Живота Ивановић

„Српско зло“ ипак није српско

Западне тајне службе нико не може да оптужи да су знале шта српска страна смера, јер ни сама није наводно знала шта хоће - теза је коју је дуго бранио Холандски институт за документацију рата (NIOD) бавећи се већ годинама падом Сребренице, стварним и наводним злочинима босанских Срба под вођством Младић-Караџић и улогом припадника холандских плавих шлемова.
Разумљиво, ни Холанђанима, као ни другим непосредним или посредним актерима у афери Сребреница, није стало до откривања истине већ само до оправдања властите улоге. Додуше, и сада, као и на почетку, свака страна у сукобу има своју истину и свака страна, осим српске, има право на своју истину. То што су све те истине у супротности једна с другом, мало кога занима.
Тако, на пример, холандској тези противречи извештај дописника берлинског листа Тагесцајтунг (TAZ) Андреаса Цумаха, који је објављен у јесен 1995. Цумах је тада писао о протоколима, насталим као резултат прислушкивања разговора Ратка Младића и Слободана Милошевића. Разговоре су снимале западне тајне службе које су, дакле, знале шта српска страна спрема.Зашто је нису спречиле ако је заиста припремала „genocide“? Уместо тога, очигледно је било потребно да се српска страна навуче на злочине који ће касније бити жигосани као „genocide“ како би се оправдала западна интервенција протоив Срба, најпре у корист туђмановске неоусташке Хрватске и изетбеговићевске муслиманске Босне, а потом у интересу косовско-албанске ОВК.
Према сведочењу самих босанских муслимана блиских Изетбеговићу (Мустафић), тадашњи амерички председник Клинтон саветовао је муслиманског председника БиХ да му је за интервенцију НАТО потребно да Срби у Сребреници поубијају најмање 5.000 муслимана! Сличним триком послужиће се касније и ОВК у Рачку како би пружио Западу покриће за интервенцију НАТО-а. О томе јасно говори телевизијско признање Хашима Тачија који је изјавио да му је највеће достигнуће у рату против Срба и Србије инсценација догађаја у селу Рачак.
За разлику од Изетбеговићевих сарадника и Тачија, ни немачки новинар Цумах, ни Холанђани то отворено не кажу, али када се из различитих делова сачини мозаик, произилази да су стране западне обавештајне службе ангажоване на Балкану (пре свих америчка CIA, немачка BND, британска MI-6 и француска обавештајна служба) не само знале шта се око Сребренице припрема, већ су на посредан начин српску страну навлачиле и подстицале на заузимање односно ослобађање Сребренице од муслимана, иако је град у то време био заштићена зона ОУН-а. Разумљиво, задња намера била је да им српско заузимање Сребренице као заштићене зоне УН-а касније послужи као покриће за Туђманово “ослобађање” Крајине, која је такође била заштићена зона УН-а.
Западне силе на челу са САД биле су дужне да, како је у часопису “Медитераниен квотерли” писао дописник најтиражнијег америчког дневника Њујорк Тајмса Дејвид Бајндер (пошто у матичном листу то нису хтели да му објаве), испуне дато обећање и врате Туђману услугу коју им је учинио када је у Вашингтонском споразуму пристао на прекид ватре са Изетбеговићевим муслиманима и улазак Хрвата у федерацију са Изетбеговићевом муслиманском државом.
Ако је то тачно, а по свему судећи, пре или касније права истина мора изаћи на видело, Сребреница је, у ствари, била нека врста Маркала I, касније Рачка, јер је требало да послужи као изговор и покриће за заједничко западно-хрватско-муслиманско кажњавање Срба и заузимање територија које су они држали како у Хрватској, тако у БиХ. Уосталом, не говори ли у прилог томе да је било договора и сам податак да Изетбеговић не само да није упутио снаге ради подршке борби муслимана за одбрану Сребренице, већ је наложио да се његове одбрамбене снаге повуку! О томе, између осталог, говори и сам Насер Орић, који је на муслиманској страни био задужен за одбрану Сребренице.
У наредби за напад на Сребреницу од 12. јула 1995, на чији се аудио снимак америчке обавештајне службе немачки новинар Цумах позива, Караџић јасно даје директиву Младићу да освоји Сребреницу. И, не само то. Како се из снимљеног документа види, Караџић тражи да се наводно иде на потпуну елиминацију непријатеља.
Холандски Институт за ратну документацију све време тврди да је Цумах снимке добио од тадашњег министра иностраних послова БиХ Мухамеда Шаћирбеја, а не, како Цумах наводи, од америчке тајне службе. Тек касније холандски сарадник NIOD-а и аутор студије о Сребреници, Виебес, признао је да нема доказа за своје тврђење, што је отворило нову расправу о томе јесу ли западне тајне службе знале шта се спрема око Сребренице или нису.
Немачки обавештајни стручњак Ерих Шмит Енбом из Института за истраживање мира у Wailhaimu, познат као врхунски стручњак за геостратешка и геополитичка питања (први је у свету својевремено раскринкао улогу немачких министара Ханса Дитриха Геншера и Клауса Кинкела у растурању Југославије и сарадњи хрватских сецесионистички настројених политичара на највишем републичком нивоу са немачком обавештајном службом BND још од 1945, иначе аутор чувене књиге о Кинкелу као шефу BND-а „Њушкало без носа“), износи у интервјуу немачком радију Deutsche Welle мишљење да су за сребренички сценариј постојале три могућне варијанте:
1. Да су у случају бивше заштићене зоне УН-а Сребренице постојали велики обавештајни промашаји у електронском осматрању терена;
2. Да су постојале драматичне грешке у менаџменту за информисање тајних служби;
3. Да су су неке тајне службе са Запада једноставно прећутале информације о предстојећем нападу на Сребреницу, како би, с једне стране, масакр у Сребреници послужио као покриће за заједничку офанзиву Туђман-НАТО на Крајину, а затим у сарадњи са муслиманима и на БиХ, и с друге, као адут за уцену српске стране на преговорима у Дејтону, који су потом уследили, с циљем да се извуче политичка и свака друга корист за послушну прозападну страну у сукобу.
Ову трећу варијанту немачки експерт из Института за мировну политику Ерих Шмит-Енбом сматра не само могућом већ и реалном, пошто сви догађаји који су уследили говоре о томе да је та претпоставка највероватнија и да је добила потврду у будућем развоју догађаја.
Холандски институт за документацију рата NIOD, међутим, такву могућност искључује и констатује да је реч о чистом цинизму, иако се у међународној јавности, посебно међу актерима на тадашњој босанско-херцеговачкој сцени, чује не само да су западне службе знале за припрему српског напада, чак и самог злочина, већ су га, више или мање, директно режирале, подстичући га и распирујући његове размере до невероватних граница.
Није ли цела историја CIA и тајних служби проткана чистим цинизмом, пита се немачки експерт Ерих Шмит Енбом у осврту на холандске примедбе и, у интервјуу немачком радију Дојче веле, додаје: „У случају Сребренице постоје не само индиције већ и непобитни докази о томе да се знало шта се спрема овој наводно заштићеној УН зони. Морало би се испитати да ли је Холандски институт за ратну документацију NIOD уопште желео да отклони сумње да су Американци 1995. холандски батаљон и УН свесно оставили на цедилу. Чак је и немачка тајна служба Bundesnachrichtendienst (BND) знала шта ће се десити. “
„Ја сам то, припремајући најновију књигу о раду BND-а, истражио и добио изричито потврдан одговор“, изјављује немачки експерт Ерих Шмит Енбом. Он је појаснио да су му информације потврдили управо сарадници немачке тајне службе из сектора за праћење и прислушкивање. Немачка тајна служба је, међутим, како се наводи у студији холандског института NIOD, то наводно демантовала, што је и разумљиво.
Било како било, Холанђанима савест није чиста, што објашњава њихово понашање све до данас: они и даље блокирају улазак Србије у ЕУ и прете да наставе да то чине све док и Младић после Караџића не буде испоручен Хагу.
Немачки експерт за обавештајне ствари Енбом даље тврди да му се није једном десило да тајна служба негира нешто за шта је он сам имао чврсте доказе. На питање да ли има утисак да је холандски Институт за ратну документацију, истражујући шта су западне тајне службе знале о Сребреници, свесно заметнуо траг, Ерих Шмит Енбом из Иститута за истраживање одговара: „Мој је утисак да су кључне информације о Сребреници биле заташкаване, и да се и даље заташкавају“.

ФРАНЦУСКИ ГЕНЕРАЛ ЖАНВИЈЕ – НАЈОДГОВОРНИЈИ

Према налазима истраге Комисије холандског парламента о догађајима у Сребреници, највећа одговорност за пропуст да се јула 1995. спречи масакр лежи на тадашњем заповеднику УНПРОФОР-а, француском генералу Жанвијеу.
Поред њега, одговорност за пропуст да се спречи масакр наводно више од седам хиљада мушкараца (од којих се близу хиљаду и даље налазе на списку оних који редовно плаћају струју у БиХ, не мали број je такође међу живима у иностранству или међу погинулим широм БиХ, али не у Сребреници) и депортација око 25.000 жена и деце, сноси ипак холандски војни врх, који је од цивилних власти скривао информације о томе шта се догађа у Сребреници, као и команда холандског батаљона у Поточарима, која је погрешно проценила развој ситуације и није на време обавестила команду УН-а о збивањима након уласка српских снага.
На врху листе међународних чинилаца одговорних за трагичне пропусте налази се заповедник међународних снага, који је одбио да Холанђанима пружи ваздушну подршку, иако су се стекли сви услови за ваздушно деловање. Као и у извештају холандског Института за ратну документацију, након кога је уследила оставка владе у Хагу, у извештају парламента наглашава се да су Холанђани у Сребреницу упућени недовољно опремљени и обучени, са недовољно јасним мандатом.
Холандске власти, дакле, имају свој део одговорности - влада је морала бити свесна ризика којем је батаљон изложен у Сребреници, оцена је формиране Комисије која такође наводи да је координација између министарстава одбране и спољних послова била „недостатна“.
Међутим, по Холанђанима, кључну одговорност за почињене злочине сносе „појединци из војног и политичког руководства босанских Срба“, те се, с тим у вези, од владе тражи да снажније инсистира на хапшењу Младића и његовом што бржем суочавању са хашким судијама пред којима се већ налази Караџић.
Према писању швајцарског дневника „Ноје Цирхер цајтунг“ (Neue Zurcher Zeitung), о извештају из Амстердама о случају муслиманске енклаве Сребренице 1995. године и о тадашњој улози холандског батаљона у саставу снага УН-а, на светло дана излази мало тога новог. На више хиљада страна износе се слабости мисије УН-а у Сребреници, али ништа о позадини тих наводних слабости.
У лето 1995. године холандски плави шлемови су били стационирани у Сребреници коју су УН пре тога прогласиле за безбедносну зону. За време и након заузимања Сребренице босански Срби на челу са генералом Ратком Младићем убили су, понавља и швајцарски дневник као и сви западни медији, отприлике 7.000 муслимана. Драма у Сребреници је због тога постала траума за Холандију.
Влада бившег премијера Вима Кока је у априлу 2002. године, после објављивања извештаја Холандског института за ратну документацију, поднела оставку како би се разјаснила политичка одговорност Холандије. Холандија не може да се крије иза међународне политике; земља сноси део одговорности, иако су холандски плави шлемови наводно часно и савесно обављали свој посао у Сребреници. Као и раније објављени извештај, и парламентарна истрага наводи на закључак да се „genocide“ није могао избећи. Главна кривица за „genocide“ приписује се босанским Србима. Међутим, о позадини се и даље зна или мало или ни мало.
Тешке критике у извештају упућене су и на рачун бившег команданта холандских копнених снага Ханса Коузија. Коузи је тадашњег министра одбране Јориса Ворхувеа недовољно и непрофесионално информисао о могућим ратним злочинима, чиме га је довео у политичке проблеме. Истовремено се критикује и сам Ворхуве због слабости у руковођењу. Холандска влада и парламент су се приликом слања снага у Босну руководили “емоционалним и хуманитарним аспектима”, али није предузета интегрална анализа могућих ризика на лицу места.
Као несхватљиво означено је понашање холандског батаљона у односу на информације тајне службе. Затим, батаљон није био довољно опремљен, што се може довести у везу са недовољно јасно формулисаним мандатом УН-а. Холандски батаљон је у јулу 1995. године с правом тражио подршку снага из ваздуха. Били су испуњени услови неопходни за то. Према мишљењу истражне комисије, француски генерал Жанвије био је тада надлежан да изда налог за подршку из ваздуха, али није учинио ништа. Зашто?
„Сребреница, Жепа и Горажде су биле три кошчице у грлу Републике Српске“, наводи се у једној анализи CIA. Ако би освојили преостале бошњачке енклаве, Срби би осигурали да на крају рата цело Подриње припадне њима. Та је једноставна калкулација била јасна и Уједињеним Нацијама, каже Андреас Цумах, дугогодишњи дописник берлинског Tageszeitung-a из УН-а.
„Одељење за мировне операције УН-а у Њујорку (DPKO) знало је још почетком 1995. да Караџић и Младић планирају да нападну Сребреницу. До ових сазнања УН су дошле посредством националних обавештајних служби, али и властитих обавештајних потенцијала у Босни. Назнаке које су упућивале на такав расплет биле су толико снажне да је током марта Одељење за мировне операције УН, под председништвом тадашњег шефа тог одељења Кофија Анана, одржало серију састанака на којима се разговарало о томе како спречити напад на Сребреницу. Направљен је план по којем је постојећих око 300 лако наоружаних холандских војника требало заменити тешко наоружаним данским контингентом који је, у то време, био распоређен у околини Тузле“.
„Другог априла 1995. у Њујорку су се састали Кофи Анан и америчка представница у УН Мадлен Олбрајт. На том је састанку план за одбрану Сребренице одбачен. Никад нисам дознао – зашто? Састао сам се с Кофијем Ананом 1999, ставио пред њега на сто писмене и потписане изјаве свих учесникаа тог договора о Сребреници и питао га шта се догодило на састанку с Мадлен Олбрајт и зашто се одустало од плана? Рекао је да ми на то питање не може одговорити и да је досије Сребреница званично затворен“.
„У јесен 1995. дознао сам да је“, тврди Андреас Цумах, „француска обавештајна служба доста раније знала да се припрема напад на Сребреницу. Генерал Бернард Жанвије, који је у то време био заповедник УНПРОФОР-а за бившу Југославију, са седиштем у Загребу, ту је информацију добио од француске војне обавештајне службе, али и од својих подређених – холандског заповедника у Сребреници и заповедника УНПРОФОР-а у Босни. Обојица су упозорили генерала Жанвијеа да располажу врло уверљивим доказима да је напад на Сребреницу неминован и затражили да позове у помоћ НАТО-а како би се напад спречио. Он је то одбио. Шест дана заредом, од 6. до 11. јула, примао је исти захтев од двојице нижих заповедника и увек га одбијао. Поуздано знам и видео сам доказе да је генерал Жанвије тако поступио по наређењу што га је примио из Председничке палате у Паризу.“
Француски се генерал до последњег тренутка уздржавао да позове НАТО у помоћ јер га је на то обавезивао и тајни споразум који је, месец дана пре напада на Сребреницу, у Зворнику постигао с Ратком Младићем. Да би избегао да војска босанских Срба настави да узима војнике УНПРОФОР-а као таоце сваки пут кад НАТО изведе ваздушни удар, Жанвије је обећао да више неће тражити подршку из ваздуха. О томе несумњиво знају више агенти француске обавештајне службе, али их припадност тој служби и даље обавезује на ћутање (на пример, речито ћутање француског лекара при УНПРОФОР-у, у време сецесионистичких ратова, агента Бариоа који је сведочио у процесу Слободану Милошевићу).
Иако су све западне анализе указивале на неодрживост изолованих муслиманских енклава у Сребреници, Жепи и Горажду, иако је постојало уверење да ће их српска страна неутралисати, припреме за сам напад изведене су брзо и готово неопажено, тврди Wiebes. „Оно до чега смо дошли истражујући ове догађаје и што до сада није оспорено, показује да се ни на једном од процеса који се воде пред Хашким трибуналом не износе чињенице о дуго планираној акцији, већ се сугерише да су припреме напада на Сребреницу трајале свега неколико дана“.
Младић је почео припреме 2. јула, што потврђује и строго поверљива анализа напада на Сребреницу, коју је касније израдила британска војна обавештајна служба и коју сам имао прилику да видим. Припреме су протекле неопажено. Напад је почео шест дана касније, 8. јула. Заузимањем Сребренице проширио би се етнички чист простор уз границу са Србијом, престала би потреба за одржавањем више од 1.000 километара линије додира око источних енклава и окончали би се стални напади који су из њих предузимани.
Какав је био став тадашњег председника Слободана Милошевића према догађајима око Сребренице? Док једни сматрају да је Милошевић био ужаснут када је чуо о тим догађајима, други пак истичу да је био у току припрема и чак се са хрватским председником Туђманом договарао о подели БиХ и судбини српске Крајине и других области у Хрватској у којима су вековима живели Срби.

ХОЛАНДСКИ СТРУЧЊАК: МАСАКР НИЈЕ ПЛАНИРАН

Пад Сребренице и околности које су до њега довеле још су 1995. године отворили више непознаница на које ни до данас углавном нема коначних, ни до краја аргументованих одговора. Анализа деловања западних обавештајних служби у том раздобљу, посебно америчких и британских, могла би бар да укаже на део одговора, оцењује амерички радио Слободна Европа у серији о томе шта су знале а шта нису западне обавештајне службе о припреми догађаја у Сребреници и око ње.
Да ли су масовна погубљења сребреничких мушкараца била раније планирна, једно је од кључних питања које је за холандску владу истражио стручњак за обавештајну делатност и професор Универзитета у Амстердаму, др Cees Wiebes: „Ако планирате масовна погубљења, морате претходно осигурати камионе, багере и гориво. Када смо истраживали ово питање на лицу места, отишли смо у грађевинске компаније на српској територији у источној Босни и питали директоре када им је наређено да пошаљу тешке камионе на места где су откривене масовне гробнице. Сви су одговорили да су такву заповест примили 12. или 13. јула, неки чак и касније. У то време је владала и несташица горива. Ако намеравате извести злочин таквог обима, морате осигурати и довољне залихе горива. Таквих упутстава, међутим, није било“, истиче холандски стручњак и оцењује да већ то сугерише да масовна погубљења нису била део првобитног плана за напад на Сребреницу.
„Вођство босанских Срба намеравало је сребреничком операцијом (‘Криваја 95’) смањити део енклаве на југу и пресећи везу са Жепом. Ограничена војна акција, међутим, завршила је као ратни злочин без преседана у новијој повести“.
На питање како се то догодило, др Wiebes одговара: „Верујем да је у српским подручјима око Сребренице било доста мржње и жеље за осветом због честих напада које су из ове енклаве предузимале јединице Насера Орића. У српским селима око Сребренице у тим је акцијама до лета 1995, према неким проценама, погинуло између 1.200 и 1.500 српских цивила. Чини се да су управо због тога у масовним погубљењима Сребреничана учествовале локалне српске групе. Нема сумње да је та смакнућа лично одобрио Ратко Младић, али су их углавном изводили припадници српских војних и полицијских формација из тог дела Босне. Закључили смо да масакр није био претходно планиран, и да је могуће да су након запоседања Сребренице ствари унутар војске босанских Срба измакле контроли.“

ЗАШТО АМЕРИКАНЦИ НИСУ ТРАЖИЛИ КАРАЏИЋА И МЛАДИЋА?

Андреас Цумах (Zumach), дописник берлинског дневника Tageszeitung, потврђује ову претпоставку уз један важан додатак. Као што је 1994.године, притешњена лошим развојем ситуације у Босни, америчка администрација, упркос ембаргa УН, прећутно допустила допрему иранског оружја за армију БиХ, могуће је да је тако сигнализирала и Слободану Милошевићу да неће интервенисати ако војска босанских Срба запоседне источнобосанске енклаве. „Тиме би се олакшали преговори о унутрашњој подели БиХ ради постизања мира“, каже Цумах, али масакр бошњачких муслимана сигурно није био део првобитног плана за запоседање Сребренице, односно тог, можда и прећутног, разумевања између Американаца и Милошевића.
Ствари су измакле контроли, па стога америчка влада сноси огромну политичку и моралну одговорност. Морали су знати да би се тако нешто могло догодити. Младићево је понашање до тада већ било добро документовано и познато. Одговорни политичари су морали рачунати на такву могућност, сматра немачки новинар и објашњава да је то разлог што је Младић још увек на слободи и што није изведен пред Хашки трибунал. „Очито је да је Караџић био директно укључен у тај споразум и да знао је што је договорено с Американцима. Чак и десет година након Сребренице и након промене власти у САД, његово сведочење пред судом било би врло штетно и по Американце, али и по друге, по Немце и Французе, пре свих.“ Уосталом, и Младић је поседовао гарантије да Американци неће интервенисати уколико војска босанских Срба освоји источнобосанске енклаве, па је то прави разлог зашто су Караџић и Младић били тако дуго „неухватљиви“.
Хашки трибунал је оптужио Радована Караџића и Ратка Младића за геноцид и ратне злочине. Велики део оптужнице терети их за догађаје након пада Сребренице, иако су докази слаби и заснивају се на једностраним и недовољно провереним исказима. У недостатку логичнијег објашњења, чињеницу да су и толико година после сребреничког злочина обојица била тако дуго на слободи, многи су склони да објашњавају теоријом завере: Караџић и Младић добили су наводно гарантије од Американаца да их неће прогонити ако се уклоне с челних политичких и војних позиција и не ометају спровођење Дејтонског споразума.
„То је потпуна измишљотина“, тврди један од главних америчких преговарача у то време и посебни изасланик председника Клинтона за Балкан, Џим О Брајен: „Никада се о томе није говорило и никада Караџићу и Младићу нисмо изнели такву понуду. Било је нагађања да је такав споразум постигнут пре Дејтона, у замену за ослобађање заробљених француских пилота. Никада и нигде нисам видео доказе који би поткрепили такву тврдњу. Постоји и шпекулација да је споразум с Караџићем и Младићем постигнут у лето 1996, али знам да такво што с америчке стране никада није понуђено“. Највиши функционери Клинтонове администрације више су пута поновили како никада нису склопили никакав споразум с Караџићем и Младићем којим им је зајамчена слобода у замену за повлачење из јавности.
Ипак, очигледно је да администрација није ни препоручила америчким обавештајцима и припадницима специјалних снага, који су дошли у Босну након Дејтона, да их лоцирају или ухвате, каже др Cees Wiebes: „CIA је након Дејтона први пут успоставила стално присуство у Сарајеву. Када сам питао њене представнике, који су тада стигли у БиХ, шта им је био приоритетан задатак, на моје велико изненађење рекли су ми: ‘Ослободити се муџахедина’. Када сам их подсетио да је управо њихова служба допустила тим људима да дођу у Босну, заузврат бих увек добио велики осмех и одговор: ‘То је била тадашња политика’“.
Британским и америчким обавештајним службама и њиховим специјалним снагама које су биле присутне у БиХ након Дејтона наређено је да, по сваку цену, прво елиминишу муџахедине. Те су акције некада спровођене на врло бруталан начин, често у инсценираним саобраћајним несрећама у БиХ и Хрватској.
„Док су британски и амерички обавештајци и специјалци трагали за муџахединима и уништавали њихове базе, Караџић (у међувремену ухапшен и пребачен у Хаг - прим. ред.) и Младић су се, без већег прикривања, кретали по дејтонској Босни, чији је мир тада осигуравало 60.000 војника НАТО-а. Западне обавештајне службе ни данас не трагају за двојицом хашких бјегунаца“, говорио је тада Cees Wiebes, аутор студије ‘Западне обавештајне службе и рат у БиХ’. „Према ономе што знам и што су ми рекли људи који су још увек обавештајно активни у Босни, лоцирање и хватање Караџића и Младића није главни задатак западних обавештајних служби и оне не раде активно на њиховом откривању. Људи из америчке обавештајне заједнице с којима сам разговарао у Вашингтону тврде да нема ни политичке воље да се приступи том задатку. Неки су ми казали како је то због тога што се страхује да би Караџић и Младић могли, током суђења, изнети и неке по Запад неугодне чињенице. Дакле, нема политичке воље, па зато нема ни оперативних акција обавештајних служби које би могле ући у траг бегунцима“.

ЗАПАДНЕ ОБАВЕШТАЈНЕ СЛУЖБЕ И СРЕБРЕНИЦА

Босна се у време догађаја у Сребреници, по речима једног западног обавештајца, претворила у шпијунски луна-парк у којем је свако пратио и прислушкивао свакога. Зато не чуди што су се недуго после 11. јула 1995. године, када је војска босанских Срба запосела заштићено подручје УН-а у Сребреници и погубила наводно 8.000 тамошњих бошњачких цивила, појавиле тврдње да су неке западне обавештајне службе унапред и до најситинијег детаља знале шта се спрема у Сребреници.
Да ли је пад Сребренице био предвидљив и да ли се могао спречити? Ко је, шта и када знао о припремама за напад и масовна погубљења Сребреничана - муслимана, нека су од питања на која је, уз помоћ обавештајаца и стручњака за обавештајну делатност, покушала редакција америчког радија Слободна Европа да добије одговоре.
САД, шефови УН-а и НАТО-а имали су рана сазнања о томе шта се спрема у Сребреници, али ту информацију нису хтели да поделе ни с чланицама Савета безбедности, ни са својим савезницима у НАТО-у. Генерал Eisele је тада рекао да је, без обзира што Американци нису известили савезнике о својим обавештајним сазнањима, врло могуће да је истим информацијама располагала и немачка влада, и то из властитих извора, односно преко немачке обавештајне службе BND.
Ерих Шмит Енбом истиче да је истражио ту сугестију и утврдио да је била потпуно исправна. BND је имао идентична сазнања, а добио их је од аустријске војне обавештајне службе. „Знам да Аустријанци баш не воле кад се то каже, али чињеница је да је та служба заправо подружница BND-а. Аустријска служба располаже врло софистицираном опремом за прислушкивање, распоређеном на више места у алпском ланцу на југу те земље, одакле се могу пратити средства за везу не само на простору бивше Југославије, него све до крајњег југа Балкана. Мислим да је врло могуће да су разговори Перишића и Младића, чије су ми преписе показали амерички обавештајци, заправо праћени и снимљени баш у Аустрији“.
Erich Schmidt Eenboom изјављује да су 90-их америчке и немачке обавештајне службе врло тесно сарађивале на простору бивше Југославије. Сарадња се посебно интензивирала од јесени 1994. године, након захлађења америчких односа с Великом Британијом и Француском због различитих приступа рату у БиХ. Америчка обавештајна агенција (CIA) и Агенција за националну сигурност (NSA) с немачком BND успоставиле су заједнички центар за надзор телекомуникација на простору бивше Југославије.
„Центар је био смештен у Габлингену, недалеко од Аугсбурга, на југу Немачке“, каже Erich Schmidt Eenboom, стручњак који деценијама прати деловање западних обавештајних служби и посебно BND-а: „Од почетка 90-их амерички обавештајни експерти нису деловали само у Габлингену, него и у сестринској станици у баварском градићу Бад Аиблинг, која је такође имала додатак за особље BND-а, где је заједнички радио здружени тим стручњака CIA, NSA и BND. Никада се, међутим, није сарађивало у практичном, оперативном раду, нити је било размене сировог материјала“.
Интензивно су се размењивали искључиво закључци и сажеци претходно обрађеног обавештајног материјала, који је свака од ових агенција самостално прикупљала и процесирала. „Претпоставка Andreasa Zumacha и генерала Manfreda Eiselea да је разговоре Перишића и Младића могла снимити аустријска војна обавештајна служба и снимке доставити Американцима и Немцима, с техничког је и оперативног становишта врло могућа“, каже Schmidt-Eenboom.
„Многи тврде да је аустријска војна обавештајна служба HNA (Heeresnachrichtenamt), заправо подружница CIA-е, нема сумње да је од 50-их година 20. стољећа успостављена врло јака веза између немачке и аустријске обавештајне заједнице. Та сарадња подразумева свакодневну размену информација, на начин на који иначе сарађују већа и мања обавештајна служба: већа прослеђује мањој шира сазнања о догађајима на светској сцени, док мања служба већој доставља врло детаљне информације од посебног интереса. Због географских и историјских разлога, Балкан је одувек било подручје од посебног интереса за Аустрију“.
Аустријска војна обавештајна служба има ланац инсталација за електронско надгледање, од којих су неке усмерене према подручју бивше Југославије. Такве су станице у Кенигсвартеу, недалеко од Хаинбурга, те у Грофарасу, Голсу, Пирки код Граца, Стокхаму, Ст. Јохану и Нојленгбаху.
Уз то, Аустријска војна обавештајна служба има и покретне прислушне станице. Информације које се електронским путем прикупе на свим овим местима, према договору, прослеђују се америчким, немачким и другим партнерима. „Неколико западних дипломата раније је посведочило да је преписе разговора између челника босанских Срба, Слободана Милошевића и Генералштаба у Београду видело у уреду америчког потпредседника Ала Гора. Неименовани делатник америчке војне обавештајне службе DIA (Defence Intelligence Agency), који је имао приступ необрађеном обавештајном материјалу што је стизао из Босне, потврдио је новинарима New York Times-a и Washington Post-a како снимци разговора између Младића и војног врха у Београду збиља постоје. Ради се о материјалу кога има толико да би се морао преслушавати седам дана“, изјавио је тај извор.
Ако су збиља вођени поменути разговори, било их могуће снимити и из непосредне близине. Постоји више назнака да су америчке амбасаде у Загребу и Београду биле за то технички оспособљене. Ерих Шмит Енбом каже: „Bob Woodward је, у књизи ‘Тајни ратови CIA-е’ први открио постојање заједничих тимова CIA-e и Националне сигурносне агенције који оперишу унутар једног броја америчких амбасада у свету. Станице у којима ти тимови раде познате су као `посебна сабирна места` (Special Collection Sites). Woodward је открио како су CIA и NSA развили технику која омогућује прислушкивање телефонских разговора и просторија без потребе да се у њих претходно физички продре и поставе микрофони. Међу мерама које су коришћене било је и прислушкивање посредством посебног електронског уређаја којим су очитаване вибрације које на прозорским стаклима производи људски говор. “
Америчка обавештајна заједница званично је негирала све наводе о томе да поседује тонске снимке разговора Перишића и Младића, као и о томе да је пропустила да упозори на покољ који се припремао у Сребреници. Војна обавештајна служба (DIA) припремила је извештај за тадашњег министра одбране Williama Perrya, у којем се тврди да „обавештајна заједница није располагала информацијама које би указивале на то да се босански Срби припремају да изврше злочине у Сребреници, те да до 10. јула није било ни чврстих доказа да намеравају да потпуно заузму град“.
Југослoвенски случај само је једно у низу поглавља приче о компанији Cryptu, прича Ерих Шмит-Енбом, један од водећих европских експерата за рад обавештајних служби: „За компанију Crypto AG одувек се говорило да је под контролом западних обавештајних служби. Новац којим се служила компанија долазио је из Немачке, а верује се да су немачка обавештајна служба BND и компанија Siemens AG у њој такође имале утицај. Опрема за прислушкивање и дешифровање снимљених прислушкиваних разговора потиче од ових компанија. CIA и BND су на југо-простору тесно сарађивале и размењивале оперативна сазнања. У време ратова на простору бивше Југославије, две су агенције биле у понешто супарничким односима у Хрватској и на Косову, док су у Босни више сарађивале“ - каже Енбом. „Распоређивањем припадника мировних снага УН у БиХ и доласком међународних хуманитарних и невладиних агенција, електронско и физичко прикупљање информација знатно је олакшано, јер су на терен пристигли знатан број западних обавештајаца и неопходна опрема. “
Др Cees Wiebes истиче да је „главни циљ служби био проценити могуће изворе претњи за војнике УН“. Многе службе, попут британске, холандске и француске, биле су посебно заинтересоване за улогу муџахедина у рату.
„Ипак, главни задатак је био прикупљати податке о политичкој и војној ситуацији у региону и омогућити немачкој влади да стекне реалну и јасну слику о приликама на терену. У 1992. и касније, то је значило пратити развој прилика у босанским енклавама, али и мотрити активности обавештајних агенција других држава, како чланица НАТО-a, тако и руских и посебно иранских, те пратити догађаје који су могли имати непријатељски карактер по Немачку...
У случају распада земље, попут оног у Југославији, један од задатака службе је био ступити у контакт са сепаратистима и задобити њихово поверење и на тај начин остварити утицај на владу коју ће они тек формирати. Идући корак у том процесу подразумева да новим политичким пријатељима служба достави ствари које су им неопходне у борби за властиту државу, изјавио је Енбом наводећи као пример сарадњу агената BND-a са Туђмановим властима у Загребу“. (Christoph von Bezold – чије је оперативно име било Ебенберг – као службеник BND-а био је стациониран у Загребу и запослен у хуманитарном одељењу европске мисије. У 1994. години von Bezold је у више наврата предао муницију и новац неким бошњачким групама. У тој операцији кључна особа био је пуковник Arnd Grapengeter, дугогодишњи шеф станице BND-а у Риму и наводно врло близак папи) „Почетком 90-их, Босна се“ - по речима једног експерта - „претворила у `шпијунски луна-парк’“. Свако је шпијунирао свакога, па је „Сарајево постало највеће светско стециште шпијуна“. Какву улогу је тај луна-парк одиграо у паду Сребренице?

СРЕБРЕНИЦА – ОБАВЕШТАЈНИ ПРОПУСТ?

Обавештајни пропусти најчешће не настају због недостатка информација, него због начина на који су те информације обрађене и протумачене. У случају Сребренице, највећи пропуст није било то што нико није знао да ли ће бити запоседнут само део енклаве или цела енклавa, него то што није било процењено да би војска босанских Срба могла погубити све мушкарце. Ако ништа друго, војна логика налаже да се предвиди и најгори могући исход. Но, то није био и једини пропуст, истиче холандски стручњак др Wiebes и додаје: „Сребреница је била стратешки важна у контексту босанскога рата, па се, с обзиром на обим којим су западне обавештајне службе пратиле догађаје у Босни, пропустом може сматрати мала пажња коју су јој посветиле. Читаво подручје источне Босне на том је плану било запостављено. Главне обавештајне службе, оне америчке и британске, концентрисале су активности на Сарајево или на Загреб, односно Хрватску, који су тада сматрани приоритетима“...
„Фотографије снимљене у то време из америчких шпијунских авиона и сателита откривале су груписање српских снага око града. На некима је запажен велики број аутобуса који су ишли пут Бијељине. Сада је јасно да су ту чекали пад Сребренице, да би потом били коришћени за пребацивање бошњачких жена и деце до Тузле, али су у то време аналитичари CIA проценили да ће аутобуси бити коришћени за превоз српских трупа“.
Дан пре пада Сребренице, неименовани званичник Пентагона казао је за New York Times: „Не верујемо да град пада, иако је под јаким ударом. Претпостављамо да се ради о одмазди за операције владиних (муслиманских) снага око Сарајева и да је циљ подстаћи нови талас избеглица, узнемирити УНПРОФОР и сузити заштићено подручје око Сребренице“.
Roy Gutman, који је за своје извештаје о конц-логорима у западној Босни добио Пулицерову награду, открио је те наводне конц-логоре пре америчких обавештајних служби, њихових сателита и шпијунских авиона, или можда управо по њиховом налогу. Нема сумње да је у обиљу материјала, који је америчка обавештајна заједница свакодневно примала из Босне, било довољно доказа о постојању логора, али баш као и у случају Сребренице, није било инструкције да се они траже.
Гaтман зато закључује: „Обавештајна заједница у Америци располаже огромним техничким и технолошким потенцијалима, међутим, ако нема политичких упутстава којима се налаже њихово коришћење за врло одређену намену, нико се посебно не труди да истражује гомилу различитих података из разних делова света“.
Очито да су и у рано лето 1995. године обавештајне службе већине заинтересованих земаља, па и владе у Сарајеву, имале наговештаје о предстојећем нападу војске босанских Срба на Сребреницу, као што нема ни сумње да су о томе известиле своје политичке налогодавце. Већина је анализа, међутим, сугерисала да Срби вероватно неће ући у град. Тако су почетком јула сви политички центри умешани у босански рат одлучили - чекати и препустити да се догађаји око Сребренице одвијају својим током. Зашто?
Проблем је настао када је постало јасно да тај ток искључиво одређују акције војске босанских Срба. Једно од средишњих питања, које је подстакло истраживање редакције радија Слободна Европа, било је да ли су западне обавештајне службе пропустиле да упозоре своје налогодавце на могућу трагедију у Сребреници и зашто. Наравно, новинари америчког радија могли су у истраживању ићи само до одређене тачке. Даље нити су могли, нити су смели. Уместо одговора, редакција преноси оцену једног ветерана CIA, који је, недуго након пада Сребренице, казао: „Влади која жели нешто предузети и најмањи ће доказ послужити као подстицај за акцију. Владу која не жели деловати, неће покренути ни најбриљантнија обавештајна анализа“.

КОМЕ ЈЕ ОДГОВАРАО ПАД СРЕБРЕНИЦЕ

Међу бројним питањима, која су се отворила након пада Сребренице и масакра, било је и оно о могућој умешаности Слободана Милошевића у те догађаје. Претражујући архиве западних обавештајних служби, др Wiebes је закључио: „Нисмо пронашли доказе да је Милошевић знао за припрему напада на Сребреницу и масакр. Понављам, нисмо нашли те доказе. То не значи да они не постоје. Истрагом их нисмо открили. Особе које су у време догађаја око Сребренице разговарале с Милошевићем, рекле су нам како је био бесан због тог напада и злочина јер је, у то време, веровао да може постићи дипломатски споразум о окончању рата. Дакле, ми нисмо нашли доказе да је Милошевић знао за припрему напада на Сребреницу, нити је такав доказ изнесен у процесу који се против њега водио пред Хашким трибуналом“.
„По налогу администрације у Вашингтону, директан контакт са Слободаном Милошевићем у време напада на Сребреницу одржавао је Рудолф Перина, отправник послова америчке амбасаде у Београду, касније директор Одељења за политичко планирање у Стејт Департменту“. Перина је, међутим, одбио да говори за истраживање Слободне Европе и у писменом одговору навео разлоге: „Моји разговори с Милошевићем били су и остају поверљиве природе и о њима не могу ништа јавно рећи. Како сам још увек службеник Стејт Департмента, мислим да не би било умесно говорити о тако осетљивој теми, посебно, с обзиром на процесе пред Хашким трибуналом. “
Америчка администрација је подстакла оснивање Хашког трибунала, али је, по сведочењу свих досадашњих хашких тужитеља, до данас остала уздржана у достави докумената који би се могли користити као доказни материјал у неким процесима, укључујући и онај против Слободана Милошевића. „Такав однос траје већ десет година“, тврди публициста Андреас Цумах, који је видео неке доказе који никада нису достављени тужилаштву Трибунала: „Када сам објавио текстове о обавештајним сазнањима о Сребреници којима су располагале западне тајне службе, тадашњи главни тужилац Хашког трибунала, Ричард Голдстон, с тим је текстовима 30. новембра 1995. отишао директно у Вашингтон и затражио од администрације тадашњег председника САД Клинтона да му преда све информације о Сребреници. Али, како ми је признао, вратио се празних руку. “
Поборници теорија завере тврде како тиме Американци наводно нису желеле да отежају положај особама које су им помогле у пресудним тренуцима – Слободану Милошевићу, али и Момчилу Перишићу, кога је у марту 2002. контраобавештајна служба Србије ухапсила на састанку с првим секретаром Амбасаде САД у Београду John-om Davidom Neighbor-om, за кога се тврди да је, у то време, био шеф регионалне станице CIA. Због тога, наводно, снимљени Перишићеви разговори с Младићем о нападу на Сребреницу више неће доспети у јавност.
Ипак, обавештајне службе имају и очигледније разлоге због којих своја сазнања не желе да деле с Хашким трибуналом, тврди Ерих Шмит-Енбом. „На тај начин се настоји да се заштите обавештајни извори, како они људски тако и они технички. На тај се начин држе подаље од хашких судница, али и од других обавештајних агенција које би из таквих исказа или достављених материјала могле много дознати. Достављање оперативних сазнања или информација, које би служиле као доказни материјал у поступцима пред Хашким трибуналом, могло би успоставити преседан који не жели ниједна обавештајна служба“.
„Пад Сребренице и Жепе на бруталан је начин потврдио однос тзв. међународне заједнице према босанском рату. Комбинацијом политичке незаинтересованости, неодлучности и неспособности успевала је да спречи ширење сукоба, али то није било довољно за његово заустављање. Мали локални рат је одредио границу моћи постхладноратовског света. Једина преостала суперсила није се доказала као посебно моћна“. То је и разумљиво с обзиром да је била разапета између једностраног ангажовања против српске стране и настојања да колико-толико сачува кредибилитет на међународној сцени.
Кад је чуо за пад Сребренице, амерички председник Бил Клинтон је наводно експлодирао од беса, али други извори наводе да је био веома задовољан, јер је добио слободне руке да се одужи својим штићеницама,Туђману и Изетбеговићу, пошто је сада могао несметано да им помогне да врате територије које су изгубили у борбама са Србима у Хрватској и БиХ; штавише, да им их ангажовањем НАТО снага поклони, како би заокружили своје територије наводно независних држава. И Изетбеговић и Туђман ће, на подсмех историје, бити поносни на своје успехе и наводне победе над српском страном.
Како наводи службеница у Белој кући Ненси Содербег, у разговору са саветником, помоћником за националну сигурност, Сенди Бергером, председник Клинтон је, убрзо после пада Сребренице, тражио нове предлоге, нове могућности, чак да се изнова размотре све опције, укључујући први пут и употребу америчких копнених снага. Рекао је да се ниједна могућност не одбацује унапред све док се не дође до правог решења.
И пре него што су били суочени с оваквим захтевом, Клинтонови су сарадници често били над мапама Босне. Веровали су да би пут до мира био лакши када би се нашао одговарајући распоред територија које би након рата припале свакој страни...
Др Wiebes наводи да се „сећа једног цитата на који је наишао и у којем тадашњи амбасадор БиХ у УН Мухамед Шаћирбеговић каже: ‘Након пада Сребренице имамо један проблем мање’ “.
Поред свега, сам Алија Изетбеговић не само да није упутио никакве додатне снаге за одбрану Сребренице, већ је Насеру Орићу ставио до знања да Сребреницу не треба ни бранити! Не указује ли и то на постојање могућног договора САД-Туђман-Изетбеговић?
Уколико се анализирају мировне иницијативе покретане током рата, видеће се да су већ 1993. и 1994. године сви учесници у преговорима увиђали да источне енклаве представљају велику препреку успостављању мира. Свима је било јасно да босански Срби и власти у Београду никада неће прихватити споразум у којем ће остати бошњачке енклаве утиснуте у већ успостављен етнички чист, српски простор. Дакле, могло би се рећи како је, с политичког становишта, пад Сребренице уклонио значајну препреку за окончање рата. Такво што нико од политичара није био спреман да јавно призна.
„Представници ратних власти Сребренице у више су наврата посведочили како су им највиши представници владе у Сарајеву током рата предлагали замену територија и пресељење становништва из Сребренице у Вогошћу и друга сарајевска предграђа, која су тада још била под српском контролом“.
Дописник Tageszeitung-a из УН-a, Андреас Цумах, имао је прилику да види из прве руке расположење власти у Сарајеву према могућој размени територија око Сребренице: „Мислим да је врло могуће како је и у влади Алије Изетбеговића и у заповедништву Армије БиХ било људи који су веровали да би замена територија и формирање национално и географски компактних подручја могло бити добро решење и убрзати успостављање мира. Сећам се разговора с председником Изетбеговићем у Женеви 1994, када ми је наговестио да би био спреман да се задовољи једном мањом и углавном муслиманском државом у национално и етнички подељеној Босни. Не бих зато искључио могућност да су неки кругови у босанској влади и војсци имали разумевања за идеју о успостављању мира на темељу такве етничке поделе“.
„По својим последицама, пад Сребренице и Жепе једно је од кључних поглавља босанскога рата. Колапсом двeју енклава босански Срби су заокружили раније етнички очишћену територију у источној Босни. Осећај моралне одговорности на Западу уклонио је и последње резерве према скорој војној интервенцији у корист владе у Сарајеву. Међународни преговарачи коначно су добили повољнији распоред територија. УН су ослобођене неугодне обавезе да штите две изоловане бошњачке енклаве. Десетине хиљада избеглих и неколико хиљада убијених цивила цена су једног од пресудних преокрета у босанскоме рату“ – оцењује Цумах потврђујући да су западне тајне службе очигледно знале шта њихови налагодавци планирају и стога су Караџића и Младића и навукле да заузму и ослободе Сребреницу од муслимана.

САТЕЛИТСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ КАО ДОКАЗ

Америчка обавештајна заједница до данас званично пориче да поседује снимке разговора у којима српски челници у Београду и на Палама планирају напад на Сребреницу. Ипак, више различитих околности након пада енклаве довеле су до открића и објављивања врло важних обавештајних сазнања друге врсте, што ће имати пресудан утицај на даљи ток и сам исход рата у Босни. Низ догађаја покренуо је почетак потраге за несталим Сребреничанима, каже др Цис Вибс (Cees Wiebes), који је годинама истраживао Сребреницу и имао приступа целокупној архиви УН, многим поверљивим документима НАТО, у потрази за истином разговарао је са више од осам стотина људи, наступао у Хагу као сведок:
„У првих неколико дана након пада Сребернице поставило се питање: шта се догодило с мушкарцима и дечацима који су нестали? На темељу више обавештајних извештаја које сам видео, могу да потврдим да је америчка војна обавештајна служба послала над територију источне Босне неколико авиона с инфрацрвеном опремом, који су током ноћних прелета опажали колоне људи, логорске ватре, али се није могло јасно одредити ко су били ти људи. Две седмице након пада Сребренице постало је јасно да се догодило нешто ужасно. Било је неких назнака о могућим масовним погубљењима, али није било опипљивих доказа. Амерички шпијунски сателити и авиони U2 редовно су свакодневно надлетали Босну и снимали то подручје, а на километрима снимљеног филма и стотинама фотографија аналитичари су тражили тенкове, камионе и војне формације, а не нестале људе. У то време обавештајни напори нису били усмерени на Сребреницу, него на два преостала сигурносна подручја – на Жепу и Горажде, као и на Сарајево“.
Десетак дана после уласка босанских Срба у Сребреницу, почеле су да стижу непотврђене вести о масакрима над бошњачким цивилима. Професор Вибс је у Хагу рекао да никада нису нађени ни докази да је Милошевић умешан или да је наредио масовна убиства у Сребреници: „Српски председник је био веома бесан кад је чуо за догађаје у Сребреници зато што су осујетили његове политичке планове... “
Амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт упозорио је Вашингтон на сведочења преживелих који су успели да се пробију до Тузле. Администрација је наложила државном подсекретару за демократију и људска права Џону Шатаку (Shattuck) да отпутује у Тузлу и провери те тврдње.
Међутим, сваком нормалном намеће се питање како је било могућно побити толико људи, а да то нико други осим америчког амбасадора у Загребу не примети, а он је очигледно учествовао у планирању целе кампање око Сребренице и после ње. Да ли је могућно за трен побити осам хиљада људи, а да то не примети нико од присутних представника УН? Наравно да тако нешто није могућно, али је питање зашто су ћутали и зашто и даље ћуте после толико година?
Тек када је све завршено CIA открива снимљене фотографије које наводно приказују масакр над „муслиманским мушкарцима од 5 до 55 година“. То закашњење тумачи се као наводни обавештајни промашај. Међутим, још нико осим малобројних обавештајних стручњака не говори о смишљеним припремама које су имале да доведу до сребреничког масакра како би послужио за западну акцију заузимања односно „ослобађања“ територија под српским снагама. „Нисмо били сведоци масакра, али били смо врло јасно и видљиво суочени с његовим последицама“ - изјављивали су обавештајци.
Међутим, чини се да је кључне информације о сребеничком масакру CIA ипак добила из другог извора, каже професор Wiebes: „Колико сам схватио из разговора с америчким обавештајцима, извор у војсци босанских Срба приступио је агенту CIA на терену у Босни и признао му да је суделовао у извршењу ратног злочина, групним убиствима већег броја људи. Он је био тај који је CIA-и дао координате више места на којима су се одиграли ти догађаји. Када су дошли у посед ових информација, амерички обавештајни аналитичари пошли су у архиве где се одлажу сателитски и авионски снимци терена и потражили материјал који је снимљен у дане и на местима која је навео поменути српски извор. Тек тада су откривени снимци на којима су видљиви заробљеници и масовне гробнице. Потврду за то добио сам из више различитих обавештајних извора. Такође је постало јасно да су босански Срби били свесни како ови снимци постоје, јер су врло брзо почели прекопавати гробнице и премештати тела убијених на друге локације. И те су активности забележене на филмовима снимљеним из сателита и током прелета шпијунских авиона“.
„У лето 1995. амерички сателити и извиђачки авиони надлетали су Босну неколико пута дневно. Могуће је како су на десетинама километара још увек непрегледаног материјала из тог раздобља и снимци самих погубљења Сребреничана. Међутим, чак и ако постоји, тај је материјал био од другоразредне важности већ у тренутку кад је снимљен“, каже др Wiebes.
„У овом случају, снимци из шпијунских летелица добри су једино за документацију ратних злочина, али нису били довољни за њихово спречавање. За Сребреницу и део њеног становништва већ је било прекасно. Ако је икоме у то време и било стало до судбине тог становништва. “ Стручњаци за анализу овога материјала имали су (гле случајности!) инструкције да се фокусирају на снимање других подручја. У то је време Хрватска војска припремала велики напад на области под српском контролом у Крајини, а војне су се активности одвијале и у више других делова БиХ. Аналитичари су били усресређени на те ствари, а не на тражење несталих мушкараца из Сребренице, за које се још веровало да лутају шумама и да ће се, пре или касније, негде појавити. “
Америчка администрација објавила је снимке масовних гробница око Сребренице 10. аугуста 1995, месец дана након што су снимљене и у време кад су десетине хиљада српских избеглица из хрватске Крајине стизале у Србију. Медијска бука, дигнута око „сателитских снимака“ требало је да одврати пажњу од „чишћења“ Српске Крајине и дивљачког изгона више од 250.000 људи, који се управо одвијао.
Истог дана, 10. аугуста, челници CIA су пред Конгресом представили извештај у којем се закључује да одговорност за почињене злочине у босанском рату, „у деведесет посто случајева“, лежи на војсци босанских Срба, те како постоје јаке индиције да су злочине планирали српски челници у Босни и у Србији. Нешто више од две седмице касније, након још једног масакра на сарајевским Маркалама, почели су ваздушни удари НАТО-а на српске положаје у Босни, чиме је убрзано окончање рата и објашњено зашто је била потребна Сребреница и очигледно унапред испланирани (и плаћени?) масакр у њој.
У непосредном суседству, Хрватска војска је у операцији „Бљесак“ потпуно повратила контролу над западном Славонијом и припремала се да војно запоседне и преостале територије под српском контролом у Хрватској. Али то, поготово Срби у Хрватској, никога није интересовало.
Српско освајање заштићене зоне УН у Сребреници и покољ Сребреничана ужаснули су међународну јавност. Однос према Босни се из темеља променио, каже Антони Лејк: „Пад Сребренице у лето 1995. потпуно је преокренуо однос европске јавности и политичара према рату у Босни“. У тако измењеној атмосфери, која је срачунато створена, Клинтонове САД и Туђманова Хрватска могли су да поравнају рачуне - Клинтон је испунио преузету обавезу да врати Туђману све изгубљене територије.

КЛИНТОН УЗВРАЋА УСЛУГУ ТУЂМАНУ И ИЗЕТБЕГОВИЋУ

Вашингтонски споразум и тајне испоруке иранског оружја за БиХ, што су одобриле САД, биле су пресудне за исход рата између Срба, с једне, и муслимана и Хрвата који су уживали западну подршку, с друге стране. После неуспелог покушаја да наговори европске савезнике да подрже укидање ембарга на увоз оружја у БиХ и после пропасти Венс-Овеновог мировног плана, политика америчке администрације према Босни запала је у ћорсокак. Тим председника Клинтона за националну сигурност данима је седео у изолованој соби за посебне ситуације, надвијен над мапама Босне.
Чарлс Редман, специјални Клинтонов изасланик за бившу Југославију, изјављује да се чинило како би, за почетак, најлакше било решити хрватско-бошњачке спорове. „Ако бисте на мапи обележили сва спорна територијална питањa о којима се преговарало и запитали се колико би тих питања било решено уколико би се успоставила бошњачко-хрватска федерација коју би подржавала Хрватска, видело би се да би огроман део проблема једноставно нестао. “
Да би се осигурала подршка Хрватске, требало је извршити притисак на председника Хрватске Фрању Туђмана. Амерички званичници су га јасно упозорили да ће, настави ли рат против Армије БиХ, Хрватска такође бити подвргнута санкцијама УН, објашњава Редман.
„У том би случају Хрватска остала изоловна на Балкану, на исти начин на који је то већ била Србија. То за земљу попут Хрватске очигледно није био баш прижељкиван сценариј“, каже Редман, који је свакако добро знао колико је Туђман био спреман на послушност својим америчким заштитницима.
Осим тога, „Американци су знали да Хрватска намерава да војно поврати значајан део своје територије (27%) који је још био под контролом хрватских Срба. За тај подухват Загребу је била неопходна америчка помоћ“, образлагао је тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт.
„Председник Туђман је ризиковао губитак међународне подршке својим напорима да врати 27 процената територије Хрватске који је био под српском окупацијом“, изјављује Галбрајт. Стога је Туђман прихватио америчку аргументацију.
Хрватски председник је такође веровао да ће споразумом с „босанским муслиманима“ обновити повесну улогу Хрватске као „бастиона европског кршћанства. Било ми је јасно да треба спречити да на територији Босне не дође до цивилизацијског сукоба, између западне цивилизације и исламске цивилизације и због тога нам је западни свет препоручивао споразум с муслиманима“.
„Нужда да се на дипломатском плану постигне било какав видљив напредак готово је неважним учинила занимљив преседан. У све до тада познате федерације улазили су мање или више суверени територији. Ова федерација у БиХ је, међутим, проглашена федерацијом народа – бошњачког и хрватског, и чак и као таква представљала је највећи успех америчке дипломатије на Балкану од почетка рата“, каже Клинтонов специјални изасланик за бившу Југославију Џемс О’Брајен (James O'Brien). „Прво право америчко посредништво у кризи резултирало је споразумом у Вашингтону између Бошњака и Хрвата“.
Иако су бошњачки и хрватски званичници изјављивали како Федерција нема алтернативу, њено је успостављање било споро, структуре слабе, а неповерење између две стране још увек велико. Ипак, престанак сукоба омогућио је отварање коридора којима су врло брзо, из Хрватске за Босну, a уз знање власти у Вашингтону и Загребу, кренуле испоруке махом иранског оружја за Армију БиХ.
„У марту 1994. склопљен је Вашингтонски споразум, који је, бар на папиру, темељни докуменат бошњачко-хрватске федерације. Америчка администрација је овај споразум сматрала костуром будуће државе којем је морала додати и мало мишића.
Када је Туђман питао да ли да допусти Иранцима да преко Хрватске отворе канал за снабдевање Босанаца оружјем, САД нису рекле ‘не’. Амбасадор Галбрајт је казао како о том питању из Вашингтона наводно није добио никакве инструкције. Тако се почео развијати врло проблематичан однос између Хрватске и Ирана. Не само кроз проток оружја којег су сви били свесни, него и кроз трговину, отварање иранских изложби и на крају - појаву припадника терористичких група које је Иран подржавао. Они су деловали не само у Босни, него и у Хрватској. Такав је расплет било могуће унапред предвидети, а сад је постао крунски доказ лоше одлуке Клинтонове администрације“ (Ничке). С иранским оружјем у Хрватску су, међу осталима, стигли и припадници милитантних блискоисточних група. Американци, који су зажмурили пред трансферима иранског оружја преко Хрватске за Босну, постали су преко ноћи мета екстремиста који су дошли с тим истим оружјем, појашњава Ничке. „Био сам тада помоћник шефа мисије и када амбасадор Галбрајт није био у Хрватској, ја сам обављао дужност амбасадора. Био сам потпуно свестан све веће терористичке претње којој је била изложена америчка заједница у Хрватској. Хрватске снаге су ушле у део Крајине, а ми смо били у стању приправности јер смо знали да су српске ракете усмерене према Загребу“, прича даље Ничке и објашњава да је био уверен да се ради о терористичком нападу иранских муслиманских терориста на амбасаду, а не о српском удару на Загреб.
Антони Лејк изјављује да „није речено да се ради о испорукама оружја из Ирана, него из исламских земаља. Заправо, један од важних разлога због којих смо хтели зауставити босански рат, била је намера да сузимо простор за продор и јачање иранског утицаја у том делу Европе. Међутим, у тој је фази рата било важно омогућити босанској страни да добије оружје, односно не препоручити хрватској влади, која нам се обратила за савет, да спречи испоруке тог оружја преко своје територије до Босне. Опет смо били у тешком искушењу. Да смо казали Хрватима ‘ок, имате зелено светло да пропустите оружје’, суделовали бисмо у кршењу ембарга УН на увоз оружја у БиХ. Нисмо били у позицији да дајемо такву инструкцију. Да смо им казали ‘блокирајте пролаз оружја и не дајте да оно прође у Босну’, додатно би се продужило успостављање војне равнотеже на терену, угрозило би се хрватско-бошњачко савезништво и опстанак Федерације БиХ којом се та равнотежа покушала успоставити и одржати. На крају смо некако изврдали и, гледано унатраг, немам разлога да жалим што смо наложили нашем амбасадору у Загребу да каже Туђману како по том питању није добио никакве инструкције из Вашингтона. Било каква друга одлука у том би тренутку била би још штетнија“, признаје Антони Лејк.
На крају намеће се питање ко је, дакле, омануо и да ли је уопште омануо, или је пак, властитих циљева ради, срачунато намамио босанске Србе како би добио изговор да се Хрватској пружи адут да нападне исто тако наводно заштићене енклаве најпре у Славонији, а затим и Крајини. То је питање утолико оправданије када се знало да је Клинтон у Вашингтону обећао Фрањи Туђману да, како је својевремено у часопису “Медитерениен квотерли” писао угледни амерички новинар Дејвид Бајндер, врати Хрватској српску Крајину и све друге територије на којима су Срби вековима живели, у замену за услугу учињену пристанком на Вашингтонски споразум о успостављању муслиманско-хрватске федерације и прекиду ватре између Клинтонових савезника, Туђманових Хрвата и Изетбеговићевих муслимана.
Сребреница је, дакле, била само аргумент за извођење најпре „Бљеска“, а затим „Олује“, као сто су Маркале и Улица Васе Мискина били изрежирани повод за бомбардовање српске стране у БиХ и увођење санкција Србији. Увек изнова се морао пронаћи неки повод за кажњавање српске стране. Касније ће ту улогу на Косову имати инсценирани случај Рачак, који ће западној алијанси послужити као повод за бомбардовање Београда и Србије.
Колико ће још воде морати да протекне Савом и Дунавом да би Срби сазнали због чега су се нашли на жртвенику историје? Да ли је кривица само у српском историјском хабитусу и националном карактеру – непокорности, љубави за слободним одлучивањем и у тежњи за самосталним обликовањем властите историјске судбине, или је можда још више реч о вековној дипломатској невештини која се из генерације у генерацију непрекидно понавља.
У међувремену, уместо крупних, у Хагу на оптуженичкој клупи седе ситне рибе, док крупне и даље уживају на слободи шетајући уздуж и попреко геостратешки преобликованим светом. После понижења у сецесионистичким ратовима, Срби се сада понижавају и у Хагу, док праве виновнике злочина против мира нико и не позива на одговорност.
Упркос свему, „масакр у Сребреници“ остаје највећи тријумф пропаганде настале усред сецесионистичких ратова на Балкану. У сукобима међу бившим југо-републикама и унутар њих одиграле су одређену улогу и друге тврдње и директне лажи, али док су неке заузеле скромнија места у пропагадном репертоару и медијском рату као покретачке тачке у балканским сецесионистичким ратовима (масакр на Маркалама или у улици Васе Мискина, наводно одбијање Срба да преговарају у Рамбујеу, 250.000 мртвих у Босни, тежња Срба за стварањем некакве Велике Србије, разарање Љубљане или загребачких Банских двора, касније Рачак и сл.), масакр у Сребреници по симболичкој снази све то далеко надмашује и, захваљујући манипулацијама пристрасних медија широм света, израста у симбол „српског зла“, симбол „правичности и оправданости“ западног распарчавања и разједињавања Југославије, западне војне интервенције и НАТО бомбардовања само једне стране у сукобу - српске.
Сецесионисти су, за разлику од Срба, умели да медијским манипулацијама и навлачењем српске стране на непромишљене акције изнуде западну интервенцију, јер су добро знали да им је војна интервенција Запада једини спас и пут за остварење њихових сецесионистичких циљева. Најпре су то учинили сецесионисти у Словенији, затим хрватски сецесионисти (Туђман је чак препустио Вуковар само да би задобио поверење западних савезника), потом су то исто учинили муслимански сецесионисти када је Изетбеговић, у ствари, издао Сребреницу („Није ни малим прстом мрднуо да би је“, како наводи Насер Орић, „одбранио!“). И, на крају, исту тактику су применили албански сецесионисти на Косову како би навукли НАТО да интервенише и омогући им стварање „независног“ Косова.
Како пише амерички обавештајац у БиХ у време сецесионистичког рата Џон Шиндлер у књизи „Несвети рат“, и обавештајне службе БиХ и обавештајне службе западних земаља знале су шта је српска страна спремала за офанзиву на Сребреницу, али Изетбеговић није хтео (вероватно у договору са својим западним заштитницима) да брани заштићену зону Сребренице пошто је добио обећање да ће Запад војно интервенисати, „што је муслимански председник, исто као и Туђман, сматрао јединим правим спасом“.
Уосталом, сам председник САД Бил Клинтон је Изетбеговићу, према властитом признању, нудио у априлу 1993. да „четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тада ће уследити (западна) војна интервенција“ ( о чему је писао и сарајевски лист "ДАНИ" јуна 1998). Никада, међутим, о томе није спроведена никаква истрага, жали се амерички обавештајац Џон Шиндлер у књизи, закључујући да је „Сребреница била пропагандна победа за којом је Изетбеговић жудео, пошто је гарантовала америчку интервенцију и Србе осудила на пропаст. “ Сребреница је дакле била „благослов за Изетбеговића, његову СДА и муслиманске планове за Босну”, јер су „имали пред собом Алаха, а иза себе Била Клинтона“.
Међутим, тај пропагандни и медијски тријумф нема никакве везе с правдом и истином. У питању су само медијска Правда и Истина у служби силе и војне моћи светског жандарма – САД и НАТО. Можда најбољи доказ за то представља чињеница да осим пропаганде у медијима никакав други доказ о „српском злу“ није могао бити поднет, ниједна наводно из авиона снимљена сателитска фотографија о покољу у Сребреници није објављена, осим оних снимака који не приказују ништа и на којима се не види ништа, снимака који су могли бити снимљени било где и било када.
Нема, дакле, ниједног јединог сателитског снимка на коме би се видела погубљења, лешеви, сахрањивање или превоз камионима ради сахране на другом месту. И поред обећања Мадлен Олбрајт изреченог августа 1995. „Ми ћемо вас посматрати“, ништа од доказа, изузимајући хашку фарсу са „крунским сведоком“, који је био само један од плаћеника који су за новац извршили покољ над сребреничким муслиманима. По чијем налогу?

ЈЕДНА НЕМАЧКА АНАЛИЗА
СЛУЧАЈА СРЕБРЕНИЦА 1995.

Према „званичној“ верзији догађаја у Сребреници, у ствари верзији некадашње владе босанско-муслиманског председника Алије Изетбеговића и његових ментора у Вашингтону и Бриселу, у лето 1995. у околини босанског градића Сребреница припадници српских јединица стрељали су 8.000 муслиманских младића и мушкараца. Формулација о „најгорем масакру на европском тлу од завршетка Другог светског рата“ непрекидно и незаустављиво се понавља у западним масовним медијима. Када је у марту 1999. НАТО без икаквог овлашћења ОУН започео нападачки рат против онога што је остало од Југославије - Србије и Црне Горе, рат који није добио ни од кога никакав мандат, западне силе су се заклињале да су тај рат предузеле да би спречиле понављање Сребренице на Косову и Метохији.
Ауторе који већ годинама указују на претеран број жртава медији упорно игноришу. При томе они у питање доводе само размере „српског злочина који се не може опростити“.
Најновија књига у низу од стотине књига написаних досад о тзв. случају Сребреница, „Srebrenica – Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus“ (Сребреница - Историја салонског расизма) садржи закључак да, без обзира на различит број жртава, обе верзије имају нешто заједничко: ни једна, ни друга не почива на темељном и широком истраживању. У медијима је исфабрикован мит о геноциду у Сребреници и још увек, чак и тамо где постоји и иначе преовлађује критички дух, на изненађујући начин царује конформизам, праве се трули компромиси или се једноставно потпуно ћути. Да ли је реч о застрашивању или о самонаметнутом прећуткивању, пита се берлински дневник „Junge Welt“.
Под таквим утиском аутор најновије књиге о Сребреници усудио се да се подухвати тешког задатка и да истражи шта се догађало у данима непосредно после пада Сребренице. „Усудио се“ зато што се у званичној верзији о наводном геноциду у Сребреници у медијима све до данас уопште не поставља питање о томе, већ се само задовољава да се тај наводни геноцид ставља у исту раван са холокаустом и у једном броју европских земаља захтева се кажњавање одговорних на исти начин као што су својевремено кажњени кривци за холокауст. Тако је уместо истраживања наводног геноцида на делу застрашивање.
Аутор књиге најпре износи ситуацију у области Подриња, где се налази Сребреница, пре догађаја који су представљени као геноцид и притом наводи догађаје између 1992. и 1995. износећи изјаве сведока - очевидаца, патолога и преживелих, као и бројне документе, који показују да су муслиманске снаге до лета 1995. поубијале на најбестијалнији начин неколико хиљада Срба, тачније 3300, пре свега жена, деце и старијих мушкараца, и разориле око 190 српских села.
Бројна путовања у област Сребренице, интервјуи са патолозима, политичарима, локалним житељима, новинарима и међународним посматрачима послужили су аутору као основа за његово акрибијско истраживање. Од припадника тадашњих „плавих шлемова“ аутор је сазнао да су се Срби добро понашали према муслиманским цивилима по преузимању града у своје руке.
Један је муслимански командант изјавио да је у борбама после пада града, док су се снаге Насера Орића повлачиле у правцу Тузле кроз област коју су контролисале српске снаге, пало око 2000 муслиманских војника. Тај број приближно одговара броју мртвих до кога су првобитно могли доћи истражитељи Хашког трибунала за злочине почињене на тлу бивше Југославије. Документи муслиманске војске до којих је аутор могао доћи доказују да је број жртава накнадно повећан за неколико стотина оних који су пали у ранијим борбама 1993 године.
Један муслимански политичар изјавио је у разговору са аутором књиге да је амерички председник Клинтон још 1993. сугерисао Изетбеговићу варијанту „сребреничког масакра“ - само у том случају може НАТО да интервенише у корист муслиманске војске.
Све ове и сличне противречности говоре саме за себе. Увек и изнова, последњих година нагађало се да су се на муслиманским изборним листама 1996/97. налазила имена људи који су се водили као убијени у сребреничком масакру. Чак се 3.000 таквих имена нализило и на листи убијених и на изборној листи. Аутор је такође дошао до података за још 1.000 лица која су као муслимански борци изгинули у ранијим борбама, које немају никакве везе са Сребреницом, а налазе се на листи сребреничких жртава!
Аутор је опширно истражио „случај крунског сведока“, Хрвата Дражена Ердемовића, који данас има улогу главног адута Трибунала у Хагу у случају Сребреница. Ердемовић се издаје за члана босанско-српске јединице, која је наводно стрељала укупно 1.200 муслиманских мушкараца, а сам Ердемовић је, по властитом признању, убио 100 људи. Ауторова анализа случаја Ердемовић потврђује на импресиван начин противречности и апсурдности које је разоткрио дугогодишњи дописник немачког радија „Дојче веле“, Жерминал Чивиков, у својој књизи „Крунски сведок“.
Аутор најновије књиге показује не само како су искази и сведочења неколицине који су преживели стрељање у Сребреници у међусобној противречности, већ и како су се временом мењали. Збуњујуће тешко падају анализе судских процеса низу Срба осуђених због догађаја у Сребреници на дугогодишње затворске казне. Види се како је неколико оптужених применом тзв. „Plea Agreements“ намамљено и приморано да лажним исказима терети друге оптужене очекујући да ће на тај начин себи осигурати блажу казну.
Пред читаоцима је заиста спектакулaрна књига, која наводи на закључaк: не само да не постоји никакав доказ о томе да је руководство босанских Срба наредило стрељање, већ уопште нема никаквог разлога да се прихвати масовни злочин какав се подмеће српској страни. Оно што остаје јесте 2.000 убијених у борбеним окршајима.
Можда ће ова књига, најзад, пише на крају Junge Welt, пробудити савест бар оних противника рата којима нису биле довољне тврдње да Дубровник никада није био у „рушевинама“, да никада нису постојали никакви српски концентрациони логори, да је највеће етничко чишћење било протеривање Срба из Хрватске, да на Косову пољу 1989. Милошевић није одржао никакав ратнохушкачки говор, да у косовском селу Рачак никада није било „масакра“ над невиним косовско-шиптарским цивилима и да су Срби у Рамбујеу по други пут у XX столећу стављени пред ултиматум који не би био прихватљив ни било којем другом народу. Сребреница је, дакле, само изговор да се Србима, жртвама једног империјалног рата, оспори свака солидарност.

Приредио
Живота Ивановић

Слични текстови


Одбор за одбрану слободе и права Удружења књижевника Србије
Србофобија као политика

Енрике Хосе Лопес Агилар
КОСОВО – ПЉАЧКАЊЕ ПРЕД СВИМА

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019