27.
Снежана Чојкић

Духови

Мене су
заобилазили људи
а тебе године
Реци ми
песниче
ко је остао
лепши?

Т(а)о

Ничу ли нове мисли,
У сенци светиљке која пламти,
О ратниче завејаних брегова,
Шта снивају твоје усне?
Има ли пустиња жеља понеку кап
СВЕЖЕ РОСЕ?
Зове ли некад умор на починак,
Вуче ли сан нити у свитања,
Ил’трепти искра, заводи мозак,
Радосна игра поспане деце?
Сви ти причају, сви све знају,
Сви желе и трају, као сведоци,
Гласног живота – потајне смрти.
ТИ ЋУТИШ
И ГЛЕДАШ,
Уздишући…
ТИШИНА ГОВОРИ, ТИШИНА ТРАЖИ,
Ка себи оног, што зна све рећи,
РЕЋИ, А БИТИ УВЕК НАЈТИШИ,
И када треба, гласно (се) насмејати.

Зелена песма

Написаћу те
па макар ми то било последње
да постанем чаробњак и ухватим
трачак непролазног
о грозног ли времена што бајке чини смешнима
и Снежану и Пепељугу не читају више ни деца
и као сова не да мира у ноћ
откуцава сат
ја сам само миш изван песама
сив и брз, не знам да губим
али знам да скупљам храну
у дрвету живота
и ноге су ми све брже
још мало па ће бити сразмерне и срцу
када се једном стигнемо
и заковитламо према глави
јао какав ће то прасак бити
и сви јунаци из бајки
ће да се појаве и заиграју
и губиће се ципелице и јести отровне јабуке
принчеви неће бити коњи већ они прави
што оживљавају пољупцима
злоће ће упадати у сопствене замке
а ми ћемо их гледати са висине
грицкати звезде и сунчеве зраке.

Путник

Поглед утиснут у даљину
као статуа на тргу пролазника
као бескрајна празнина
ћутња када се нема шта рећи
и ћутња када се не може све рећи
само је варка
у смеру натписа:
‘само за лудаке’
само за храбре и срца превеликог
да би се могло даље са њим путовати
само за истраживаче
за путнике преко граница
празнина је само варка
ћутња је његова унутрашња песма
за град и улице у њему
и људе око себе
доконе и умртвљене
празнина садржи слагалицу и смисао слагања
да се одржи корак
са усамљеношћу
кокетирањем са
тишином дугом као еони
надања да се сретнемо са сличним
погледом, осмехом и срцем
и да тај неко постане делом вечности
и разлогом постојања
и да се не изгуби никад

Слични текстови


Иван Негришорац
Муцају, дамари

Саша Мићковић
Самоћа

Јелена Шаула
Корење

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026