Спомен обележја погинулим руским добровољцима у српско – турском рату 1876. године, подигнута у Алексинцу и околини

У лето 1876. године Србија и Црна Гора објавиле су рат Турској
са циљем да ослободе српске крајеве који су још били под осман-
лијском влашћу. У помоћ Србији тада је дошао велики број до-
бровољаца. Било их је из разних земаља: Бугарске, Чешке, Нор-
вешке, Велике Британије, Француске, Грчке, Црне Горе, Италије,
затим Срби из тадашње Аустро-Угарске, али далеко највећи број
добровољаца стигао је из Русије.
У позивници која је штампана поводом освећења споменика
руским добровољцима на Рујевици код Алексинца 1880. године
наводи се:
“Главни вођ руских добровољаца 1876. године, Михаил Григо-
ријевић Черњајев, има част најпокорније замолити..........................
да својом присутношћу удостојите откривање споменика њего-
вим земљацима који су пали у бојевима за независност Србије.
Три хиљаде добровољаца, истина, нису могли претегнути те-
разије победе у рату 1876. на страну браће своје; али је у долинама
Тимока, Мораве, Ибра и Дрине и на висовима Алексинца и Ђу-
ниса већа половина њих посведочила својом крвљу пуну пожрт-
вовања преданост к српској ствари и братску своју љубав к Србима.
Споменик је подигнут у средишту ондашње тешке борбе у
Алексинцу.
Освештење споменика и парастос у борби погинулим сврши-
ће ЊЕГОВО ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНСТВО ГОСПОДИН МИ-
ТРОПОЛИТ с архијерејима и вишим духовништвом 8. новембра
ове године, у 9 часова пре подне.

Септембра 1880. године
у Алексинцу” (1)

Из овог документа који је настао непуне три године од поменутог
догађаја видимо да је велики број руских добровоqаца положило
своје животе у борби за слободу и независност Србије. Највећи
број њих погинуо је у долини Јужне Мораве, око Алексинца и у
његовој околини јер су се ту управо водиле највеће битке у Првом
српско-турском рату 1876. године. Биле су то битке на Шуматовцу,
Горњем Адровцу и Ђунису.
Међу страдалим су и руски добровољци који су од задобијених
рана умрли у јагодинским и параћинским болницама. Њихова су
имена уписана у црквеним протоколима умрлих лица јагодинске
и параћинске цркве а овде их први пут објављујемо. (2)
У протоколу умрлих лица цркве јагодинске Св. Архангела
Михаила, бр. 13 и 14 која се чува у Историјском архиву јагодине
уписана су следећа лица:
1. Димитрије Богданов, капетан, Одеса, 35 год., 20. 09. 1876.
2. Роман Беловецки, војник, Одеса, 29 г., 29. 09. 1876.
3. Никола Нијенович, војник, Пирпос, 22. 10. 1876.
4. Петар Молочов, војник, Рид, 23 г., 22. 10. 1876.
5. Никифор Супринов, војник, 32 г., 23. 10. 1876.
6. Јаков Тетировски, војник, село Шепиљче, ујезд Радомирскоја,
Кијев, 19.г., 23. 10. 1876.
7. Јеврем Губанков, војник, Загубљање, 25 г., 26. 10. 1876.
8. Вертљевич Сахаров, потпоручник, 26. 10. 1876.
9. Михаил Јованчетич, војник, 28.г. Гродослављанска
губернија, 6. 11. 1876.
10. Симеон Петрович, војник, Витевска губернија, 30 г., 6. 11. 1876.
11. Реки Иванов, војник, 35 г., 13. 11. 1876.
12. Василије Пареленов, војник, 38 г., 16. 11. 1876.
13. Никола Рајевски, војник, Нижегородска губернија, 23 г.,
18. 11. 1876.
14. Александар Аверујнов, војник, 26. 11. 1876.
15. Радован Девјатски, козак, 47 г., 14. 01. 1877.

У протоколу умрлих лица цркве параћинске Св. Тројице, бр. 12 ко-
ја се чува у Скупштини општине Параћин наводе се следећа лица:
1. Константин Н. Богданов, капетан, Казан, 32 г., 22. 08. 1876.
2. Николај Чиркунов , потпоручник, Одеса, 28 г., 21. 09. 1876.
3. Павле Николајевич Орјахов, капетан, Москва, 32 г., 5. 10. 1876.
4. Н. Черкунов, војник, 30 г. 21. 09. 1876.
5. Павле Ореков, војник Москва, 30 г., 4. 10. 1876.
6. Александар Манторов, војник, 9.1 0. 1876.
7. Иван Бандеренко, војник, 19. 10. 1876.
8. Кемкин Петров, војник, 20. 10. 1876.
9. Осим Петров Веселов, војник, Москва, 7. 11. 1876.

Њима и свим осталим погинулим руским добровољцима у славу а
по завршетку српско – турских ратова подигнуто је више спомен
обележја. О тим спомен обележјима говори овај рад.

Споменик руским добровољцима
На Рујевици (Брђанци) код Алексинца
Споменик руским добровоqцима на вису Рујевица чији се део на
коме се налази, уређен у градски парк данас назива Брћанком, от-
кривен је 8. (20.) новембра 1880. године. Споменик је подигнут у
редуту (Шанцу) број 4 који је носио име “Алексиначки редут”.
“Овај споменик подигнут је на вису Рујевици код Алексинца, од
лепог камена који је у Озрену близу Алексиначке бање нађен и
то у виду пирамиде, која је висока 12 метара, на врху украшена
крстовима од белог мрамора (мермера) са све четири стране, а
при дну (на соклу) утврђене су четири мраморне (мермерне) пло-
че са натписима на српском и руском језику.” (3)
На мермерним плочама на соклу налази се следећи текст и то
на источној на српском, а на западној страни на руском језику:

“СПОМЕНИК У БОРБАМА ИЗГИНУЛИМ
РУСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА
КОЈИ 1876. ГОД. ДОЂОШЕ У ПОМОЋ СРБИМА
ЗА ВРЕМЕ НЕЈЕДНАКЕ БОРБЕ ЊИОВЕ С
ТУРСКОМ ЦАРЕВИНОМ”

“ОД ОВЕ ЉУБАВИ НИКО ВЕЋЕ НЕМА,
ДА КО ДУШУ СВОЈУ ПОЛОЖИ ЗА ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ”

На мермерним плочама на соклу на јужној и северној страни
налази се следећи текст:

“ПОДИГНУТ ОД ЊИХОВИХ ЗЕМЉАКА 1880. ГОД.”

и то на јужној на српском, а на северној страни на руском језику.

Споменик је подигнут по пројекту инжењера Франтишек (Фрања)
Хајнрих Вишека (1828-1896), Чеха који је дошавши у Србију 1878.
године, примио православну веру 1891. године, добио ново име
Радован. (4)
На позив генерала Черњајева да присуствује освећењу споме-
ника одазвао се велики број грађана из целе Србије. Више хиљада
гостију дошло је у Алексинац да присуствује освећењу споменика.
Од стране Његовог Височанства књаза присуствовао је његов ађу-
тант мајор г. Александар Симоновић, представник Његовог Вели-
чанства руског цара Алексндра био је његов министар резидент у
Београду г. Персијани са својим секретаром г. Гирсом
____________________
(1) М. Спирић, ИСТОРИЈА АЛЕКСИНЦА И ОКОЛИНЕ III, Алексинац
2006, стр. 70.
(2) Податке о умрлим руским добровољцима у јагодинској и параћинској
болници аутору је доставио Нинослав Станојловић, историчар из
Јагодине.
(3) Свечаност открића споменика на Рујевици код Алексинца 8. новем-
бра 1880. изгинулим руским добровољцима у српско-турском рату
1876. год., Београд 1881, III
(4) Податке о Радовану Вишеку а који потичу из књиге “Сто година
економске школе у Београду”, дао је Радованов чукун унук професор
Радивоје Мирковић из Београда. Мирковић их је доставио Драгану
Ристићу, руководиоцу туристичке организације у Алексинцу а
дневни лист “ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ” их објавиле у броју од 25. јуна
2009. године.