Драги наши читаоци

До сада су моја размишљања и писање у овој рубрици ишли, на-
зовимо га тако, једним географски дефинисаним путем. Видели
смо пример италијанског језика и његових дијалеката, па затим
и шпанског (кастиљанског) језика, који се говори у многим зем-
љама света. Како сам на почетку то и објаснио, намера ми је да
оваквом упоредном методом, посматрајући и анализирајући про-
блеме и решења тих проблема код других, научимо понешто о
нашем српском језику и да одмрсимо барем мало ово несретно
лингвистичко клупко које је настало распадом Југославије и зајед-
ничког језика Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца (а све ми
се чини да је, сваки пут када о томе кренем да пишем, овај списак
све дужи).
Намера ми је, дакле, била да се у овом броју Људи осврнем на
кинески језик. Да ли је стварно један језик? Ако није, колико их
још ту има? Ко се служи којим језиком и зашто? Шта су Кинези
успели да ураде са својим језиком (језицима) током ових пет
хиљада година, колико њихова цивилизација траје, и како изгле-
да кинеска писаћа машина, обзиром да Кангши речник наводи
неких 47.035 знакова (карактера)?
У међувремену сам, међутим, од уредника овог часописа, про-
фесора Батурана, добио писмо са новинским чланком из “Курира”
комично-трагичне садржине. Изгледа, наиме, да UNESCO ката-
логизацију штампаних материјала врши на основу писма којим
је текст написан. Да ствар упростим и преведем на наш, српски
језик: ћирилица – српски, латиница – хрватски! Значи, уколико
објавите књигу на српском језику у Чачку (на пример) и штампате
је латиничним писмом, ваша ће књига (и не само ваша) бити за-
ведена код UNESCO-а под одредницом хрватски (Bosnian?) језик.
У осталој нашој штампи нисам, међутим, успео да нађем ни-
један чланак на ову тему, што говори вероватно или о количини
мог труда, или о приоритетима данашњег српског новиинарства
и политичких структура.
Дакле, учинило ми се да овог пута предност у нашој рубрици
треба дати овој увек актуелној и сада горућој теми о положају и
стању ћирилице у нас. Наш сјајни уредник, професор Батуран, је,
као и обично, реаговао брзо и одлучно, те је контактирао професо-
ра Збиљића, чији је интервју објављен овом приликом у “Куриру”.
Тако смо ми дошли до врло занимљивих текстова.
Први текст је насловљен “Српски језик и писмо после Вука
(осврт на грешке и лутања)” и он нам као на длану одсликава пут
српско(-хрватског) језика од “Бечког књижевног договора” Вука и
Даничића до данас, а потом нам на један сјајан и анaлитичан, пре-
цизан и једноставан начин одговара на наше недоумице и заблуде
у вези нашег језика, српског, и нашег писма, ћирилице (видети
Устав Србије). Да парафразирам колегу Збиљића, “сад кад више
нема Срба католика, које је оправдање за употребу латинице? “
Други текст је написао колега Ђорђе Јањатовић и у њему нам
предочава борбу “Ћирилицe”, удружења за заштиту ћирилице, од
оснивања 2001. године до доношења Устава Србије 2006. године.
У рубрици Језик и писмо објављујемо и Програм новопокрену-
те Језичке трибине у Удружењу Књижевника Србије.
И, да закључим овај уводник, хтео бих још једном да препору-
чим да све текстове у овој рубрици прочитате с пажњом и да сви
заједно никада не заборавимо да смо ми наш српски језик насле-
дили од предака и да, када га будемо предавали генерацијама које
долазе, тај језик треба да буде још лепши, богатији, уређенији и
племенитији, те увек спреман да изрази најдубље наше страхове
и најузвишеније мисли.