С доајеном српске дијаспоре др Матејом Матејићем, протојерејем-стафрофором

деца. То је, да кажем, усмено. А писмено – још горе! Часописи су
испуњени голотињом и псовком. Па, бар да су нам књиге тога
поштеђене. Али нису! Један мој познаник, Србин одавде, из Аме-
рике, причао ми је да је имао прилике да разговара са једним
нашим познатим књижевником. Запитао га је зашто и у његовим
књижевним радовима, који су веома цењени, има псовки и безоб-
разлука. Одговор је био: “Па, ТО књигу продаје!”
Пошто су Срби први почели да одбацују своју ћирилицу, сада
то чине и странци. Примера ради, навешћу случај на државном
универзитету у Охају, где сам годинама предавао. Док сам још био
активан, предавао се српскохрватски језик. Понекад сам ја преда-
вао, а углавном смо за то користили постдипломске студенте који
су знали српски. Обавезно се користила и ћирилица и латиница.
Сада није више тако. Један мој унук је уписао курс српског  језика.
Наставница је родом  из Хрватске. Уџбеник је Босанско-хрватско-
српски језик (сада ће морати да додају црногорски, а затим можда
и војвођански и санџачки). Користи се само латиница. Напоме-
нуо сам унуку да то што учи није српски, већ хрватски. Он је то
рекао наставници. Она му је одговорила да она не зна српски! А
предаје на универзитету хрватски као српски!

ЉГ: Ваш стваралачки рад је вишеструк: професорски, свештени-
чки, научни, песнички, есејистички… У којој врсти стварања сте
доживели највише стваралачке радости?
Уживао сам у свему што сам радио. Свештенички позив ми је
био најглавнији. Није лако са народом радити. Имао сам тешке
дане. Па, бар да ми је продица била поштеђена, али није. У чланку
“Узвишеност свештеничког позива” указао сам на радости тог
позива. Али, ако је свештеник истински свештеник, то је један од
најтежих позива.
Као професор уживао сам у пажњи са којом су студенти слу-
шали моја предавања. Радост ми причињава и то што ми неко-
лико мојих студената, са којима сам се растао пре више од дваде-
сет година, још увек пишу и одржавају везу. Нисам волео седнице,
оцењивање професора од стране студената, колега, деканата, па и
особа изван универзитета.
Научни рад, снимање словенских рукописа у универзитетс-
ким, градским и манастирским библиотекама у двадесетак зе-
маља је био рад који сам много волео. Резултат тога рада су Хи-
ландараска научна библиотека и Архивски центар за проучавање
словенског средњовековља при Државном унивзитету Охаја, који
је познат свуда у свету. И Центар и Библиотеку сам ја основао и,
заједно са сином др Предрагом Матејићем, остварио. Било је и
других који су нам помогли. Професор Леон Тварог био тај који је
изналазио финансијска средства. Огромну помоћ у финансирању
нам је указао Српски народни савез заузимањем тадашњег пред-
седника Савеза Боба Стона (Божидара Стојановића). Сто хиљада
долара смо добили од Америчке државне фондације, а сто хиљада
од једног Американца. Микрофилмовање рукописа у Хиландару
смо отпочели маја 1970. професор др Уолт Крег и ја. Он је обавио
снимање првих 139 рукописа у Хиландару. Др Предраг Матејић је
снимио све остале словенске рукописе у Хиландару и све рукопи-
се у Сент Андреји. Ја сам снимио тридесетак рукописа у манасти-
ру Зографу, а помагао ми је тада јеромонах хиландарски, а сада
епископ жички Хризостом Столић. Др Андрија Јаковљевић је за
нас обавио неколико снимања. Све рукописе из Русије су сними-
ли  изнајмљени руски фотографи. Микрофилмове рукописа из
Јерусалима, Синаја и Енглеске смо откупили, а микрофилмове из
Бугарске смо добили разменом.
Радовало ме је да сам имао прилике да на научним конферен-
цијама у разним државама света и држим и слушам предавања.
Објављивање мојих књижевних и научних радова радова,
као посебних књига или као есеја и чланака, причињавало ми је
радост. Од песама највише сам се радовао збирци “Хиландарски
рукопис”. Песме су инспирисали Хиландар и Света Гора. Како је
др Александар Петров запазио и записао, има неколико песника
који су  написали по једну или две песме о Хиландару, а збирка
“Хиландарски рукопис” садржи 32 песме о Хиландару и Светој
Гори и по томе је јединствена.
Приликом једне од мојих посета и бављења у Хиландару, отац
Митрофан Мишулић, који је знао да се бавим поезијом, упитао
ме је: “Како то да те Хиландар и Света Гора нису инспирсали да
напишеш бар једну песму о њима?” Нисам хтео да песму или пес-
ме напишем док ме оне не натерају да их напишем. Онда је дошао
тај час. Све су написане у једном даху – у року од два сата. О томе мо-
же посведочити др Петров. Он је у то време био гостујући профе-
сор на нашем универзитету. Имао је канцеларију одмах до моје. Нај-
пре се појавила песма Хиландарски ходочасници. Чим сам је напи-
сао, однео сам је др Петрову, који је и сам одличан песник. Рекао је
да му се допада. Онда су настале све песме из збирке Хиландарски
рукопис једна за другом. Како се која нашла записана на папиру,
односио сам је др Петрову, пресрећан и прерадостан. Он је пред-
ложио да се збирка тих песма назове “Хиландарски рукопис”.
Збирка је објављена у више  издања. Прво је било најскромније.
Објавио ју је мој кум Никола Борота, који је у то време био словос-
лагач новина The Plain Dealer у Кливеланду. У међувремену све
песме из те збирке сам превео на енглески. Двојезично српско-
енглеско издање је издала Рашка школа. Најлепше, најлуксузније
илустровано издање на српском је издање манастира Хиландара
и Шумадијске епархије. Поједине песме из збирке су објављиване
у многим државама у часописима и црквеним билтенима.
Приповетке сам почео да пише касније. Досад су издате две
збирке: “Јеванђеље по Мајку” и “Тамо где време не стари”. Све при-
поветке су инспирисане људима и догађајима. Све су ми драге.
Али најдраже су ми “Баба Јела” и “Лука Србин”. Прва приповетка
је о баба-Јели, која се издржавала са 160 долара, које је месечно
добијала од два самца које је хранила, прала и држала у својој
кућици. Одбила је да прими државне купоне да добија намир-
нице бесплатно док има две своје руке. Одбила је и да је ослобо-
де плаћања пореза јер је, како је казала, била поносна да својој
држави помаже. Друга приповетка је о Луки Грубору, који се
увек представљао тихим гласом Лука и громким Србин. Живео
је у шупи прекривеној угљеном прашином. Имао је свега хиљаду
долара, које је штедео за свој укоп (сахрану), али ме је просто на-
терао да тај новац примим  као његов прилог за изградњу цркве у
Колумбусу.
Драго ми је било да су моји чланци објављивани не само у
Америци, већ и у  Аустралији,  Италији, Бугарској и  Србији.

ЉГ: Данас су сви Срби, који су сачували своју националну свест, по-
носни на Хиландарску собу на Државном универзитету Охаја коју
сте Ви основали. Молим Вас, објасните нашим читаоцима како је до
тога дошло?
Ко може да дође до књиге др Мирољуба Јоковића “Архивска исто-
рија Хиландарског научног пројекта на државном универзитету
Охаја”, може добити  увид у историјат и садржину тога пројекта.
Поред тога, може се на интернету, на адреси  http://cmrs.osu.edu/
rcmss/ , видети  програм на коме је приказана историја Хиландар-
ског пројекта уз приказивање дијапозитива, који илуструју ту
историју. Осим тога, на том програму се могу читати сви досад
објављени бројеви билтена  Cyrillic Manuscript Heritage, који се
објављује свака три месеца. Поред историјата пројекта, објављују
се и чланци о активностима пројекта.
Пројекат је почео на молбу епитропа (старешина) манастира
Хиландара. Они су ме преко оца Митрофана Мишулића молили
да дођем у Хиландар и проценим могућност снимања свих сло-
венских рукописа, старе штампе и предмета религиозне уметно-
сти. То је био огроман пројекат за чије остварење су биле потреб-
не дозволе грчких црквених и државних власти, огромна финан-
сијска средства и дугогодишњи предан рад. Да не помињем ко-
лико је препрека било, а неке од тих препрека су долазиле од
научника из Србије.
Епитропи манастира Хиландара су страховали за безбедност
рукописа, икона, старих књига и целокупне имовине Хиландара.
У далекој прошлости опасност је долазила од земљотреса, пожара,
крсташа и гусара. Непосредна савремена опасност, не само за Хи-
ландар, већ и за све манастире на Светој Гори, била је намера та-
дашњег диктатора Пападопулоса да Свету Гору претвори у тури-
стичку атракцију, по цену да се монаштво на њој уништи.
Остварили смо не само снимање рукописа у манастиру Хи-
ландару, већ и на Светој Гори и у следећим манастирима: Великој
лаври, Зографу, Пантелејмону и Иверону. Снимања смо вршили
или сами, или је неко за нас то радио. Збирци смо додали микро-
филмове словенских рукописа из Сент Андреје и манастира Гра-
бовца (оба у Мађарској), затим манастира из Бугарске, Шведске,
Ватикана, Јерусалима, манастира свете Катарине на Синају, биб-
лиотека у Енглеској, као и из приватних библиотека, од којих је
најбогатија збирка Павла Фекуле. То је све обављено од маја 1970.
до августа 1989, док сам ја био директор пројекта. Наследио ме је
мој син др Предраг Матејић. Њему је успело да се за рачун про-
јекта сними велики број словенских рукописа у Русији. Осим
тога, откупио је књижевну својину једног староверца. И, најзад,
откупио је у Америци неколико словенских рукописа, а неки су
нам и поклоњени.
Хиландарску научну библиотеку посећују научници из
многих земаља. Омогућен им је научни рад у библиотеци. Осим
научника, Хиландарску научну библиотеку посећују и заинте-
ресвани студенти и публика.
Треба још додати да је досад одржано пет Хиландарских међу-
народних конференције, од тога две у Србији,  две у Колумбусу и
једна у Бугарској. Откад је др Предраг Матејић постао директор
Архивског центра за проучавање словенског средњовековља (не-
када Хиландарски научни пројекат), одржавају се и летњи семи-
нари у Хиландарској научној библиотеци, на којима учествују
сту-денти и научници из разних земаља.

ЉГ: Молим Вас, помозите нашој редакцији и истакните тему о
којој Вас ништа нисмо питали а за коју, као загранични стваралац
богатог искуства на светским универзитетима, који је пуних 86 го-
дина живота суштински остао у православној вери, српској црк-
ви, нацији, традицији и култури, мислите да се у јавном говору
српског часописа не сме прескочити.
Нисте ме питали шта мислим и шта знам о ситуацији у нашој
цркви и у Србији. Боље је што ме нисте питали. Не бих ћутао, јер,
како сам написао у песми “Ћутање”, “Ћутање није злато, већ
кукавичлук/У почетку је била реч и биће и на крају,/велика сна-
жна реч проклетства за оне који ћуте” – рекао бих шта мислим и
знам, а тиме бих себе довео у опасност. Тема о којој треба писати је
о божанско-људској (теандрик) природи Цркве, па у њој и народ
има неку улогу, а и право. Сада све чешће чујемо: епископ је
Црква!  У тој цркви, која се састоји од једног човека, нема места ни
народу, па ни Богу! Када и ако би се о овим темама писало, зада-
так би био не само указати на проблеме, него и на њихово решење.