Поезија
27. 01. 2012
Бранко Шкорић

У шуми детињства

Отац ми на растанку остави букару и рече:
“Чувај овај суд и пиј из њег’ рујно вино на
славама и кад ти се деца буду рађала и женила.
И нек те увек подсећа на Буковицу и бенковачке
винограде пуне најслађег грожђа.”
Послушао сам га, али дођоше ратна времена и
виногради престаше да рађају, а букара се расуши.
Оста само успомена на здравице и људе који су је
у руци држали…

Букара

Јеси и ниси велика, за литар или два вина
Неимар те од смреке створио
Док су дроздови плодове кљуцали
Драга си сваком оном коме вином
На које миришеш, груди огрејеш.
снежана поезија

Сеја Ана

Једног пролећног дана
У дворишту Бреговите 19
Посадила младицу дуда
Моја сеја Ана.
Сваког дана заливала младицу прво
Ко цвеће у башти Семирамида
Неговала је нежно и мило
Све док није постала велико дрво.
Сад дуд шири хлад на све стране
Под њим неуморне баке мотају пређу
Чекају кад ће лагани ветрић са Велебита
Да дотакне његове гране.
А кад лишће на дуду затрепери
Роде дудиње бело-црвене
Сеја Ана у Бреговиту сврати
Све због једне драге успомене.

Нови годови

Једног кишног дана под крошњом старог храста
срели се Он и Она.
Кад је киша сипила – Она се смејала
Кад се кос оглашавао – Он се смејао
Кад се дуга на небу појавила – Она се смејала
Кад им је сунце мокре косе миловало – Он се смејао
Кад су им се руке спојиле – Сунце се смејало.
И док су се пролећном дану радовали
расли су нови годови у шуми њиховог детињства.
бранко

Поезија
27. 01. 2012
Петар Жарков

У сенци живота

У тишини између
Сумрачја
И зоре осунчане
И облака сивих
Дугиних боја
Ум машту ствара
А усна речи изговара
Покривена даљина
Сеном животописа
Осликава дубину
Таме и светлости
Окренут лицем
У осами прозора
Шупљи поглед
Угледа празнину
Талог сећања
Утихнути корак
Преплиће мисли
Уз шушањ ветра
Властитог живота

За вечност и осаму

У глуво доба ноћи
Уз пљусак црне кише
Застадох у трену
За вечност и осаму
Уз дланове ветра
И врана
На далеком обзорју
Као вихор духа
Преливају се у светлост
Апстрактне реалности
И очима обликујем
Исечак живота
У нимфоманији речи
Док жута лобања нестаје
У своју сенку

Тајна уздаха

Осветљен отменошћу
Сребрне сенке
С осмехом
Што измами звук
А машта
Постаде видовитија
Међу речи
Из краткоће уздаха
Глас се засеца
У облаку
Обавијеном тајном
А кроз урезане
Пукотине сна
Скривена мисао
Отискује непознато
И изроних из корена
Мртве слике
У лавиринту живота

Окрајком облака

Изнад далеког
Изгубљеног погледа
У осмишљену
Затрављену стазу
Тих полуокрет стопала
За трен
Из жбуња
Изрони лик
У чвор дуге
У коров живота
И окрајком облака
У шупљини дна
Зарумени
Пред ударом
Банатске кошаве
Западни хоризонт
пе

Поезија
27. 01. 2012
Снежана Чојкић

Духови

Мене су
заобилазили људи
а тебе године
Реци ми
песниче
ко је остао
лепши?

Т(а)о

Ничу ли нове мисли,
У сенци светиљке која пламти,
О ратниче завејаних брегова,
Шта снивају твоје усне?
Има ли пустиња жеља понеку кап
СВЕЖЕ РОСЕ?
Зове ли некад умор на починак,
Вуче ли сан нити у свитања,
Ил’трепти искра, заводи мозак,
Радосна игра поспане деце?
Сви ти причају, сви све знају,
Сви желе и трају, као сведоци,
Гласног живота – потајне смрти.
ТИ ЋУТИШ
И ГЛЕДАШ,
Уздишући…
ТИШИНА ГОВОРИ, ТИШИНА ТРАЖИ,
Ка себи оног, што зна све рећи,
РЕЋИ, А БИТИ УВЕК НАЈТИШИ,
И када треба, гласно (се) насмејати.

Зелена песма

Написаћу те
па макар ми то било последње
да постанем чаробњак и ухватим
трачак непролазног
о грозног ли времена што бајке чини смешнима
и Снежану и Пепељугу не читају више ни деца
и као сова не да мира у ноћ
откуцава сат
ја сам само миш изван песама
сив и брз, не знам да губим
али знам да скупљам храну
у дрвету живота
и ноге су ми све брже
још мало па ће бити сразмерне и срцу
када се једном стигнемо
и заковитламо према глави
јао какав ће то прасак бити
и сви јунаци из бајки
ће да се појаве и заиграју
и губиће се ципелице и јести отровне јабуке
принчеви неће бити коњи већ они прави
што оживљавају пољупцима
злоће ће упадати у сопствене замке
а ми ћемо их гледати са висине
грицкати звезде и сунчеве зраке.

Путник

Поглед утиснут у даљину
као статуа на тргу пролазника
као бескрајна празнина
ћутња када се нема шта рећи
и ћутња када се не може све рећи
само је варка
у смеру натписа:
‘само за лудаке’
само за храбре и срца превеликог
да би се могло даље са њим путовати
само за истраживаче
за путнике преко граница
празнина је само варка
ћутња је његова унутрашња песма
за град и улице у њему
и људе око себе
доконе и умртвљене
празнина садржи слагалицу и смисао слагања
да се одржи корак
са усамљеношћу
кокетирањем са
тишином дугом као еони
надања да се сретнемо са сличним
погледом, осмехом и срцем
и да тај неко постане делом вечности
и разлогом постојања
и да се не изгуби никад

Поезија
27. 01. 2012
Стојан Бербер

Дечани

Шуме посечене,
ратари одсељени,
монаси разјурени,
а Високи Дечани
стоје.
Нема сивих крагуја,
ишчезле веверице,
ни чобан, ни монах
не поје,
а Високи Дечани
стоје.
Нестали косци,
тмурни облаци
над нама,
душа се наша слама,
а Високи Дечани
стоје.

Никола Скобаљић

Бранећи Ново Брдо
од Турака
ухваћен би са стрицем
и набијен на колац
пре мрака.
Постављен на врх брда
показује пут за Србију,
по којој се од тада до данас
коци
непрестано вију.

Деспот Стефан

Мрежа се крпи
кад је улов провали,
или се сече
кад су окрајци трули.
Треба само имати
јаке мишице,
оштар мач,
иглу и чврст конац,
а изнад свега
мудру главу.
Да се не крпе
трули делови,
да се не секу
рупе без краја.

Ровчани

Педесет седам одабраних Ровчана
прешавши црногорско стење
одоше паши на подворење
да с Турцима нападну браћу
у Гацком.
За верност Турчину
награђени беху по праву:
паша кнезу,
диздар калуђеру
одсече главу.
Само четворицу пустише Турци
да боси оду по мразу
и причају свету
о свом људском поразу.

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020