О стваралаштву Олгице Стефановић

Попут жила вековних маслина, чији изданци расту и онда када
се верује да је веза са тлом одавно избрисана, стваралаштво Олги-
це Стефановић-Јојић изникло је на коренима византијског виђе-
ња хришћанске филозофије, писмености и сликарства. Тихо (а
тиховање се неминовно везује за православље) настају слике ко-
је опомињу на обавезу чувања сопствене традиције, писма и ес-
тетског доживљаја православног живота.
Олгица се обраћа не уму посматрача, него његовој души. Зато
су њене слике молитва за прочишћење душе, поглед уперен пре-
ма животу без земних обмана. Она је, ослушкујући свој унутра-
шњи сплет благогласја и светлости, тражећи и налазећи израз и
облик, сачинила тихе и свечане слике. Њен светлопис, са извориш-
тем и подстицајем у лепоти и богатству светосавско-немањићке
ктиторске баштине, приказује истинске вредности и узоре.
Њене слике су аутентичан запис о српској уметности, историји,
култури и традицији, запис који показује и чува од заборава ле-
поту ћириличних слова и средњовековне српске уметности. За-
пис који нас учи заветима предака.
За Олгицу уметност није игра и забава. То је тежак стварала-
чки посао, који укључује дар, надахнутост, техничку вештину и
огроман труд. Он захтева од уметника служење свом позиву, ве-
лику дисциплину, образовање, познавање теме и посвећеност. У
прилог томе говори чињеница да је Олгица члан Удружења ли-
ковних уметника Војводине и Србије, да иза себе има преко два-
десет самосталних изложби, а својим радовима из области гра-
фике, илустрације и иконописа представљала је Србију на мно-
гим међународним изложбама у нашој земљи и иностранству
(Финској, Белгији, Француској, Пољској, САД, Грчкој, Аргентини,
Мексику, Кини…). Њена изложба под називом “Моја ћирилица –
много тога нас спаја” представљена је у Руском дому у Београду,
а затим и у Москви и Белгороду. Тако је и руска публика могла
да оплемени своју душу гледајући прелепе иницијале српских и
руских ћириличних слова.
Олгица Стефановић-Јојић већ дуго истражује ћирилицу. Ње-
но писмо није само калиграфија, већ се у сваком слову налази
безмолвни лик са фреске, житије, молитва, круна, крст. Аз, буки,
вједи… Као светородна лоза Немањића, њена слова нас воде од
Фрушке горе, преко Жиче, Манасије, Студенице, Сопоћана, Де-
чана и Грачанице, све до царске лавре Хиландара. Она су калигра-
фски часослов наше историје. Из њих светлуцају ликови свети-
теља са вишевековним мирисом тамјана, из кандила којима су
наши преци даривали своје манастире и храмове.
На тој светородној лози Немањића, на пространству од Мра-
морног до Јадранског мора, српско ћирилично писмо понуди-ло
је свету најлепше примерке писмености. Мирослављево јеван-
ђеље, књига богоугодног владара из лозе Немањића, представља
и данас културно добро од непроцењиве вредности за људску
цивилизацију. Њен је значај истовремено и највећа опомена срп-
ском православном потомству да је на њима обавеза да сачувају
своје писмо и своју културу.
Одрасла на темељима фрушкогорских манастира, васпитана
у традиционалној породици  која није избрисала трагове свог
православног опстајања, Олгица је на искону својих предака на-
учила да препознаје знаке своје будуће мисије. А њена мисија
започела је тугом за несталим књигама, спаљиваним и уништа-
ваним у више од двадесет фрушкогорских манастира надомак
њеног родног града.
Српски манастири и њихова вековима уништавана духов-
ност означили су почетак мукотрпне борбе да се свету предоче
озбиљни разлози и лепота испреплетана у ћириличном писму и
живопису манастирских цркава.
Олгица Стефановић већ више од деценије истрајава у пле-
менитој мисији спашавања лепоте српског писма, уметности и
српске духовности у целини.