Апел за одбрану правног поретка СПЦ

(упућен на потписивање српским правницима у отаџбини и расејању)
“Сав Сабор рече: …сагласношћу свакога посебно
и свију укупно мора се чувати црквени поредак.”
(2. правило Картагенског сабора)
“Правда држи земљу и градове.”
(Српска народна изрека)
Одлуком Светог Архијерејског Сабора, да “већином гласова трајно
разреши дужности епархијског архијереја епископа Артемија”,
са којом је српска јавност упозната посредно – преко Саопштења
Светог архијерејског сабора објављеног на сајту Информативне
службе СПЦ (www.spc.rs), озбиљно је угрожен правни поредак
Српске православне цркве. Поштовање црквеноправног поретка
је услов очувања јединства Цркве и, као општа обавеза свих чла-
нова Цркве, прописана је 2. правилом V–VI Васељенског сабора.
Подсећамо да су се у својеручно написаној и јавно положеној за-
клетви сви наши епископи на дан хиротоније обавезали да ће
чувати свете каноне и да неће предузимати радње које су против-
не канонском поретку Цркве. Истовремено, речи учитеља Цркве
опомињу верни српски народ да је “неправедно, недопустиво, руж-
но од људи благочестивих да ћуте када се дрско нарушавају зако-
ни Господњи, када се настоји да се образложи обмана и зла пре-
лест” (Св. Мелетије Исповедник).
Одлуком Светог Архијерејског Сабора о трајном разрешењу
дужности епархијског архијереја, епископа рашко–призренског
Артемија (Радосављевића) повређен је читав низ црквеноправних
норми, садржаних како у светим канонима, тако и у Уставу СПЦ,
као највишем организационом акту наше помесне цркве.
Реч је, пре свега, о чл. 111 Устава СПЦ, у коме се прописују слу-
чајеви у којима “епархијског архијереја може Свети архијерејски
сабор са управе уклонити”. Устав предвиђа четири таква случаја:
канонска осуда, доказана немоћ, престанак једног од услова који
се захтевају код избора архијереја (држављансво, школска спрема
и др.) и оправдана молба за пензију, коју подноси сам архијереј.
Ова четири таксативно предвиђена услова не представљају ниш-
та друго него изузетак од општег канонског правила, по коме је
епархијска служба епископа доживотна (9. правило III васељен-
ског сабора, 16. правило IX помесног сабора, 3. правило Кирила
Александријског). Дакле, ratio legis одредбе чл. 111 Устава СПЦ је
санкционисање доживотног карактера епархијске службе сваког
епископа. Како се у црквеном, као и у државном праву сваки из-
узетак од правила рестриктивно тумачи, то је уклањање еписко-
па са управе над епархијом од стране Светог архијерејског сабора
могуће само у Уставом наведеним случајевима и ни у једном дру-
гом. Да ли су се приликом “разрешења” епископа рашко–призрен-
ског Артемија стекли неки од Уставом прописаних услова?
У Саопштењу објављеном на сајту Информативне службе СПЦ
не наводи се да је Свети архијерејски сабор расправљао о физич-
кој способности епископа рашко-призренског Артемија да управ-
ља повереном епархијом, нити да је Сабор утврдио да је на стра-
ни епископа Артемија накнадно изостао један од услова који се
захтевају код избора епископа. Такође, у Саопштењу се не поми-
ње ни то да је епископ Артемије поднео Сабору молбу за пензиони-
сање. И најзад, да ли одлука Светог архијерејског сабора, да “већи-
ном гласова трајно разреши дужности епархијског архијереја
епископа Артемија” може да се квалификује као “канонска осуда”
из чл. 111 Устава?
Канонска осуда подразумева постојање пресуде о канонској
кривици архијереја, коју доноси Сабор као највиша судска инстан-
ца у СПЦ, када на основу чл. 69 тач. 27 Устава суди архијерејима за
канонске кривице. У случају епископа рашко-призренског Арте-
мија не може бити говора о канонској осуди, јер против њега и ни-
је вођен црквеносудски поступак.
Канони изричито прописују да црквеносудски поступак про-
тив епископа започиње подношењем тужбе “Сабору свих еписко-
па”, која мора бити јавна и поткрепљена доказима (6. правило II
васељенског сабора, 132. и 133. правило Картагенског сабора). Туже-
ном епископу се оставља рок од тридесет, односно шездесет дана
(уколико у претходном року оправдано није могао да прими туж-
бу) за припрему одговора на тужбу (19. правило Картагенског сабора).
У тзв. поступку утврђивања канонске одговорности еписко-
па Артемија, од стране Синода и Сабора грубо су прекршене све
наведене процесне црквеноправне норме. Синод је 11. фебруара
2010. г. “покренуо поступак за оцену канонске одговорности” епи-
скопа рашко-призренског Артемија “у првој инстанци”, иако није
постојала јавна, писана и доказима обезбеђена тужба; тзв. “оп-
ширни и документовани извештај Светог синода” (наведено пре-
ма Саопштењу Светог архијерејског сабора) уручен је епископу
Артемију три дана пре заседање Сабора, чиме му је ускраћено
елементарно право на одбрану, озбиљно угрожено већ тиме што
је, противно Уставу СПЦ (чл. 111), пре тога уклоњен са управе над
Епархијом. Због свих ових тешких противканонских процесних
недостатака тзв. “опширни и документовани извештај Светог си-
нода” не може имати карактер канонски ваљане тужбе. (Садржи-
ну овог документа у погледу могућих процесних и чињеничних не-
достатака могуће је оспоравати тек када буде доступан јавности.)
У овом случају важи старо римско правноправило Quod (ab) initio
vitiosum est, non potest tractu temporis convalescere, или речју Валта-
зара Богишића: “Што се грбо роди, вријеме не исправи“. Следстве-
но, тамо где није било тужбе не може бити ни “канонске осуде”.
Наведене чињенице указују, да је Одлука Светог архијерејског
сабора о трајном разрешењу епископа рашко-призренског Арте-
мија дужности епархијског архијереја противна чл. 111 Устава
СПЦ, јер пре доношења ове одлуке није био испуњен ни један од
прописаних услова за престанак епархијске службе.
Одлука Светог архијерејског сабора о трајном разрешењу епи-
скопа Артемија донета је прегласавањем, противно Уставу СПЦ,
због чега је у Саопштењу и изостало навођење њеног канонско-
уставног основа. Свети Архијерејски Сабор не може некаквом
“већином”одлучивати мимо светих канона и Устава СПЦ, јер у
Цркви истина није у аритметици, већ у Духу (Јн. 16, 12-13). Зато
апелујемо на оце архијереје да, због очувања канонског поретка
Цркве, на ванредном заседању Сабора пониште одлуку о трајном
разрешењу Епископа рашко-призренског Артемија, као и претход-
ну противуставну одлуку Синода о именовању администратора
за Епархију рашко-призренску. Правна природа наведене одлуке
Светог архијерејског сабора није препрека њеном поништењу, јер
се не ради о судској пресуди која има карактер res iudicata (пресу-
ђене ствари), већ о управном акту подложном променама. Само
после тога могуће је покренути канонски ваљан црквеносудски
поступак, у коме би епископу рашко-призренском Артемију било
омогућено право на одбрану и правично суђење. Тиме би се пони-
штиле тешке последице које је у Цркви произвео тзв. поступак за
оцену канонске одговорности Епископа рашко-призренског Арте-
мија, који је по свим својим обележјима, а нарочито по позицији
оптуженог, који се сматрао дифамним (нечасним), подсећао на
средњовековни римокатолички кривични поступак. У супротном,
владика Артемијеће бити тек прва жртва оваквог беcпоретка, јер
ће исто страдање задесити све оне који буду слушали заповест
светих канона, насупрот вољи гласачких већина.
Апел за одбрану правног поретка СПЦ упућен је свим српским
правницима, у отаџбини и расејању, који бригу за Српску цркву и
српски народ претпостављају свим другим бригама. Окупљајући
се око овог Апела, ми српски правници се не окупљамо око лич-
ности владике Артемија, већ око цркве Св. Саве, њених канона и
Устава, јер да цитирамо знаменитог српског правника: “Не суди
се по примјерима, него по правилима”. Овим апелом показујемо
да је међу нама жива висока правна свест Душановог законика и
мајке Јевросиме, те да ћемо се увек борити “да судије суде по за-
кону… а да не суде по страху од царства ми” и да не буде “ни по
бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”.
Потписивањем Апела за одбрану правног поретка СПЦ от-
почиње се са формирањем Иницијативног одбора српских прав-
ника, чији ће први задатак бити брига за очување правног порет-
ка и јединства Цркве, као и заштита права пред судовима свих
оних чланова СПЦ који пострадају због исповедања Вере Отаца.

На Духовски понедељак, 2010. г.

Потписници:
мр Зоран Чворовић, асистент Правног факултета у Крагујевцу
Слободан Драгутиновић, адвокат из Параћина
Александар Жикић, адв. приправник из Параћина
Жељко Жугић – Которанин, дипл. правник из Београда
Новица Јевтић, адвокат из Параћина
Родољуб Лазић, адвокат из Београда
Ангелина Марковић, дипл. Правник из Београда
проф. др Марко Павловић,
редовни професор Правног факултета у Крагујевцу
проф. др Милан Петровић, редовни професор Правног факулте-
та у Нишу
Радмила Симић, адвокат из Крагујевца
мр Соња Спасојевић, асистент Правног факултета у Крагујевцу
Бранислав Тапушковић, адвокат из Београда
Академик проф. др Коста Чавошки,
редовни професор Правног факултета у Београду
Милош Д. Миленковић, адвокат из Кливланда, Америка
Илија С. Цокић, правник из Кладова
Др Мирослав Свирчевић, научни сарадник Балканолошког ин-
ститута САНУ (правни историчар)
Весна Тошанић, правник из Параћина
Остоја Дражић, дипл. правник из Новог Сада
Снежана Поповић, адвокат из Кладова
Рајко Гавранић, адвокат из Хамилтона, Канада
Славка Којић, дипл. правник (нереизабрани судија) из Темерина
Јадранка Витас, дипломирани правник из Чачка
Михајло Макић, дипломирани правник из Деспотовца (неизабра-
ни судија)
др Марко С. Марковић, правник и политиколог из Орлеана, Француска
Џејмс Г. Џатрас, адвокат, Squire, Sanders & Dempsey LLP, Вашингтон
Игор Комљеновић, адвокат из Београда
Горан Дебелногић, дипломирани правник, Вашингтон, САД
Гордана Вујисић, адвокат из Крагујевца
Предраг Лепетић, дипл. правник из Београда