Косово и Метохија

Утрпаше нас у вагоне. Чујемо катанце, закључаше се врата.
Локомотива својим звиждуком поздравља Куршумлију.
Сунце прижегло. Пробија топлина кроз дашчани кров вагона.
Топлота у вагону је неподношљива. Косовска равница се
опружила у недоглед. Локомотива и даље бљује дим, чађ
и смрад, који лако пролазе кроз прозоре сточног вагона
у којем смо ми смјештени. Смрад гуши, тешко се дише.
Дим и угљена прашина дубоко задиру у наша грла и стомак.
Чујеш како ту и тамо мање-више сви кашљу. Мајка Василија
посебно осјећа терет смрада и гара, јер њено срце и дисање у посљедње
вријеме је све више и теже стеже у прсима. Нигдје ни зрачка
свјежег ваздуха, прозори су врло мали, ништа више него педаљ
људске руке. Мајка сједи на поду, пресавила се, кашље, а
сузе теку низ уморно, мрљаво и изнемогло лице. Кашље, а кроз
кашаљ се моли Богу: “О Господе, узми ми душу, не могу више.”
Мама Анђа чучнула поред ње и придржава је. Брише мајчино
лице, а кроз дубоке уздахе говори: “Мајко, скоро ћемо до Пећи,
све ће бити боље. Само још мало издржи. Ваљда ће и ово проћи,
као што је и све прошло”.
“Шути, Анђо, не тјеши ме. Ово је пакао. Ово је крај и дај Боже
да је само мој крај. И треба да је мој крај. Јер сам доста виђела,
доста прешла, доста препатила, доста изгубила. Не могу више
да слушам сама себе. Не могу да гледам како се мучите. Опрости
ми, Господе. И ја те, Господе, много замарам и одавно ти се
молим, па сам и Теби досадила. Узми ме. Води ме тамо ђе ‘оћеш,
пакао или рај. Ма ђе, тамо ђе сам заслужила. Само ме макни
одавле да не гледам и да не мучим ову сирочад.”
Микета и Милорад гледају у њу како се пресамитила и изгледа
као да је посљедњи час куцнуо. Њима двојици сузе браздају
низ гараво лице. Сузе остављају траг, а њих двојица покушавају
да сакрију сузе да нас троје не видимо. Мара, Мираш и ја занијемели
и са тугом гледамо једно друго, па доле на мајку.
И даље се љуљамо, само напријед и назад. Локомотива брекће,
као да и она зна да носи посљедње остатке националних снага
витешке Црне Горе. Као да осјећа и хоће да нам што више дојади,
или пак да нас напомиње да још наше муке нијесу прошле. Да
још има дуго и дуго до краја патњи, мрцварења, љуљања, болова,
туге и жалости.
Микета придржава Милијану, пребацио једну њену руку
преко врата, овлаш је загрлио и протура кроз своје прсте њене
плетенице које су увијек уредне. Морају бити уредне, јер се
сјећам када је тата, на нашем последњем растанку негдје у планинама
изнад Дравограда, рекао мами да се Милијанине плетенице
не смију никада прекинути. “Нека ми то остане у сјећању
до посљедњег часа мог битисања. Знам да нећу далеко успјети
одавде”, казао је он, “али њене плетенице ћу увијек имати пред
својим очима. Хоћу да их миришем, да их милујем, да их осјећам,
те да Мурга”, како је он звао Милијану, “буде са мном све до тог
последњег мог часа у овим врлетима. Мурга моја”. Пољуби је
посљедњу послије свију нас и стрмим врлетима неста у густој
шуми. Неста мој отац.
И данас га видим како се губи иза високих јела, нестајући у
неповрат. А ми остадосмо сама сирочад без оца. Прогута га шума,
а ја сам и даље покушавао да га видим. Али нестаде, нестаде
дио нас и наше среће.
Вјероватно се Микета сјетио тога, па грли Милијану и мрси
двије плетенице једну преко друге.
Примијетио сам то миловање, стегло ми се у души. Плакао
бих, али срамота. Суза кану, јер се тек тада сјетих да немамо више
оца. Сјетих се да ће наша судбина сваког дана бити све тежа и
тежа. Мислим се, какав ће то живот бити без очеве заштите. Без
очевог благослова. Без очеве љубави. А и без очевих батина, које
сам често добијао на Пеовцу док је тата био ту! Највише сам их
добијао због наше хранитељке, краве Срнде, која нас је хранила
својим млијеком. Дијелила је то богатство са нама док се није
отелила. Сиротна Срнда, конфисковаше је партизани и пред
нашим очима је заклаше.
Моји историчари, кад дограбе мало времена, преврћу странице
о Косову, косовској трагедији, српској пропасти, повезују,
упоређују са трагедијом на Лијевче Пољу и Зеленгори, гдје српсво
губи по други пут своју слободу, своју славу, а можда и своје
име. Осташе наше вође, наши соколови и наша снага да се
крију од “народне” војске и да труну у шумама од Зеленгоре до
Аустрије. Али, ћутим: нијесам моментално заинтересован за
историју, јер мисао на њу ме тјера у патње и бол.
Загазили смо у Метохију. Пруга се пробија кроз богату равницу,
која се простире са обадвије стране пруге. Пожутјела равница
од јунског сунца. Пролазимо поред некада српских кућа и
богатстава, одакле су сви побјегли још 1941, без главе и обзира,
остављајући сво богатство и иметак, износећи живе главе. Једни
од таквих су били стрико Љубо Микетић са породицом, тетак
Милоња Ћоровић са породицом, Леко Лалић са породицом и
многи други. Боже, размишљам, хоће ли се ико и овај пут повратити
овим богатим пољима?
Жеђ немогућа. Језик осјећам да отијече. Покушавам да га исплазим
и мало да наквасим усне. Али тешко. Сух као барут.
Гледам мами право у очи и хтио бих да јој кажем да умирем
жедан. Да не могу више. Ради нешто, молим те. Али немам снаге
и моћи да то направим. Јер ту су Мираш и Милијана, који су
млађи од мене. Не смијем поменути воду. Значи, двије ствари
на овом путовању не смијемо поменути: воду и четнике. Воду
можда за кратко, а четнике заувијек.
Мама чучи поред мајке Василије и придржава је. Покушава
да јој брише зној са чела. Врло је њежно масира по грудима.
Црна крпа којом је главу замотала покрива скоро и уши да се
не би примијетила ћелава глава, јер њена коса послије преболованог
тифуса још није почела да расте. Ипак је окренула главу
према мени и неким тешким, жалосним погледом је успјела да
прочита моје жеље. Осјетила је да хоћу рећи: “Дај воде, мама.”
Осјетила је и још тужније, дубоко упалим очима од мршавости,
као да је хтјела да ми каже: “Е, моје дијете, моја муко, мој
болу, знам да си жедан, али шта могу? Крви могу да ти дам иако је
нема доста, али бих врло радо да дијелим са вама и ово што има,
али воде не могу да вам дам. Воду други додељују. Воду дају они
који са радошћу гледају на наше муке. Можда то чине да се некоме
удобровоље, или су можда такви. Без осјећаја. Дијете моје, рано
моја, скоро ћемо до воде. Добићеш ако ја будем могла, па макар
ме опет пребили, као што су радили. Немам бола од тих батина,
јер бол за своју сирочад се не осјећа, као да није бол. То је радост
оквасити усне, душу, срце, залити младост дјетету своме.”
Схватио сам и без ријечи окренух главу пут Милорада, који
је нешто тихо говорио Мирашу на ухо. Можда иста ствар. Воде,
воде. Али воде има само у сновима и у дјетињим мислима. Воде,
а воде нигдје!
Локомотива и даље хукти, вуче, напреже се, премда су метални
точкови почели да шкрипе више него обично, што значи
да локомотива полако кочи. Стижемо сигурно у Пећ.
У вагону сви проговорише. “Пећ, Пећ, воде, јој само воде, Господе,
само воде да душу повратим”, чује се вапај једне старице,
која сједи на поду недалеко од мајке Василије. “О, Господе, само
да видим како точи, како жубори, како се разбија о бетонско
корито, биће ми доста и да је не пијем. Олакшаће мојој души. О,
Господе, и то ћу доживјети. Хвала Ти, Господе!”
Сви се моле и захваљују Господу кад чуше “Пећ”. Сви траже
воде, само воде. Један гутљај воде. Дај нам, Господе, јер Ти си је
створио. Никоме не припада, само Теби, а Ти си велики и дијелиш
је по потреби свакоме. Хвала ти, Свемогући.
Они који су сједели на поду почеше устајати. Ускомеша се
читави вагон, поста жив као да прије није било никог. Комешање,
гурање. Сви хоће да се дохвате разбијеног прозорчета. Сви
пружају руке као да ће прозор да их прихвати и привуче свом
поломљеном отвору. Сви се крећу, али нико не мрда, јер одједном
постаде таква комоција и стистнутост, да се нико не може маћи
са мјеста.
Мама помаже мајци Василији да се дигне на ноге. Љуљају се
заједнички. Мама скупила снагу, па придржава и мајку и себе
на ногама. Ја нијесам био далеко од прозора, али сам осјетио да
мама хоће мајку да примакне прозору како би уграбила мало
свјежег зрака, тако да сам и ја притекао у помоћ мами. Милорад
и Микета учинише исто, гурајући се успјеше да мајку мало при-
веду прозору.
Успјела је да једну руку пробаци кроз прозор, отвори уста као
да хоће да граби последње уздахе, последњи гутљај ваздуха. Наборано,
смеђе од угља и межураво лице као да се освјежи, као
да зрачак свјетлости промиље кроз вене лица. Само што се није
осјетио лагани, него тешки осмијех. Уздахну неколико пута. Чак
руком превуче преко свог лица.
Локомотива је све више и више упирала да укочи точкове.
Шкрипа точкова је све јача и загушљивија. Љуљамо се са ноге на
ногу, напријед па назад.
Дубоки и храпави звиждук локомотиве објављује да стижемо
у станицу. То су сигурно стари знаци, можда старији и од
овог несрећног рата. Значи, још нешто постоји из прошлости.
Мајка проговори: “Јес’, јес’, ово је Пећ, знам ја Пећ. ‘Вала Богу, све
ће бити боље него што сам се надала. То је Пећ. Ту има доста наши‘.
Они ће нас чекати. Биће и воде и да се једе. Јес’, ту ће бити свега”.
Храбри нас наша мајка, а и себе. Нада се најбољем. Ја се гурам
међу руљом и успјех да испод мајчиног рамена, бар једним оком,
погледам кроз прозор и да скупа угледамо ту срећу која нас чека
овдје у Пећи. Тече Бистрица, комеша се својим коритом. Уздиже
се и спушта натраг у свом кориту. Уздижу се валови као да би
хтјели да нас виде, да нас дочекају са осмијехом, да нас пљусну
својим хладним валовима. Или нас пак Бистрица памти од прошле
године када смо прошли овуда за Косово и даље за Грчку,
па је и она схватила да смо непожељни? Уздижу се таласи и дочекују
нас, али нас можда и они својим жубором називају издајницима,
и слично. Или им је, можда, доста већ нове власти те
се радују доласку нашем? Уздижу се таласи да би поново пали
у своје ограде и нестали својом долином, а ми очајно и даље
вапијемо за капи воде или фрешким гутљајем ваздуха.
Локомотива брекће, пуши се, дим куља са свих страна. Точкови
шкрипе. Гвожђе трља о гвожђе, а промукли глас локомотиве
најављује и последње стижемо у Пећ.
Вирим испод мајчиног пазуха и видим жељезничку станицу.
Пише: Станица Пећ. Оно Пећ некако прљаво, слово “ћ” искривљено,
као да га је неко обешчастио. Пријатељ се сажалио
па пљунуо и залијепио га, али мало накриво. Изгледа ми тужно,
као да га нешто мучи. Као да предосјећа да у утроби овог пристиглог
говедарника стиже последња елита покошеног поља
младих црногорских ливада. Као да осјећа да тужни прилазак
који је локомотива објавила јесте та жалосна истина Савиног
потомства. Да су то посљедњи вапаји преосталог богатства великог
Васа и Васојевића.
Боже драги, када бих знао само да разаберем шта оно слово
“ћ” мисли овако накривљено. Покушава ли да ме држи на оку
овдје испод мајчиног пазуха. А ја зинуо као блесавко, буљим у
њега и као да чекам да ми оно кане кап воде са Бистрице. Као да
чекам да ми улије снагу и моћ да све ове тешкоће поднесем. То
слово “ћ” се згурило. Вјерујем да ни оно није задовољно свим
дешавањима посљедњих мјесеци.
Чини ми се као да смо се слово “ћ” и ја већ спријатељили, мислимо
исто. Гледамо можда у исто. Увлачимо се једно у друго. Оно
као да ми пружа чашу воде, а ја исколаченим очима покушавам
да дохватим ту чашу. Ох, Боже, слово “ћ” и чаша воде. Живот.
Неко ме гурну отпозади, као да покушава да ме склони да би
он пришао прозору, и у том моменту изгубих слово “ћ”. Очи ми
се напуниле водом, а слово “ћ” нестаде. Тражим га, али остаде
позади, јер наш вагон прође станицу и слово “ћ”. На бетонској
плочи испред станице стајаше човјек са неким знаком испод
руке и са десном шаком прислоњеном на умашћену титовку, а
ушивена у шпицу стајаше нека јадна испрљана петокрака.
Он је стајао на мирно. Тако укочен да му не би човјек могао
иглу забости у стражњицу. Вјероватно је био један од издајника,
па се сада преваспитава у ставу мирно поздрављајући композицију,
или је можда знао ко је у тим фургонима, па нас је на
рачун локомотиве поздрављао и пожелео нам добродошлицу.
Можда нас је он прошле године поздравио када смо се укрцали
и кренули за Косово. Боже, кад бих само знао шта је истина од
овог мог размишљања.
Мираш ме поремети у мојим мислима. Подвукао се испод
мојих руку које сам држао на ивици разлупаног прозора под
мајчиним пазухом. Каже: “Пусти ме да видим напоље. Да видим
има ли воде”.
“Лале, нема је, јер смо већ прошли Бистрицу преко моста.”
Али се преварих, недалеко од нас из напајалице која точи и
хлади жеђ локомотиви, цури вода у приличном млазу. “О, ја, ја,
ено воде. Скоро ћемо добити воде.”
Узех Мирашеву руку и протурих је кроз прозор. Мало ми
притеже руку, сигурно ми се захваљује што сам открио воду.
Као да ће сада процурети у нашим гркљанима.
Никога на станици да нас чека, изузев оног уфитиљеног станичара.
Али, наједном се појавише четири војника. Њемачке аутомате
су држали у рукама, скоро готови да пуцају на издајнике, на
дјецу и жене. Каишеви висе, а они полако, господарски, корачају
пут жељезничке платформе. Попеше се на њу, два са једне, а два
са друге стране оног уфитиљеног, па и они онако укрућени, као
у неком ставу мирно, хоће да нас поздраве. Мали, црни, нека војничка
униформа коју нијесам прије видио. Наравно, на главама
титовке навијене на једну или другу страну. Пришивене петокраке,
неке еполете на рукавима капута, одмах изнад краја рукава.
По једна и двије штрафте од црвеног материјала. Ваљда су
дошли са нама, или су нас ту чекали. Не знам. Само су они ту.
Њих пет и дугачка композиција говедарника пуних и препуних
дјеце и жена.
Нико не тражи боље, нити пак неку слободу. Али сви чекају
воду. Само воде и царство је наше. Да ли су они то знали или не,
нијесам сигуран.
Мислим, ти су побиједили краља, светог Саву, православље.
Ти су побили плејаду витезова позвану да својим главама овјековјече
прошлост нашу, крст наш, вјеру нашу… Да крвљу испишу
најстрашније странице славног Српства. Па, још мислим:
ови побједиоци са вјером у Тита и Стаљина направише гробнице
од наше мученичке земље, од Ловћена, Дурмитора, Комова,
Динаре, Дрине до Авале и Кајмакчалана.
Нијемо чекамо, чекамо да ли ће ове четири “силе” рећи нешто.
Да ли ће нам отворити фургоне? Да ли ће нас пустити напоље?
Посљедњи пут смо били напољу јутрос око пет сати у Куршумлији
када су нас почели трпати у ове говедарнике. Од пет
сати у овој кошници смрада. У кошници у којој, вјерујем, ни
свиње не би издржале. Али ми морамо. Морамо јер припадамо
онима који осташе у торовима бодљикаве жице; под стражом
Пете и Седме црногорске бригаде осташе да чекају своју судбину.
Ми морамо да вратимо дуг тим жртвама нашим трпљењем
и нашим мукама. Морамо и треба да издржимо… Бићемо још
ближе тој нашој браћи, нашим рођацима, нашим дједовима –
само са нашим патњама.
Не прође дуго, стиже један отрцани камион са десетак војника.
Камион стаде пред жељезничку станицу. Војници се ски-
нуше и у неком строју поређаше се поред камиона. Један од њих
се издвоји, стаде пред њих. Виче: “Налево!” Сви се окренуше на
лијево, не баш оштро или војнички, али ипак се окренуше. “Напред марш!”,
друга команда. Сви кренуше, а онај који је коман-
довао, пожури до челног као да их води негдје, јер он сам зна гдје
иде. Марширали су. Командујући им показује да се распореде од
вагона до вагона, пред вратима. Тако и учинише. Неколико метара
од вагона поређали се као пањеви у Огорелицама. Са пушкама
на готовс упереним пут нас. Озбиљни, као да су ради и спремни да пуцају.
Она четворица са бетонске плоче по два и два крећу пут фургона.
Отварају се врата нашег говедарника. Један од војника поче
да се дрељи: “Немој ко да се усуди да изиђе док ми не кажемо.
Слушајте, само једно по једно, стоко једна”, тако викну и нагласи
да смо сви чули. Сигурно су неки хтели да изиђу. Поново виче:
“Само једно по једно, ко сађе доље одмах у колону поред вагона.
‘Ајде, ‘ајде”, наставља, “једно по једно, стоко неваспитана”.
Врата су била мало даље од мене па не знам шта се ради, премда
сам чуо команде. Осјећам да се простор у фургону растерећује.
Добијамо мало више комоције и ваздуха. И наде.
“‘Ајде, ‘ајде, само по једно”, и даље виче овај накурчени викач.
”У ред, у ред. Двоје по двоје. Еј ти, курветино четничка, чујеш шта
кажем, по двоје, немој ту да ми изводиш којешта.”
Мама полако помиче мајку Василију, примичу се вратима.
Микета и Милорад пролазе Мираша и мене и покушавају да се
приближе мами и мајки како би помогли мајки при силаску са
фургона. Већ су на вратима. Мама скаче доље, окреће се да прихвати
мајку, Милорад и Микета је придржавају. Она се мучи, не
зна којом ногом да крочи јер су јој обије утрнуле. А овај ће ти:
“Куд си ти шћела, ђиканко стара, јеси ли ишла да сретеш краља? Е,
нема краља, него у ред док те ја не скинем па ћеш ме запамтити”.
Мама, Микета и Милорад помажу мајки да успјешно сиђе
из фургона, а мама је ужурбано поведе да стане у ред како се наређује.
Војник се окрену пут Микете и Милорада па ће дрско:
“Шта ви, четници Павлови, чекате, доље, битанге једне, у ред, научићу
ја вас реда и четниковања”. Они, пак, један по један скачу,
окрећу се к нама. Мираш први, па Мара и онда ја – искочисмо
из вагона. Право у ред. Да ли страх или шта, нема више жеђи
кад чух ове горке ријечи овог муфтије који нам данас командује.
Милорад и Микета су већ зграбили оно мало пртљага које
су они носили а такође и мамин ранац који је био направљен од
обичног џака. Мама је од неке крпе сашила раменице и свезала
жицом, тако да га може ставити на рамена а уједно да би јој руке
биле слободне, како би помогла неком од нас петоро.
И тако силазимо један по један, а доље стајемо у колону по
двоје. Вагони се испразнише. Стојимо у реду као шибице. Нико
не прича, скоро нико не дише. А сунце припекло. Грије као лудо.
Да ли је то наше сунце, па испитује нашу моћ и снагу, или је и
оно прешло на ону анти-божју страну? Грије данас као да никада
није гријало, па се слади и помаже овим безбожницима да нас
што више даве и муче.
Народ, испрепадан дочеком,ушутио се. Нико ни да зуцне. Тишина
као у рају. Као кад радимо завршни школски задатак. Професор
шета и пази ко ће се померити да му одвали клемпу. Тако и
овај наш инспектор. Пошто се поређасмо пред већ постројеним
војницима окренути леђима говедарницима, шеф поче да шета
испред мртвог строја. Једном, два пута са краја на крај, од првог
па до послиједњег фургона. Мртва тишина. Чекамо паљбу. А онда
поче надувенко да тресе гаће над постројеном биједом.
“Стиже воз вукући говедарнике пуне гована. Пуууне гооована.
Издајничких гована. Гована од гована. И ништа друго нијесте
него говна, а да нијесте говна не бисте овдје смрдјели. Него
сте говна и смрдите као говна. Говна ишла по краља, а водили их
Павле и Дража, велика говна. И шта сте нашли тамо? Само говна
и као говна се враћате да нам смрдите овдје и гдје год стигнете.
Од данас нијесте ништа без говна говњена. Морамо да вас чувамо
да говна не залутају, да говна иду тамо одакле су и дошла. Сада
ће ови моји војници да вас спроведу до једног мјеста гдје ћете
преспавати. А сјутра рано крећете за Андријевицу, тако морамо
сјутра прије подне претјерати говна са овијех страна на ту страну
да тамо смрдите. Окрените се на десно и за мном, по двоје.”
Мама са мајком је стајала у реду, до ње се поставио Микета,
па Милијана, Милорад и Мираш за њима. Ја сам био сâм, ни у
првом ни у другом реду. Као да нисам и рођен сам? Па и сада
сам сâм. И просто се осјећам сам, мало и љубоморан на Мираша
и Милијану. Њих двоје имају неку заштиту, Микета и Милорад
су увијек са њима. А ја баш никога. Нема Јанка, нема Милована,
нема Радула, нема мојих дједова. Мама преокупирана мајком, и
не хаје за мене. Па и да није мајке, опет бих ја био посљедњи, јер
сам ипак старији и од Мираша и Милијане. Скоро пожељех да
будем најмлађи. Свакакве ми глупости пролазе кроз ову осушену
деветогодишњу главу.
Почео сам мало и рукама да радим, као да причам са неким.
Микета се окрену и каже ми: “Јанко Кићовићу, шта сад планираш
или размишљаш?”
Нијесам га хтио ни погледати, јер он и Милорад се увијек
исмијавају на мој рачун. А ја онако осјетљив и без “ичије” заштите,
осјећам се врло јадним. Осјећам се као да сам неко сироче,
биједа нека, Циганин.
Гледај, све парови, а ја као уљез. Нико ни за суву шљиву не
гледа Јанка Кићовића.
Погибе мој пријатељ Јанко Кићовић, рекоше да су га сахранили
као хероја. И тако је требало, јер је био херој, а ја остадох
сам. Вјечност је летјела пред мојим очима. У кратким тренуцима
летјели су дани и ноћи. Јанко – омален, здепаст, јак, плавушан.
Чак је и ранац, који је носио преко Босне, био већи од њега. Јанко
ме је много волио. Причао сам вам већ о њему. Вјерујем да већ
знате ко је Јанко Кићовић. Вјерујем, да је овдје, ја бих имао партнера
у овом двојном реду. Имао бих са ким да слушам овог сероњу,
који нас тако посрада пас с маслом не би могао појести. Али сам
сигуран, да је Јанко овдје, одбрусио би му он, и то још како. Јанко
је био бритва. Није се могло са Јанком тако лако, па мислим да и
овај никоговић, који нас назва свачим, не би лако прошао.
Вода. Опет по маминим леђима
Изгледа да бих и ја даље размишљао о Јанку и о тешким, али
срећним данима када смо били нешто, али ме Милорад кркну
руком у ребра и каже: “Хајде, крећи, видиш ваљда, овај луђак ће
нас побити”. Мало сам се стресао, излетио из видика прошлости
и нађох се у двојном реду, у неком ужурбаном маршу. Идемо. Тишина.
Само и даље вођа не престаје: “Ајде, ајде, напријед”.
Послије неколико мојих трчећих корака, видим напријед са
десне стране – чесма. Точи вода као луда. Жури негдје. Жури без
престанка. Жуборе млазеви и нестају. Сунце упекло. А душа тражи
воде. Нијесам могао више. И у тој тишини, у којој се могло чути
дубоко уздисање, тешки кораци, топоти опанака који су се вукли
по прашини и шодеру, повиках: “Мама, ено вода, мама! Вода!”
У овој јаркој врућини, у паклу пећке топлине и прашине, уз
јару сунчаног топљења, ове моје ријечи узнемирише покој строја.
Видио сам маму како са извученом чашом из свог руксака у
десној руци јури пут чесме. Напустила је мајку и двојни ред. Видио
сам је као горску јунакињу, као комску вилу како дугим корацима
скаче пут чесме.
Био сам толико срећан, јер и мене је неко послушао. Значи
ја још нијесам сам. Мама, мој најдражи херој, јури пут чесме
да ублажи моју жеђ. Колико сам био мали, наиван, јер нијесам
много размишљао, само сам желео себи утјеху бар у нечему, бар
у гутљају воде, што би значило вјечност, живот, рај.
Али сам заборавио на све остало. Нарочито сам заборавио на
ред који је здувач, вођа колоне тражио од нас. Заборавио сам да
ће моја јунакиња настрадати. Нијесам мислио ни на шта друго,
него само на кап воде, и осјетио сам ту кап како се котрља низ
моје грло, како полако нестаје и силази доље дубоко у моју душу.
Хлади грло. Осјетио сам како ова једна кап воде скоро побјеђује
топлину сунца која се надмашила над нама па задире дубоко у
поре наше коже, у наше душе, у наше вене куцавице и просто
покушава да их задуши, да им прекине свако дисање. Да заустави
срце и онако оптерећено упрљаним животом, псовкама и
прашином и болом и тугом.
Вјечност се искрмачила ту над нашим главама, вјечност неке
безбожности, вјечност краја свијета, па просто више нема ни
молбе Богу, нити светом Арханђелу, ни ма коме другом. Све се
учаурило у прашини, жеђи, топлини сунца. Све се измијешало у
хаосу, вртлогу биједе и покора.
Мама је успјела да уграби у чашу воде и тек што се окренула
да се што прије поврати у колону, дивљачки је вођа удари кундаком
аутомата у леђа. Она се натрашке пови, залелуја се, уздижући
десну руку у којој је држала чашу са водом, надајући се
да воду сачува у чаши. Покушала је да се исправи, али је сигурно
бол у леђима прекинуо сваки трачак снаге и она паде на леђа.
Обје ноге излетјеше испод ње и као у неком одбачном паду одскочише
на горе без контроле. Мама пуном снагом своје тежине
удари леђима о прашњаву џаду.
Прашина се около њеног тијела уздиже и у неким валовима
поче да кружи над маминим тијелом. Чуо се дубоки уздах који
је испљувала из своје душе, те се тај страшни уздах помијеша са
прашином, која је ковитлала над уморним тијелом. Са падом,
са главе је полетјела црна крпа и њена блиједа кожа на глави,
гдје још увијек није имала ниједну влас косе, утону у сунчеву
свјетлост, која нас забљесну. Јадно је изгледала моја јунакиња.
Јадно и биједно. Видио сам и даље чашу у њеној уздигнутој руци.
Милорад напусти строј. Притрча мами, прихвати мамину
главу, подиже је рукама к себи. На затиљку се примијети танки
млаз крви, која је почела да се слива пут маминог врата. Милорад
извади неку крпу, која му је служила мјесто марамице, и
покуша да покрије рану како би зауставио крв.
Вођа је почео тако да се дере да се ријечи више нијесу разумјеле.
Мумлао је. Вриштао. “Рекао сам да не смије нико излазити
из строја док вам се не дозволи! А ти, ћелава ђиканко, нећеш да
слушаш!” Онда је пришао мами и Милораду. Зграбио је Милорада
за руку, хтједе да га одвоји од маме. Милорад истрже руку,
врати се мами. Вођа се наљути и опали Милораду шамар.
Милорад је имао тек петнаест година. Момчић, пун снаге, а
још више пун бијеса, љут као рис. Спусти маму на земљу, уста,
залете се на вођу, тако га је одгурнуо да се он тешко зауставио за
неких десетак метара. Милорад га је одгурнуо, није га ударио. И
одмах се вратио мами да јој помогне устати.
Војници су појурили пут Милорада, који је већ имао маму у
свом наручју. Мало су се штрецнули од тога и као за тренутак
застадоше. Поче и колона да се комеша, народ напушта ред по
двоје и почеше да се приближују ту гдје су мама и Милорад, а
сада и неколико војника. Читава колона се окупи около. Ја сам
се примакао мами, као и Микета.
Милорад је и даље држао маму у наручју. Једна од жена, нека
паћеница, прилази мами са неком малом шерпом пуном воде и
поче да је сипа на мамину главу. Милорад оном крпом покушава
да покваси мамино лице. Ја сам ту, чујем дубоке мамине уздахе.
Сузе су, сигурно од бола, текле низ њено прашињаво лице, сливале
се ка њеним њедрима.
Изгубила се свака контрола над масом. Вођу не видим. Војници
позивају у ред. Пријете, вичу, псују. Али већ народ јури пут
чесме и сви понешто пуне водом и враћају се у круг гдје смо ми
са мамом. Чујеш питања: “Како си, Анђо? Јеси ли жива, јаднице?
Држи се, не дај се, требају те ова ђеца”.
Ево га вођа, трешти од бијеса. Помодрио од неке муке, као да
би нас прогутао у једној чаши воде. Маше рукама, а ремен од аутомата
удара по аутомату, тако гвожђе звецка. Сигурно покушава да
нам утјера страх у кости. Позива народ натраг у колону два
по два. Виче на војнике да пуцају ако раја неће да слуша.
Растрчали се војници, хватају једно по једно и просто бацају тамо
гдје треба да буде ред и колона.
Док је та гужва трајала, неко ми додаде неку шерпу са водом.
Добих и ја воде, али нијесам више био жедан. Умрла жеђ
гледајући шта се деси са мамом и Милорадом. Умро сваки нерв,
свака пора мог тијела презасићена водом мржње, биједом суза,
чемером жалости. Прошла жеђ. Прошла воља.
Враћамо се у колону двоје по двоје. Милорад спустио маму
на ноге, али је придржава рукама испод пазуха. Она се једном
руком држи за главу, а у другој руци и даље држи празну чашу
мислећи да у њој има још воде. Мајка Василија прилази мами
и она хоће мало да помогне. Тресе је од прашине. Подиже црну
крпу која се смотала са прашином. Тресе крпу и каже Милораду:
“Дај да замотамо главу, јер је сунце јако, а она крвари”. Није
хтјела да каже да јој се покрије ћелава глава, ћелава, као да је
јуче обријана.
Узе мало времена. Поређасмо се у колону по двоје. Сунце се
наболо на врховима Чакора и као да би и даље жељело да се
задржи на ведром и отвореном небу како би нас и даље пекло и
својом топлином измијешаном са прашином мучило наша тијела,
наше душе, нашу колону по двоје. Полако са доње стране
сунчаног круга нестаје округлине која поче да добија изглед равнања
према планинском врху. Нестаје, као да се топи у вртлогу
планинских врхова. Нестаје, скоро половина је зашла за чакорским
безданима, а Чакор се урезао у небеса, као неки старац, погурен,
са издуженим вратом, далеко усидрен у небеском плаветнилу.
Испред нас, врхови још позлаћени залазећим сунчаним зрацима,
који се наслонише на рамена Ругове, која у некој тами дријема
далеко од нас. Ругова чека на нашу колону, која ће сјутра осјетити
тегобе тих успаваних врлети. Ту нас чека и јазбина Руговаца
који су нас неколико пута у прошлом рату газили, палили и
пљачкали. Па, помислих: шта ли нас све чека у јазбини Руговаца,
који никада нијесу жалили труда да српску душу муче, тијела
распарчавају и српско име затиру.
Чека нас Ругова, чека нас и Чакор. Чека нас тежак пут ако не
пострадамо од овог зликовца који парадира поред наше колоне.
Команда паде: “За мном!”, виче вођа, војници већ поређани поред
колоне кренуше, а и наша колона крену. Колона жена и дјеце.
Колона уморних, гаром и прашином посутих полулешева. Колона
изнемоглих, сунцем претучених, умором пребијених, псовкама
опрљаних полулешева.
Тишина, нико се не чује, као да је мртва стража, само се чује
мукло трљање обуће, патика, опанака и неких старих ципела,
трљање по шодеру пећког пута. Свако се замотао у својој биједи,
свако покривен плаштом свога чемера, свако утучен у свом
јаду. Сви корачају у измијешаним корацима и нико не поклања
пажње неком људском или пак нормалном корачању.
Корачање и ходање већ мјесецима нам је у крви у души. И
кад се осуђени путник препусти корачању више га и не осјећа.
Постаје једна врста монотоног дијела људског постојања. Постаје
дио колоне на коју смо већ навикли од давних дана, па ево и
данас. Корачамо – да ли брзо или полако, више се не зна, јер ту је
само корачање, а изгледа ми да корачамо вјековима.
Већ наилазимо поред градских кућа. Има свакаквих. Лијепих,
бијелих, високих, срушених, запаљених. Има и врло ниских, чије
само кровове можемо видјети, јер су ограђене великим зидовима.
Напријед су капије. Све затворене. Капије направљене од
дрвета. Ту и тамо могу видјети како понеко вири кроз капију.
Види се око, или пак два ока. А негдје и читава глава. Сигурно
народ гледа на колону пустињака, гледа на несрећнике. Гледа на
тугу, која се вијуга са лијеве стране ријеке Бистрице.
Вјерујем да мисле: “Ко су ови јадници? Гдје их нађоше, овако
биједне, голичасте, прљаве? Вјероватно је ово најгора биједа нове
Југославије. Можда су их покупили из читаве земље и сада их
воде да их негдје ликвидирају, тако да ова земља буде чиста од
олоша. Јер, кажу да ће ова земља сада, са побједом нове класе,
бити напредна у сваком смислу, и модерна. Напредна земља.
Земља пролетаријата. Земља радника. Земља меда и млијека. Па
ваљда се зато чисте улице, чисте градови, чисте села, чисте поља,
ливаде. Чисте побједници све од биједе”. Тако мисле моји заку-
лисари, моји пратиоци иза великих капија.
Ја се просто постидио од њиховог размишљања. Не, не смијем
више да гледам на ту страну. Јер, осјећам терет њихове пажње,
њихових буљавих очију кроз капије. Осјећам колико ме мрзе
и колико им је драго што ћу ја бити дио отпада нове државе.
Осјећам притисак њихове мржње на мојим леђима, на својој
души, осјећам то у свом кораку, како ме мрзе што газим ову
њихову неуређену и прашњаву улицу.
Идемо даље и покушавам да криомице погледам тамо на десну
страну има ли још неко ко вири. Има ли још неко ко би нас бацио
у Бистрицу и завршио са нама брже него наш вођа? Има ли
икога ко бар слути да је ова колона прешла пут до пакла и натраг?
Сунце се са послиједњим колутком свог круга спушта и покушава
да се склони са видика и на крају се скотрља и нестаде,
утопи се негдје иза Чакора а преостало небо још обливају зраци.
Ругову и Чакор обли нека тама самоће, тама жалости, као да
предосјећају да ћемо ми сјутра туда газити нашим преуморним
ногама, носећи изнемогла тијела повратника, остатка
црногорских четника.
Бистрица са наше десне стране и даље жубори. Валови се разбијају
о обалу и даље настављају свој ток. Пролазимо и даље поред
затворених чеперака. Куће ми изгледају чудне. Чађаве, прљаве,
са затвореним капцима. Нека их тишина и самоћа опколила.
Само се чују наши кораци, кораци дуге колоне преморених путника.
Поред нас, и са једне и са друге стране колоне, корачају војници
на некој раздаљини један од другог. Један поред мене скинуо
титовку, рукавом чисти зној и прашину са лица. Замишљен, као
да нема никог поред себе. Шта ли размишља, само он сам зна.
Вјерујем да нас у себи псује што смо ту, тако да узнемиравамо
његов спокој, ако га је имао или ако га има.
Или можда и он припада породици која је негдје, као и ми, у
некој колони “срећника”. И мисли да ли је и њима тако “лијепо”
као нама. Да ли и они пате од умора, жеђи? Да ли и они слушају
овакве псовке којима нас засипа вођа? Како бијаше замишљен,
удари својом ципелом у камен-облутак, који је вирио из шодера,
полете напријед и замало паде, и у том се моменту пробуди,
примијети да се у мислима удаљио од колоне. Освијести се и нађе се у
стварном животу на пећкој улици, схвати да спроводи избјеглице.
Преуморан сам да се насмијем, или ма шта друго да урадим.
И даље се бавим својим размишљањима. Учини ми се да ме војник
погледа, па се мало застиде. Врати титовку на главу и промијени
своје корачање. Само што није почео да маршира, строг
и озбиљан, исправи главу, високо уздиже поглед. Само што није
пожелео да га види вођа како он војнички корача и како је по-
носан на свој посао… Спроводник снуждено корача. Спуштене
главе гледа пред собом.
Прашина мили уз мене. Осјећам је у носу, у устима, у грлу.
Осјећам је како се таложи на мом лицу. Зорин ранац се објесио
на мојим раменима и вуче ме натраг, а ја се напињем да пратим
Милорадов корак. Он је испред мене, држи Мираша за руку.
Често слушам како пита Мираша: “Лале, је ли можеш, како се
осјећаш? Скоро ћемо стићи”. А гдје то скоро стижемо, нико не
зна. Мираш би га погледао неким тужним, уморним погледом
и опет би спустио поглед доле, забио га у прашину и без ријечи
настављао да корача.
Гледам пут Ругове и Чакора. Тама их осваја, нестају контуре
планинских врлети и као да се све наслаже у једну мрачну
фигуру, без боје, без облика, без вриједности. Мрак почео да
их гута, у својој ноћној тами наслагао врлети масива, који су до
скоро опсиједали Пећ и Пећку долину.
(Одломак из трокњижја Мира Микетића “Кроз пакао и натраг”,
које излази из штампе јесенас у издању “Беоштампе” из Београда)