ПРАВИ И ЛАЖНИ МАЛРО

Бернар-Анри Леви: француски Шћепан Мали

”Велики интелектуалац”, писао је својевремено Андре Малро, ”јесте човек од нијансе, мере, квалитета, истине по себи, комплексности. Он је већ по дефиницији, по суштини, антиманихејац”. Овај портрет правог, ”великог интелектуалца”, који је, дакле, начинио писац Наде могао би изгледати данас као идеализована пројекција човека стављеног пред једну готово немогућу мисију. Па ипак, није баш сасвим тако. Тачно је, наравно, да је избор за који се опредељује такав интелектуалац – избор заснован на високим етичким и интелектуалним критеријумима – мало профитабилан а много захтеван, али није неостварив. Пример за то је управо Андре Малро који је толико пута потврдио исправност својих речи конкретним деловањем.
Наравно, може се увек, ако се баш хоће по сваку цену, наћи длака у јајету. Може се, на пример, приметити да време у којем је живео писац Наде није више и наше, постмодерно време, све склоније безнађу, време које је Жил Липовецки с правом назвао ”ером празнине”. Или још, да се баш и не може са сигурношћу тврдити да би тај хуманиста великих моралних принципа био способан да испуни мисију која се данас поставља пред ”великог интелектуалца” ; данас и у нашем свету – где царују société de consommation и société de spectacle – који на крају ХХ века све више личи на помахнитали рингишпил којим управљају невидљиве (али знане!) силе.
Да, доиста би било занимљиво видети како би славни херој шпанског грађанског рата – да је којим случајем жив – реаговао на проблеме који у наше време опседају ангажоване интелектуалце. И, нарочито, како би се понео према југословенском грађанском рату. На чијој би страни могао бити ?
Тешко је, наравно, прецизније одговорити на то питање. Оно што би се могло с тим у вези рећи у границама је претпоставки. Но, покушајмо ипак. Судећи према његовој личности и идејама, могло би се очекивати, на пример, да би најпре покушао – са ”нијансом” и ”мером” у приступу, и без манихејског радикализма – да установи истину коју крије замршено југословенско крваво клупко; истину свакако комплексну и са више лица коју су добрано деформисали ратници немилосрдног медијског рата. Могуће је замислити, такође, да би опет био спреман да иде до краја и да бескомпромисно брани утврђену истину – ако треба и са оружјем у руци, као што је то уосталом чинио некад, у Шпанији.
Што се пак тиче неких савремених француских интелектуалаца, оних најбучнијих, ствари стоје много јасније. Чак сувише јасно! Очарани изузетном моћи коју масмедија имају на јавно мњење, и привучени могућношћу да већ преко ноћи постану медијске звезде, ови интелектуалци – или, прецизније, интелектевеалци, да се послужимо ироничном метафором Данијела Сибонија – су се одмах, већ на почетку југо-кризе, без икаквих моралних скрупула укључили у бескомпромисни медијски рат. Не марећи много за негативне последице које би њихов пристрасни ангажман могао имати на судбину народа бивше Југославије, ионако утучених бесмисленим грађанским ратом, они су показали да су заправо спремни на све, па и на правила ”игре” наметнута од стране медија. Правила која, као што знамо, не трпе комплексне истине и која су често приморана – тржишна конкуренција им то налаже – да чак и по цену манипулације упросте ствари компликоване по себи, како би биле ”сварљиве” за шири круг ”потрошача”. Резултат таквог – неодговорног – приступа југо-кризи данас је и више него очигледан: јавно мњење, сасвим допинговано, прихватило је коначно без резерве њихову упрошћену, црно-белу слику са унапред подељеним улогама између Добрих и Лоших момака која већ одавно подсећа на америчке вестерне.
Готово да је јасно и само по себи, па ипак – рецимо то експлицитно: засновано на чисто манихејском поимању ствари, без ”нијансе” и ”мере”, понашање ових јавних делатника нема, заправо, ничег заједничког са Малроовом дефиницијом ”великог интелектуалца”. Напротив, заражени ”последњим вирусом у моди” – ”сарајевским вирусом”, la sarajévite, како га је духовито назвао Ерве Алгаларондо , и заведени моћи коју им дају медији, они су прихватили улогу малих интелектуалаца, компензујући тај хендикеп много профитабилнијим имиџом великих звезда на телевизији, то јест интелектевеалаца. Наравно, они су то прихватили сасвим свесно знајући врло добро да је у друштву спектакла (société de spectacle) једина ствар која се цени – телевизијска слика. Како то управо каже један од њих : ”Данас, Слика је Бог” . И онај који има контролу над сликом, може се из тога закључити, постаје такође Свемоћни!
Истина, свако има право на лични избор, па се то право, дакле, не може ни њима оспорити. Уз одговорност, разуме се, коју оно носи са собом. Оно, међутим, што при томе шокира јесте нешто друго, нешто што би се могло назвати хипокритским парадоксом. Наиме, изабравши пут који је сасвим супротан у односу на онај којим је ишао јунак шпанског рата, ови anti-Malraux су икористили југословенску трагедију како би се у очима јавности представили, о каквог ли цинизма, ни мање ни више него као nouveaux- Malraux !
Као најилустративнији пример тога парадокса – пример који свакако заслужује детаљнију анализу – нека нам послужи случај једног од најекспониранијих интелелектулаца у борби за ”праведну бошњачку ствар”: случај Бернара-Анрија Левија (Bernard-Henri Lévy), директора часописа индикативног наслова Правило игре (Règle du jeu). Да би у очима публике створио имиџ о себи као једино правом наследнику легендарног јунака шпанског рата, овај Imposteur – француска варијанта Шћепана Малог чије би име звучало у преводу сасвим пристојно, готово племићки, Etienne Le Petit, али кога медији, што од миља што од спрдње, називају Бе-Аш-Ел (BHL) – разрадио је целу стратегију. Најпре је упорно и дуго користио сваку прилику на телевизији и у штампи да се наметне као ”глас протеста”, одапињући своје реторичке стреле увек у исту мету – у ”српски фашизам”. Те жестоке тираде временом су постале толико отровне да је један непристрасни посматрач осетио потребу да реагује, и то коментаром у форми ироничне дијагнозе : Бе-Аш-Ел – по којем је ”Србин, онтолошки, фашист” – ”опседнут je човек”, опседнут фиксном идејом како ”тући српске фашисте”!
У исто време, тај страствени борац против српског ”фашизма” и ”варварства” није презао ни да се покаже већим католиком од Папе, односно већим Бошњаком,
индепендентистом, од самог Алије Изетбеговића, његовог интимног пријатеља. Ствар је чудна, али истинита. Јер, често се заборавља да је у почетку, вероватно пре судбинског сусрета двојице данас великих пријатеља, председник Босне био против независности своје земље. И да је, како нас подесћа Тјери де Монбриал, ”безуспешно покушавао да привуче пажњу великих сила на последице прераног признавања (бивших југословенских република – М. С.), које би приморало и саму Босну и Херцеговину да постане независна. Знао је, у ставри, да би се тај ентитет, који у себи носи све контрадикције бивше југословенске конструкције, могао распасти одмах по своме настанку”.
Да ли је г. Леви одиграо значајну улогу у преобраћању председника Босне, данас убеђеног индепендентисте? – питање је које остављамо будућим историчарима. Али, како год било, једно је неоспорно: наиме, да је филозоф играо са успехом, и још увек игра, улогу Изетбеговићевог портпарола или, прецизније, адвоката пред француским медијима. Чак и кад је реч о аферама које је тешко бранити и правдати. Један пример је довољан за илустрацију. Кад је француска штампа, после много оклевања, коначно открила да Босна све више тоне, уз саучеснички пристанак њеног председника, у опасни загрљај исламског фундаментализма , Бе-Аш-Ел је реаговао истог часа. Разуме се, на ”левијевски” начин. Попут оних који су ухваћени на делу, кренуо је одмах, уместо аргументоване одбране, у отворени напад служећи се при томе инвенктивама које пре свега сведоче о његовом примитивном антисрпству. ”Фундаменталистичко лудило је најпре српско лудило”, каже запенушано Леви . ”Срби су ти који су желели поделу. Они су, од самог почетка, хтели муслиманску Босну...” (!)