Небојша Радић
Драги наши читаоци
До сада су моја размишљања и писање у овој рубрици ишли, на-
зовимо га тако, једним географски дефинисаним путем. Видели
смо пример италијанског језика и његових дијалеката, па затим
и шпанског (кастиљанског) језика, који се говори у многим зем-
љама света. Како сам на почетку то и објаснио, намера ми је да
оваквом упоредном методом, посматрајући и анализирајући про-
блеме и решења тих проблема код других, научимо понешто о
нашем српском језику и да одмрсимо барем мало ово несретно
лингвистичко клупко које је настало распадом Југославије и зајед-
ничког језика Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца (а све ми
се чини да је, сваки пут када о томе кренем да пишем, овај списак
све дужи).
Намера ми је, дакле, била да се у овом броју Људи осврнем на
кинески језик. Да ли је стварно један језик? Ако није, колико их
још ту има? Ко се служи којим језиком и зашто? Шта су Кинези
успели да ураде са својим језиком (језицима) током ових пет
хиљада година, колико њихова цивилизација траје, и како изгле-
да кинеска писаћа машина, обзиром да Кангши речник наводи
неких 47.035 знакова (карактера)?
У међувремену сам, међутим, од уредника овог часописа, про-
фесора Батурана, добио писмо са новинским чланком из “Курира”
комично-трагичне садржине. Изгледа, наиме, да UNESCO ката-
логизацију штампаних материјала врши на основу писма којим
је текст написан. Да ствар упростим и преведем на наш, српски
језик: ћирилица – српски, латиница – хрватски! Значи, уколико
објавите књигу на српском језику у Чачку (на пример) и штампате
је латиничним писмом, ваша ће књига (и не само ваша) бити за-
ведена код UNESCO-а под одредницом хрватски (Bosnian?) језик.
У осталој нашој штампи нисам, међутим, успео да нађем ни-
један чланак на ову тему, што говори вероватно или о количини
мог труда, или о приоритетима данашњег српског новиинарства
и политичких структура.
Дакле, учинило ми се да овог пута предност у нашој рубрици
треба дати овој увек актуелној и сада горућој теми о положају и
стању ћирилице у нас. Наш сјајни уредник, професор Батуран, је,
као и обично, реаговао брзо и одлучно, те је контактирао професо-
ра Збиљића, чији је интервју објављен овом приликом у “Куриру”.
Тако смо ми дошли до врло занимљивих текстова.
Први текст је насловљен “Српски језик и писмо после Вука
(осврт на грешке и лутања)” и он нам као на длану одсликава пут
српско(-хрватског) језика од “Бечког књижевног договора” Вука и
Даничића до данас, а потом нам на један сјајан и анaлитичан, пре-
цизан и једноставан начин одговара на наше недоумице и заблуде
у вези нашег језика, српског, и нашег писма, ћирилице (видети
Устав Србије). Да парафразирам колегу Збиљића, “сад кад више
нема Срба католика, које је оправдање за употребу латинице? “
Други текст је написао колега Ђорђе Јањатовић и у њему нам
предочава борбу “Ћирилицe”, удружења за заштиту ћирилице, од
оснивања 2001. године до доношења Устава Србије 2006. године.
У рубрици Језик и писмо објављујемо и Програм новопокрену-
те Језичке трибине у Удружењу Књижевника Србије.
И, да закључим овај уводник, хтео бих још једном да препору-
чим да све текстове у овој рубрици прочитате с пажњом и да сви
заједно никада не заборавимо да смо ми наш српски језик насле-
дили од предака и да, када га будемо предавали генерацијама које
долазе, тај језик треба да буде још лепши, богатији, уређенији и
племенитији, те увек спреман да изрази најдубље наше страхове
и најузвишеније мисли.
Ђорђе Јањатовић
Десет година борбе Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”
На Сретење Господње, 15. фебруара 2001. године у Новом Саду, од-
ржана је Оснивачка скупштина Удружења за заштиту ћирилице
српског језика “Ћирилица”, на којој су изабрани председник Скуп-
штине, Извршни и Надзорни одбор.
За оснивање Удружења посебно су заслужни проф. Драгољуб
Збиљић, који је успео да у рад укључи познате професоре др Дра-
гољуба Петровића и др Мату Пижурицу, затим проф. др Милоша
Ковачевића, док се проф. др Драго Ћупић једини од познатих стру-
чњака сам учланио у Удружење и давао леп допринос борби за ћи-
рилицу све до своје смрти 2010. године.
Драгољуб Збиљић је, у договору с господином Владимиром
Цвијиним Спремом, био главни покретач и оснивач Удружења и
он је све време од 2001. до 2011. био председник Извршног одбора,
док је у почетку координатор Стручне групе “Ћ-5 више” био проф.
др Драгољуб Петровић, а проф. др Мато Пижурица био је његов
заменик. Касније су се, после две године, из рада Удружења прак-
тично искључила обојица споменутих професора из само њима
знаних разлога, па је сав стручни посао у Удружењу углавном во-
дио проф. Драгољуб Збиљић.
Прва радна и приљежна председница Скупштине удружења, у
договору с Драгољубом Збиљићем, била је гђа Вера Давидовић, ко-
ја је на том месту остала све до своје смрти 2006. године. После
Вере Давидовић председница Скупштине била је Наташа Миодра-
говић, а њена заменица проф. Јасмина Пивнички. Обе су се ускоро
искључиле из рада јер им је понестала жеља да се боре за ћири-
лицу, тако да је улогу председника Скупштине обављао Драгољуб
Збиљић, који је истовремено био и председник Извршног одбора,
пошто се нико није јавио да обавља ову значајну дужност. Сада
предстоји избор новог председника Скупштине на редовној
годишњој седници Скупштине “Ћирилице” (кандидат Драгољуб
Збиљић) и председника Извршног одбора (кандидат Владислав
Ђорђевић).
“Ћирилица” је невладино, неполитичко и нестраначко удру-
жење грађана, које делује на целој територији српског говорног
подручја. Удружење ради на принципу добровољности кроз кул-
турне, просветне, научне и сличне активности.
“Удружење за заштиту ћирилице окупља Србе свесне онога
што су им у прошлом веку донели фашизам и комунизам и за-
бринуте над оним што им за будућност припрема мондијализам”,
како је на оснивању Повереништва за Београд 24. септембра 2001.
рекао проф. др Драгољуб Петровић.
Основни циљеви Удружења су стручни рад у корист српског
језика и српске ћирилице и довођење у склад уставног и закон-
ског статуса ћирилице као писма српског језика и његове служ-
бене и јавне употребе, као и развијање љубави, посебно код деце,
према свом националном писму, које је у основи српске културе.
Да би се ти циљеви остварили, Удружење свој рад заснива на
следећим активностима: изучавању правног статуса ћирилице у
законодавству, службеној и јавној употреби; истраживању запос-
тављености ћирилице српског језика у Србији, региону и дија-
спори; објављивању сталних и повремених публикација и струч-
них и научних дела; организовању предавања, изложби, пред-
стављања књига у вези с ћириличким писмом; едукативном
деловању у народу у вези с вредностима и значајем које ћирилица
има у књижевности и српској култури; борби за примену ћири-
личког писма у информационим технологијама.
Ради остварења наведених циљева Удружење сарађује са Ма-
тицом српском и свим другим институцијама српске културе за-
интересованим за очување ћирилице.
Удружење своје активности обавља уз подршку Српске пра-
вославне цркве, те је рад наше сваке годишње Скупштине бла-
гословио Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др
Иринеј Буловић.
“Ћирилица” има своју заштитницу Богородицу Тројеручицу
Хиландарску и крсну славу Светог Кирила и Методија, коју члан-
ство обележава заједничком прославом у Новом Саду.
Одмах по оснивању Удружења Драгољуб Збиљић је извршио
истраживање о коришћењу ћирилице у натписима у Новом Саду
и констатовао да у некадашњој “Српској Атини” има једва 18,5%
натписа на српској ћирилици, а 81,5% на латиници.
Сматрајући да занемаривање коришћења ћирилице у свим
облицима њене јавне употребе темељито угрожава суверенитет
српског језика у целини, проф. др Драгољуб Петровић је саста-
вио Упозорење о угрожености српског језика и писма, а чланови
Удружења су га на скупу одржаном у Матици српској 15. јуна 2001.
године прихватили и упутили српској јавности.
У Новом Саду 22. октобра исте 2001. године одржан је Култур-
ни јавни поход за ћирилицу, којом приликом је прочитан захтев
градоначелнику Новог Сада господину Бориславу Новаковићу
да се заустави потискивање ћирилице у службеној употреби, а
Новосадској телевизији упућен захтев да врати наше писмо у
своје програме.
Већ после годину дана рада Удружење је имало је преко 400
чланова и основало повереништва у Београду (повереник Вла-
димир Лепојевић), Кикинди (Владимир Живанкић, који је верно
обављао ову функцију три године, да би га сменио Дејан Гњатовић,
који се ни у чему није истакао), Зрењанину (Војин Керлета, који је
касније прекинуо сарадњу), Сомбору (мр Мара Кнежевић), Бач-
кој Паланци (Славица Јурић, која је касније постала пасивна) и
Бањој Луци.
Бројне активности Удружења су у српској јавности изазвале
велико интересовање, а и признања су брзо дошла. Председник
Скупштине Вукове задужбине академик Дејан Медаковић је 8.но-
вембра 2001.године председнику Извршног одбора “Ћирилице”
Драгољубу Збиљићу уручио Повељу за допринос Удружења у ост-
варивању циљева Вукове задужбине.
Одредба о латиници као другом писму нашег језика је пос-
тојала у правној регулативи пре распада СФРЈ, па и у Уставу
Србије из 1990. и пратећем Закону о службеној употреби језика и
писма. У овом закону, на почетку члана 1. стоји: “У службеној је
употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски
језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком”.
У ставу 2. члана 1 наводи се: “У Републици Србији у службеној је
употреби ћириличко писмо, а латиничко писмо на начин утврђен
овим законом. “По законском основу одредба о латиници као
другом писму преузета је у Статут Удружења.
На 1. редовној годишњој скупштини Удружења, одржаној на
Сретење Господње у петак, 15.фебруара 2002.године, по образло-
женом предлогу Ђорђа Јањатовића, усвојене су измене Статута
“Ћирилице”, односно брисане одредбе о “латиници као другом
писму” српског језика. Од тада су управа и сви чланови Удружења
Статутом обавезани на борбу за једноазбучје у нашем српском језику.
Седмог јуна 2002. године организовали смо у Матици српској
у Новом Саду стручно-научни скуп посвећен теми “Ћирилица у
српском језику – данас и сутра”.
Дана 26.септембра 2002. на Филолошком факултету у Бео-
граду, на другом стручно-научном скупу, организовали смо рас-
праву о теми “Двоазбучје у српском језику – потреба или обмана”.
После одржаних расправа учесници скупа усвојили су следеће
закључке:
1. Ћирилица је прво, основно и једино изворно српско писмо.
Зато његова судбина мора бити државна брига, а не страначко
питање.
2. Пошто српски језик више није српскохрватски, изгубила је
сваки смисао на досадашњи начин схватана равноправност ћи-
рилице и латинице. Међутим, латиница се, упркос важећој
уставној и законској регулативи (која није без мањкавости), и
даље смишљено провлачи као део паралелне и илегалне норме.
Латиница је у савременом стандардном српском језику иле-
гална и према важећим међународним нормама (ИСО стан-
дард 12199).
Одржана су два културна јавна похода, један у Новом Саду 7. јуна
2002. на Тргу слободе, а други у Београду у Улици Вука Караџића.
Петицију Скупштини Србије и Скупштини АП Војводине за
доследно спровођење Устава и Закона о службеној употреби је-
Драгољуб Збиљић
Српски језик и писмо после Вука (осврт на грешке и лутања)
Српски језик
Српски се језик Вуковом реформом уврстио међу модерне европ-
ске и светске језике. У тој (Вуковој) реформи могу се наћи извеснe
мањкавости, али се основни разлог за реформисање и коначан
исход захвата у вези с језичком и правописном нормативом не
може у битнијем оспорити. По нашем мишљењу, дакле, позитив-
на оцена Вукових захвата није под сумњом, мада не сматрамо да
се Вуку нема шта озбиљније приговорити и не мислимо да нашем
славном језичком реформатору треба изрицати само хвалоспеве.
Поготову нисмо за то да му у свакој прилици одајемо безмерну
хвалу, па и онда када се његовог наука не придржавамо довољно,
или чак радимо потпуно супротно – када, на пример, напуштамо
у српском језику његово изворно писмо ћирилицу.
Неки наши лингвисти данас раскршће у вези са српским је-
зиком и писмом везују за деведесете године 20.века, односно за
сецесију Хрватске и за тадашњу појаву “хрватског језика”. По на-
шем мишљењу, те су године само почетак финала које се ни данас,
на почетку 21.века, није окончало.
Грешке и лутања у вези са Србима и њиховим језиком видимо
у 1850.години, у времену сачињавања књижевног договора у Бечу,
познатог под именом Бечки књижевни договор. Претежан део
српских лингвиста и данас том договору одаје признања, или још
не говори о његовим тамним странама. У том договору није наве-
дено име језика, што је олакшало касније смутње, искривљивања
и грешке у вези с тим.
Наравно, многи ће данас казати: лако је сада говорити о не-
чему што је било пре 160 година, уз сву “накнадну памет”. Ми, ме-
ђутим, не сматрамо “накнадну памет” маном и не мислимо да не-
мамо права да дајемо оцену и да тумачимо минуле догађаје. Жи-
вот и рад се не завршавају у овом часу, а за сутрашње доба не мо-
же бити без значаја данашње (пр)оцењивање онога што је било
јуче. Како да избегавамо нове (исте или сличне) грешке ако не
(про)тумачимо старе?
Вук и Даничић, с једне, и пет Хрвата и један Словенац, с друге
стране, потписали су 1850.године у Бечу договор у коме између
осталог стоји “да један народ треба једну књижевност да има” како
“бисмо се, што се за сад више може у књижевности сложили и ује-
динили”. Бечки књижевни договор, у ствари, послужио је томе да
се, на неки начин, озваничи језичка реформа Вука Караџића, за
чију је основицу он узео новоштокавски дијалекат источне Херце-
говине, и да се његова реформа пренесе изван тадашњег подручја
Србије. Наравно, податак из тог договора о “једном народу” исто-
рија је убрзо демантовала, а онда су Хрвати (они, разуме се, који
су били укључени у тај посао), издвојивши се национално, пре-
именовали српску (новоштокавску, вуковску) језичку основицу
преко “хрватског или српског” и “хрватскосрпског језика” у “хрват-
ски језик”. Тако је, у ствари, српски језик, односно основица јези-
ка Срба која је послужила за нормативни књижевни српски језик,
убрзо постао мајка других језика: “хрватског”, па затим “босанс-
ког/бошњачког” и, најзад, “црногорског”, а сутра, нажалост, већ
планираног “војвођанског”, “шумадијског” и ко зна још којег.
Природно је да се човек упита: како је то могуће?
То је могуће стога што у свету нема институција које арбит-
рирају који је чији језик и како се он зове. Сваки народ, у ствари,
свој или позајмљен/усвојен језик назива како хоће. Само, док у
свету нико не преимењује, на пример, енглески језик, па је он и
у Америци енглески, дотле српски језик, односно варијанту тога
језика, Хрвати зову “хрватски”, муслимани, преименовани недав-
но у Бошњаке, своју варијанту српског језика зову “босански” (било
би, на неки начин, логичније “бошњачки”, али то не мења лингви-
стичку чињеницу да је то српски језик, тј. његова осамостаљена
стандардна варијанта), а Црногорци свој досадашњи српски језик
већ су преименовали у “црногорски језик”.
Српска језичка наука после смрти Вука Караџића (1864) скре-
нула је из вуковске србистике у воде сербокроатистике, добрим
делом напустила је Вуков лингвистички пут и спустила се на Ја-
гићев лингвистичко-политички друм и почела, у суштини, да ост-
варује јагићевске кроатистичке замисли. Формално, дакле, срп-
ска језичка наука после смрти Вука Караџића била је у сербокро-
атистици, а суштински у окриљу кроатистике.
Српска језичка наука данас се освешћује, али не довољно брзо
и успешно. Има све више радова и књига које су изричито засно-
ване на научном гледању, али међу стручњацима није овакво гле-
диште преовладало у потпуности и није у одговарајућој мери нау-
чно-институционално засновано. А не може ни преовладати све
док се не схвате и не истакну велика застрањивања и лутања која
прате српску сербокроартистику готово век ипо.
Напуштање вуковских србистичких научних погледа се прак-
тично зачело подршком Ђуре Даничића Ватрославу Јагићу и јаги-
ћевској “школи” да се српски језик, који је по Вуку био језик срп-
ског народа све три вере (православне, католичке и муслиманске),
преименује у “хрватски или српски” као језик једног народа са
два имена (Срби и Хрвати) и две вере (православна и католичка).
То је била прва грешка, која је произвела касније нове грешке и
напуштање вуковског пута у именовању и чувању српског језика.
После Ђуре Даничића појавило се гледиште познатог и веома ути-
цајног књижевног критичара Јована Скерлића, који је, пред ства-
рање заједничке југословенске државе године 1913, предложио да
се српски, односно “хрватски или српски језик”, обједини у изго-
вору на екавици, а у писму на латиници. Каснији резултат тога, и
без таквог званичног договора, био је да су Хрвати, уз део Срба,
задржали ијекавицу. Латиница је почела да продире у српски је-
зик, односно и у језик Срба, најпре у окупацији (1915-1918) а онда
– што милом, што силом – нарочито после стварања југословенске
државе (1918). Ипак, док се у Краљевини Југославији очувала рав-
ноправност у коришћењу писама ћирилице и латинице (Срби су
се углавном служили ћирилицом, а Хрвати латиницом), после раз-
бијања Југославије 1941.године створена је сателитска НДХ, у ко-
јој је ћирилица Србима забрањена уредбом већ 10.априла 1941. По-
сле ослобођења поново је формално враћена равноправност ћи-
рилице и латинице, а таква равноправност озваничена је убрзо и
Новосадским договором (1954), који је озваничио и назив “српско-
хрватски” и “хрватскосрпски језик”. Назив “хрватскосрпски језик”
био је претворен у “хрватски језик” у познатој Декларацији о на-
зиву и положају хрватскога књижевног језика већ 1967.године, да
би назив “хрватски књижевни језик” ушао и у хрватски Устав из
1974.године кроз једну еуфемистичку формулацију којом је доз-
вољено и Србима да га називају “српски”. Од тада је у Хрватској
назив језика био само изузетно двочлани, а најчешће је имао назив
“хрватски језик”. Од последњег разбијања оне веће Југославије
(1991) “хрватски језик” је с латиницом заведен и у међународним
институцијама под ознаком ИСО/ФДИС 12190. Тако је, у ствари,
окончан јагићевски кроатистички пут, на коме је српски језик
претворен у “хрватски”. И данашња хрватска лингвистика говори
о “хрватском језику” као посебном језику хрватског народа.
Лингвисти у Србији, за разлику од тога, још нису сви раскр-
стили са сербокроатистиком, па и у овом часу издају у Институ-ту
за српски језик САНУ Речник српскохрватског народног и књи-
жевног језика, иако не постоји више “српскохрватски језик”, и од
Удружење књижевника Србије
Удружење књижевника Србије
У среду, 2. марта 2011. године у 19 сати
свечано се отвара ЈЕЗИЧКА ТРИБИНА УКС-а.
За рад Језичке трибине УКС-а одабрано је 30 тема
значајних за отворена питања српског језика,
тј. за питања имена и преименовања српског језика
и за употребу непотребних страних речи у српском језику.
На основу јавне научне обраде ових тема
биће сачињени закључци
као главни циљ Језичке трибине УКС-а.
Избор тема извршило је уредништво Језичке трибине:
проф. др Милош Ковачевић, проф. др Петар Милосављевић,
проф. др Михаило Шћепановић и Миле Медић.
Главни уредник и водитељ Језичке трибине УКС-а је угледни књи-
жевник Миле Медић, аутор чувених Завештања Стефана Немање.
Трибина ће радити трајно, сваке среде од 19 сати,
све док се отворена питања не разреше и не примене у Србији.
Удружење књижевника Србије
Језичка трибина Удружење књижевника Србије
Заштита српског језика и његовог имена
Скупштина Удружења књижевника Србије, крајем 2010. године,
донела је одлуку да се оснује Језичка трибина УКС ради зашти-
те српског језика и његовог имена.
Задаци Језичке трибине
Језичка трибина има задатак да покрене широку, стручну, от-
ворену и јавну расправу о отвореним питањима српског језика,
са посебним освртом на масовну провалу непотребних стра-
них речи у српски језик и злоупотребу имена српског језика
преименовањем у хрватски, бошњачки и црногорски језик.
Учесници у раду Језичке трибине
Предвиђено је да у раду Језичке трибине УКС учествују:
– врхунски стручњаци из области филологије и лингвистике,
првенствено најбољи представници србистике као науке посве-
ћене проучавању и унапређењу заштите српског језика у савре-
меним условима,
– истакнути књижевници, новинари, историчари, глумци и дру-
ги истакнути јавни радници из свих области науке, културе и
умјетности.
Језичка трибина УКС отворена је за све грађане из свих друшве-
них слојева, поштоваоце српског језика, који својим ставовима
и предлозима могу допринети бољем положају и заштити срп-
ског језика.
Место и време рада Језичке трибине
Трибина ће се одржавати у Француској 7, једном седмично,
сваке среду, у 19 часова, од јануара до јула 2011. године.
По потреби, ванредна заседања Језичке трибине могу се одржа-
вати и на другим местима.
Циљеви Језичке трибине
Трибина треба да даде научне одговоре и рашчисти сва отво-
рена стручна питања положаја српског језика и његове заштите.
Циљ трибине је да изради закључке и ставове о свим отво-
реним питањима српског језика и упути их јавности на увид,
одговарајућим установама и државним органима на усвајање и
спровођење у дело.
Најважнија излагања на трибини биће објављена у збор-
нику заједно са закључцима и ставовима у виду декларације
Удружења књижевника Србије о стању српског језика и мерама
заштите.
Са тим ставовима и закључцима Језичка трибина ће наста-
вити рад у септембру 2011. године на примени и остварењу тих
закључака до њиховог пуног остварења.
Теме Језичке трибине УКС-а:
а) О питањима српског језика и његовог имена
1. Српски писци и српски језик
2. Језичка култура данас
3. Српски језик и српски национални (филолошки) програм
4. Порекло српског језика и његов развој до 12. века
(и упоредни преглед развоја хрватског језика)
5. Развој српског језика од 12. до 19 века
(упоредни развој хрватског језика)
3. Однос штокавског, чакавског и кајкавског
језика и ширење штокавског језика на запад
4. Вукова реформа српског језика и српски језички програм
5. Хрватски језички програм
6. Језичко-политички договори и српски језик:
Бечки, Новосадски и Дејтонски
7. Хрватска декларација о стању и положају хрватског језика
и раскидање језичке заједнице са Србима
8. Слово о језику и обнова србистике
9. Политичка мисао србистике
10. Српске националне језичке установе и српски језик
12. О имену и преименовању српског језика у хрватски, босан
ски и црногорски језик
13. Босански бошњачки језик и босанска бошњачка нација
14. Имају ли националне мањине право на употребу тзв. хрват
ског, црногорског и бошњачког језика као свог националног
језика у Србији
15. Јединство и нејединство српскога језика
16. Однос српског и српскохраватског језика јуче и данас
17. Писма српскога језика
18. Српски језик у дијаспори
19. Српски језик у уџбеницима и школском систему
20. Правописни проблеми српскога језика
б) О непотребним страним речима у српском језику
Језичка трибина УКС има задатак да даје савете, пружи стручну
помоћ и даде одговоре на сва језичка питања свима који желе да
говоре српским речима и желе да се ослободе непотребних под-
метнутих страних речи.
Трибина ће се такође бавити истраживањем степена загађе-
ности српског језика непотребним страним речима у свим об-
ластима јавног живота:
1. Непотребне стране речи у јавним гласилима:
на телевизији, радију, у новинама и часописима
2. Непотребне стране речи у језику политичара
и других јавних радника
3. Стране речи у науци
4. Непотребне стране речи у појединим областима живота: у
спорту, школству (у уџбеницима), трговини и у свакоднев
ном животу
5. Теоријске основе употребе и злоупотребе
страних речи у српском језику
6. Богаћење или сиромашење српског језика страним речима
7. Изумирање језика и стране речи
8. Чишћење непотребних страних речи у језицима
европских народа и језика
9. Однос и став научних установа у Србији према
употреби и злоупотреби страних речи у српском језику
10. Ставови Вука Караџића о чишћењу страних
речи из српског језика
Миле Медић, др Петар Милосављевић,
др Милош Ковачевић и др Михаило Шћепановић