Црног мора.
Ето каква правда нас очекује у Европи и на Западу. По тој ”правди”, заснованој на лажи и клеветама, Срби се могу и даље некажњено убијати. Уколико то није тачно, очекујемо да се Америка и Европа за своје грехе према Србима јавно покају. Тако бисмо, најзад, били сигурни да, у њиховим очима, ми још припадамо људском роду.

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Марко С. Марковић рођен је у Београду 1924. у породици Србољуба Марковића, сорбонског доктора права, и мајке Бранке Јовановић, кћерке др Ђорђа Јовановића, лекара краља Александра Обреновића. Основну школу и II мушку гимназију завршио је у Београду. У Другом светском рату учествовао је у Ослободилачком покрету пуковника Драже Михаиловића. Био је подсекретар Верско-идеолошког одсека Врховне команде Југословенске војске у отаџбини. После издаје савезника и победе комуниста у Југославији, избегао је у Италију и живео по логорима од 1945. до 1947. године када је прешао у Француску. Уписао се на теологију на Православном богословском институту св. Сергија Радоњешког у Паризу, где је дипломирао 1952. Науци одан дух, стасао у интелектуалној породици, није се задовољио једном универзитетском дипломом већ завршава студије руског језика и књижевности на Ecole des Langues Orientales vivantes. Дипломирао је и права на Université de Droit, d' Economie et de Sciences Sociales de Paris (1959-1965), где је касније специјализирао политичке науке и историју. Тезу La philosophie de l' inégalité et les idées politiques de Nicolas Berdiaev државног доктората одбранио је 1975. на Париском правном факуклтету, са одликом ”cum laude”.
Радио је као секретар Српске православне цркве у Паризу, преводилац и документалист у Compagnie d' exploration pétrolière, преводилац у Bureau de recherches géologiques et minières, затим као службеник у департману спољних послова тог друштва и као аташе и правни саветник у Comité Central de Coordination de l' Aprentissage du Bâtiment et des Travaux Publics.
Доктор Марковић говори српски, француски и руски, а служи се и енглеским језиком.

Аутор је следећих књига:

Југословенски писци, књ. I, Paris/Minhen, 1966.;
La politique de Georges Krijanitch, Paris, 1973.;
La philosophie de l' inégalité et les idées politiques de Nicolas Berdiaev, Paris, 1975.;
Свети Сава – светитељ и просветитељ, Birmingham, 1975. и 1985. и Београд, 1989.;
Le droit matrimonial de l' Eglise orthodoxe d' après Nicodème Milash, Paris, 1976.;
Тајна Косова, Birmingham, 1976.;
Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима, Birmingham, 1977. и Београд, 1989.;
Православље и Нови светски поредак, Београд, 1994.:
Наличје једне утопије, Београд, 1995.;
Истина о француској револуцији, Београд, 1995.;
Пола века српске голготе, Београд, 1995.;
Стопама Христовим, Манастир Хиландар, 1996.;
Српска апологија Русије, Београд, 1998.;
Смрт и Васкрсење, Ваљево, 2002.;
На смрт осуђени, Ваљево, 2004.;
Косово у ранама, Ваљево, 2005.;
На развалинама Јутопије, Чачак, 2007.;
Србија и Сребреница кроз призму Силвије Матон, Београд,2007.

_________________________________________
[29] Bernard Kouchner,  Les Guerriers de la paix, Paris, Grasset, 2004., str.388.

[30] Душан Јеринић, Ивана Ивковић, Да се не заборави, Академски информативни центар Србије, Беооград, 1999. Стр. 45-57.