Ка невином литерарно инспирисаном срцу наше отаџбине

Са господином Зораном Младеновићем из Монтреала, колекци-
онаром слика и књига и покровитељем награда за књижевне ра-
дове младих српских писаца, разговарамо у Редакцији часописа
Људи говоре у Торонту.

Чудесни су путеви познанства међу људима, а још чудеснији из-
међу уредника часописа и читалаца, будућих сарадника. Колек-
ционара уметности, Зорана Младеновића из Монтреала, упоз-
нали смо преко часописа и нашег сарадника из Балтимора, сли-
кара Богдана Мишчевића, коме смо посветили рубрику “Прича
о уметнику” и објавили 12 репродукција његових слика у дво-
броју 4/5 године 2009.
После повратка у Монтреал јавио нам се колекционар Мла-
деновић и ми смо му послали све бројеве нашег часописа. Умес-
то празних речи похвале, овај веома информисани човек у срп-
ској култури, којој је страсно посвећен, предложио нам је да сва-
ке године објавимо конкурс за младе српске писце, а он ће бити
покровитељ награда.
О господину Зорану Милановићу рећи ћемо још само то да
се у његовим изузетним колекцијама слика и књига, између ос-
талих, што се тиче српске културне прошлости и садашњости,
налазе слике Паје Јовановића, Саве Шумановића, Љубе Попови-
ћа и Владимира Величковића; фототипско издање Мирославље-
вог јеванћеља, сат краља Николе Петровића, а из светске кул-
турне баштине оригинално рукописно издање Виктора Игоа, и
књига за увођење у витешки ред краља Чрлса IV, са орнаменти-
ком знаменитог сликара Франческа де Гоје.
У овом броју објављујемо првонаграђене приче младих лите-
рарних талената са првог нашег конкурса. Награде су добиле:
Mарија Ставретовић из Београда за причу То је моја земља у кон-
куренцији ученика основних школа; Ива Кајганић, такође из
Београда, за причу Медењак и зрно, у средњошколском узрасту;
Никол Марковић из Торонта за причу Истргнуто из дневника
туге, у конкуренцији студената универзитетског узраста. Ову
одлуку донео је Жири у саставу: Предраг Драгић Кијук и Радомир
Батуран, уредници часописа Људи говоре и Зоран Младеновић,
колекционар уметности и покровитељ награда.
Поред новчане награде, која је припала првонаграђенима,
наш часопис објављује у овoм броју и њихове радове.
Успешна реализација конкурса часописа Људи говоре из То-
ронта била је повод да разговарамо с председником Жирија и
покровитељем награда, господином Зораном Младеновићем из
Монтреала.

Људи говоре: Прошлогодишњи конкурс за најбољи књижевни
текст наших младих талената је завршен. Три најуспешнија про-
зна остварерња, у три разлиита узраста, награђена су. Ви сте ини-
цијатор овога конкурса младих писаца и покровитељ новчаних
награда. Који су Ваши мотиви да у овоме свему учествујете?
Веома ми је драго да смо, са Уредништвом часописа Људи говоре,
могли ову идеју да спроведемо у дело. Часопис  универзално об-
ухвата естетско, етичко и духовно јединство стваралаштва на
српском језику и писму. То што ми стварамо било би бесмис-
лено да га не остављамо у завет новим генерацијама које следе,
прво, свој таленат, а онда и надграђују и настављају вредна дела
претходних генерација на нашем неисцрпном и вечном путу
стваралаштва, у универзалном смислу. Ми морамо радити на
томе да будуће генерације наставе оно најбоље што су претходне
генерације створиле. Наш Часопис има значајну мисију, а то је
да потомци из српског расејања не забораве, не изгубе свој језик
и писмо. Ако се то икада деси, део одговорности је на нама јер
смо у том случају посадили “дрво без корена”. Да до тога никада
не дође, били су и остали моји мотиви покретања овог конкурса.

ЉГ: Наш часопис улази у четврту годину излажења. Испред нас
је једанаести и дванаести двоброј. Ви нас пратите од почетка.
Какво је ваше мишљење о концепцији часописа и мисији коју
врши у свом народу ма где он живео?
Предивно је да се овакав литерарни  концепт родио и да живи
овде на северноамеричком континенту. Импозантно сте успели
да укључите и успоставите сарадничку мрежу као ретко који
часопис. Ваши уредници, сарадници и претплатници су скоро
са свих континената света. Желим и верујем да ће се број прет-
платника временом увећавати, мада сам сигуран да је број чита-
лаца до чијих руку долази часопис Људи говоре многоцифрено
већи од званиног броја, као што се десило и у мом случају.

ЉГ: Имате ли предлоге за будућност нашег часописа?
Желим да видим више гостију из литерарне и ликовне области
под вашим покровитељством, као што је била промоција рома-
на О голманима и бубњарима нашег писца Небојше Радића из
Кембриџа. Један од најзначајнијих утицаја на ширење и очување
нашег језика јесте управо директан контакт с публиком и пре-
зентација наших најбољих духовних и културних остварења. Је-
зик се заборавља ако га не користите и не обнављате, а то се нај-
боље постиже директним контактом са ствараоцима и читањем
вредних дела на свом језику. Такође, потребно је да апелујете на
све читаоце, или бар на оне који слично мисле као ми, да помог-
ну у стручном раду и у организацији културних догађаја. Веро-
ватно вам је потребна и радна и стручна помоћ да бисте могли
успешно да наставите даље, у појединим фазама уређивања ча-
сописа, а не само материјална помоћ, која је и те како важна.

ЉГ: Ваша сарадња са нашим часописом усмерена је ка младима.
Како још можемо деловати на своје потомке у расејању да ос-
тану у српској култури и збивању?
Наша деца, укључујући и мог сина, која  живе овде, изложена су
непрекидној језичкој и културној агресији садашњице и темпа
савременог живота. Морамо развити могућност да део  неопход-
них, свакодневних информација, неопходних за егзистенцију,
деца добијају и проналазе на нашем језику и писму, кроз модер-
ни систем информисања, као што су, на пример, интернет, днев-
на штампа и други медији. Преко њих им, такође, преносити ин-
формацију о историјским и културним добрима и вредности-
ма које наша нација поседује и даље ствара. Само тако ћемо на-
ше нове генерације заштитити од заборава прошлости свога
народа и уградити у њих традиционалне вредности културе пре-
дака које ће млади искористити за перспективну будућност у
средини у којој настављају да живе.

ЉГ: Шта је следеће у вашим плановима, везаним за часопис
Људи говоре и његов конкурс за младе литерарне таленте?
Желим да наставимо у смеру у ком смо почели: очување српског
језика и писма и њиховог обнављања и ширења у свим узрасти-
ма и местима где млади Срби живе. Предлажем да ове године
распишемо конкурс за младе, који живе у установама за децу
без родитеља, на тему: “Моје најлепше”. Као што сам рекао, ваш
и наш часопис је мост на коме ћемо овога пута поставити путо-
каз ка месту одакле све почиње: невином, литерарно инспири-
саном срцу наше отаџбине.

У Уредништву часописа Људи говоре у Торонту,
На Сретење, Господње 2011. године)