Драгомир Ацовић
Шта губимо ни због чега?
Пре годину ипо дана имао сам част и задовољство да говорим на
отварању изложбе Олгице Стефановић у галерији “Прогрес”. То
је била отрежњујућа и инспиративна изложба; отрежњујућа, јер
нам је показала шта губимо ни због чега, а инспиративна, јер нас
је подсетила да ниједан губитак није трајан ако међу нама има
оних који се сећају, који нас бране од заборава и који чинодејст-
вују у лепоти коју нам је Господ даровао да Га у њој и кроз њу сла-
вимо. Вечерас се поново срећемо са делом Олгице Стефановић,
али овај пут на једном нарочитом месту, у Руском дому, у кући
која је некад носила име светог цара и мученика Николаја Дру-
гог, а данас се зове по његовом многострадалном народу. Зато
изложени радови уметнице у оваквој средини попримају дру-
гачију снагу и зраче посебном енергијом, која се не може и не
сме превидети.
Ауторка изложбе, која се отвара пред нашим очима, одавно је за-
мађијана мистеријом слова. За њу слово није само форма и шиф-
ра, или амбалажа за звук; слово је моћан симбол, преносник по-
руке, гласник почетка и краја постојања. Зато му приступа са
страхом и поштовањем, рашчишћава простор око њега и форму
слова као графеме испуњава иконичким ликовима оних који
живе по Слову, постоје у Слову и славе Слово. Али, исто тако,
Слово је овде заштитник, залеђе и одбрана светости, знак у ко-
ме се постоји, нека врста сенке голготских крстова, на којима
су разапети Спас, Покајање и неокајани Грех. Слово је иконо-
стас и црква, хоризонт и брод, део отвореног неба, кроз које нас
посматрају они који су се прославили пред Творцем, и огледало
у коме настојимо да се препознамо и да спознамо своју тежину
на теразијама правде.
Олгица Стефановић се бави ћирилицом и као чувар Грала бди
над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном
древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред
умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.
Вечерас нас је Олгица овде окупила да заједно чинодејствујемо у
славу сећања, онога сећања којим печатимо запис својих преда-
ка и којим завештавамо сопствени легат потомству. Јер, Олгица
Стефановић се бави ризницом слика и значења, којима у свом
унутрашњем оку спајамо тренутак свога постојања са беско-
начношћу два непостојећа времена, како је учио блажени Авгу-
стин: онога које је било и прошло, па стога не постоји, и онога
које ће тек бити, па зато није ништа мање непостојеће од онога
које је већ било!
У том пролазном и ефемерном тренутку садашњости ауторка
радова који нас окружују одабрала је да нас подсети да је у по-
четку била Реч и да је Реч била у Бога! И да се Реч отелотворила,
и да нам се посредује и предањем и писмом, и да се предање и
писмо бележе словима, и да та слова нису само графеме, већ и
иконички записи који поседују сопствени дух и носе сажетак
порука које су старе колико и наша свест и које нам помажу да
сагледамо наш есхатон.
Отуда ова слова, слично иницијалима древних писара и илу-
минатора, имају двојни идентитет. Један је онај који проистиче
из гласовног кода који заступају, други је онај који није везан
за звук већ за значење поруке коју та слова предводе, као што
добар пастир предводи стадо које му је поверено и стара се о
њему. Зато ми слово читамо, али зато и свако такво слово чита
нас. Као огледало, из слова нас гледа сопствени лик, понекад као
одраз истине, понекад као заводљив израз и илустрација наших
јуначних хтења, а не слабости нашег бића.
Са слова Олгице Стефановић посматрају нас преци, на њима
читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину
коју ћемо имати када нас буду мерили. То су она иста пламена
слова која је у Вавилону Данило тумачио Белшазару, они исти
орнаменти којима су поплочане дворане вечности, иста ство-
рења природе, која нас окружује и коју видимо, и оне природе
коју не видимо, али је слутимо и радујемо јој се, или од ње стре-
пимо, према дубини сопствене спознаје и у мери страха да ћемо
се једног дана срести очи у очи са истином!
Има једна битна разлика између древних илуминатора и Олгице
Стефановић када је однос према иницијалу у питању. За њу слову
није потребан украс, слово је украс по себи. Она слову приступа
као оквиру из кога нам се обраћају сећања: сећања на изговорене
и написане речи, сећања на оне који су те речи створили и на оне
које су те речи родиле. Зато нам се из слова обраћају ликови који
вечно живе, речи које не умеју да умру, поруке које нам свест
држе чврсто, не у стези менгела, него у загрљају љубави. Као на
хералдичком штиту, ликови на њеним словима имају сопстве-
ну хијерархију, почасне позиције, покоравају се законитостима
композиције, хијерархијског статуса, као и непомерљивој есте-
тици, чије су нам норме напознате, али лако препознајемо да ли
јесу или нису поштоване.
Славица Илин
О стваралаштву Олгице Стефановић
Попут жила вековних маслина, чији изданци расту и онда када
се верује да је веза са тлом одавно избрисана, стваралаштво Олги-
це Стефановић-Јојић изникло је на коренима византијског виђе-
ња хришћанске филозофије, писмености и сликарства. Тихо (а
тиховање се неминовно везује за православље) настају слике ко-
је опомињу на обавезу чувања сопствене традиције, писма и ес-
тетског доживљаја православног живота.
Олгица се обраћа не уму посматрача, него његовој души. Зато
су њене слике молитва за прочишћење душе, поглед уперен пре-
ма животу без земних обмана. Она је, ослушкујући свој унутра-
шњи сплет благогласја и светлости, тражећи и налазећи израз и
облик, сачинила тихе и свечане слике. Њен светлопис, са извориш-
тем и подстицајем у лепоти и богатству светосавско-немањићке
ктиторске баштине, приказује истинске вредности и узоре.
Њене слике су аутентичан запис о српској уметности, историји,
култури и традицији, запис који показује и чува од заборава ле-
поту ћириличних слова и средњовековне српске уметности. За-
пис који нас учи заветима предака.
За Олгицу уметност није игра и забава. То је тежак стварала-
чки посао, који укључује дар, надахнутост, техничку вештину и
огроман труд. Он захтева од уметника служење свом позиву, ве-
лику дисциплину, образовање, познавање теме и посвећеност. У
прилог томе говори чињеница да је Олгица члан Удружења ли-
ковних уметника Војводине и Србије, да иза себе има преко два-
десет самосталних изложби, а својим радовима из области гра-
фике, илустрације и иконописа представљала је Србију на мно-
гим међународним изложбама у нашој земљи и иностранству
(Финској, Белгији, Француској, Пољској, САД, Грчкој, Аргентини,
Мексику, Кини…). Њена изложба под називом “Моја ћирилица –
много тога нас спаја” представљена је у Руском дому у Београду,
а затим и у Москви и Белгороду. Тако је и руска публика могла
да оплемени своју душу гледајући прелепе иницијале српских и
руских ћириличних слова.
Олгица Стефановић-Јојић већ дуго истражује ћирилицу. Ње-
но писмо није само калиграфија, већ се у сваком слову налази
безмолвни лик са фреске, житије, молитва, круна, крст. Аз, буки,
вједи… Као светородна лоза Немањића, њена слова нас воде од
Фрушке горе, преко Жиче, Манасије, Студенице, Сопоћана, Де-
чана и Грачанице, све до царске лавре Хиландара. Она су калигра-
фски часослов наше историје. Из њих светлуцају ликови свети-
теља са вишевековним мирисом тамјана, из кандила којима су
наши преци даривали своје манастире и храмове.
На тој светородној лози Немањића, на пространству од Мра-
морног до Јадранског мора, српско ћирилично писмо понуди-ло
је свету најлепше примерке писмености. Мирослављево јеван-
ђеље, књига богоугодног владара из лозе Немањића, представља
и данас културно добро од непроцењиве вредности за људску
цивилизацију. Њен је значај истовремено и највећа опомена срп-
ском православном потомству да је на њима обавеза да сачувају
своје писмо и своју културу.
Одрасла на темељима фрушкогорских манастира, васпитана
у традиционалној породици која није избрисала трагове свог
православног опстајања, Олгица је на искону својих предака на-
учила да препознаје знаке своје будуће мисије. А њена мисија
започела је тугом за несталим књигама, спаљиваним и уништа-
ваним у више од двадесет фрушкогорских манастира надомак
њеног родног града.
Српски манастири и њихова вековима уништавана духов-
ност означили су почетак мукотрпне борбе да се свету предоче
озбиљни разлози и лепота испреплетана у ћириличном писму и
живопису манастирских цркава.
Олгица Стефановић већ више од деценије истрајава у пле-
менитој мисији спашавања лепоте српског писма, уметности и
српске духовности у целини.
Олгица Стефановић
О иконописању
Иконописање је попут молитве. Ум мора бити сабран да би се у
боје преточио лик светитеља. Као први иконописац помиње се
Св Лука, који је по предању насликао прву слику Богородице са
Богомладенцем у наручју.
По казивању Светог Јована Дамаскина, једног од најзначај-
нијих отаца хришћанске цркве, иконе су осликана јеванђеља.
Оне су за вид оно што је говор за слух. Иконописци су стога сли-
кари који снагом духа и хришћанске просвећености изобража-
вају ликове угодника Божијих.
Икона не имитира физички простор помоћу оптичких варки,
већ показује сву тајну постојања бића у времену и простору. Визан-
тијска уметност време и простор представља у рајској светлости
и зато се на икони ништа не представља затамњено, осим демона.
Попут икона и српских средњовековних фресака, моје слике
одишу светлошћу. Беле одежде архијереја, узвишени плави тон,
црни крстови проткани топлим смеђим тоновима. Оне зраче
снагом аскетизма и смирењем, јер смирење је крајњи циљ хриш-
ћанског живота. У њих је уткан мук камених зидина, киша на
студеничком мермеру, шуштање монашких одора, бели облаци
изнад сопоћанске цркве и клепало које пресеца мрак. У њима су
мириси и титраји безброј воштаница. Оне су вапај и молитва,
крик и прећутана реч.
Уметник својим сликама дарује оно што је завештао ћутању.
Своје мисли, емоције, свој поглед на садашњост и прошлост.
Обилазећи наше средњовековне манастире, додирујући ка-
мене зидове који су упили бруј монашких молитви, удишући
векове, могла сам само да издахнем тишину и у тој тишини ство-
рим своје слике.
Олгица Стефановић-Јојић, графички дизајнер, сликар и иконо-
писац, члан УЛУВ-а и УЛУС-а, живи и ствара у Новом Саду.
Тренутно се бави израдом иницијала и породичних грбова, а
њени радови красе домове, како у Србији, тако и широм света где
живи српска дијаспора. Израдила је по наруџбини иницијале по-
родице Карађорђевић, Владимира Путина, господина Конузина
– амбасадора Руске Федерације у Србији, Елене Митрофановне
– директорке свих руских домова ван матице Русије, и многих
других представника Руске Федерације, који свесрдно учествују
у неговању веза два братска народа, руског и српског.
olgicastefanovic@gmail.com www.olgicastefanovic.com
Важније изложбе Олгице Стефановић
Самосталне:
2010. – Културни центар, Белгород, Русија;
– Библиотека “Вељко Петровић”, Дани руске културе,
Бачка Паланка;
2009. – Руски дом, Београд;
– Галерија “Мацут”, Нови Сад;
– Културни центар, Зрењанин;
2008. – Галерија “Феофанија”, Москва, Русија;
– Галерија “Прогрес”, Београд;
2007. – Градска библиотека, Ниш;
– Галерија “Прометеј”, Нови Сад;
– Руски дом, Београд;
2006. – Културни центар, Инђија;
2005. – Српски културни центар “Свети Сава”, Суботица;
– Галерија Центра за културу “Градац”, Рашка;
– Библиотека града Београда, Београд;
2002. – Галерија УЛУВ, Нови Сад;
2001. – Галерија “Огњиште”, Пале, Република Српска;
1998. – Архив Војводине, Нови Сад.
Колективне:
2010. – “Ex-libris El Instituto Zacatecano”, Мексико, 2010;
2009. – “Интернационални ликовни караван”, Македонија –
Србија – САД;
– Савремени војвођански иконопис, Нови Сад;
2008. – “Интернационални ликовни караван”, Македонија –
Србија – САД;
– Први међународни бијенале Екслибрис друштва
Војводине, Нови Сад;
– Савремени војвођански иконопис, Нови Сад;
2007. – Екслибрис, Анкара, Турска;
2005. – “Ex-libri El Instituto Zacatecano”, Мексико;
– “Икона – прозор у свет” – Конак књегиње Љубице, Београд;
2004. – “Ex-libri El Instituto Zacatecano”, Мексико;
– Рашке духовне свечаности, Рашка;
– Екслибрис “Спорт”, Београд;
2003. – Међународни бијенале уметности минијатуре,
Горњи Милановац;
– “Златно перо Београда”, Београд;
– Екслибрис “Човјек и риба”, Ријека, Хрватска;
– Изложба икона, Шабац;
2002. – Изложба српских икона, Париз, Француска;
– Екслибрис “За децу”, Пекинг, Кина;
– Екслибрис “Мост”, Београд, Србија
Франкфурт, Немачка;
–“Miniprint Rosariо”, Аргентина;
– Изложба икона, Шабац;
2001. – “Ex-libres Nyireigyhaza”, Мађарска;
– “Miniprint Finland”, Финска;
– “Ex-libris Kopalnia Soli Wieliczka”, Краков, Пољска;
– “Златно перо Београда”, Београд;
– Савремени војвођански екслибрис, Нови Сад – Београд;
2000. – Савремена српска уметност, Солун, Грчка;
– “Ex-libris Boston Congress”, Бостон, САД;
– Екслибрис “Дете”, Београд;
1999. – “Ex-libris Sint Niklaas”, Белгија;
– Екслибрис “800 година манастира Хиландар”, Београд;
– Војвођански екслибрис, Архив Војводине, Нови Сад;
– “Златно перо Београда”, Београд;
1998. – Међународни бијенале уметности минијатуре,
Горњи Милановац;
– “Златно перо Београда”, Београд;
1996. – “Златно перо Београда”, Београд;
1995. – “Златно перо Београда”, Београд;
1994. – “Златно перо Београда”, Београд.