Оливера Доклестић
Тражимо сличности – жмуримо на разлике
Када је велики математичар, филозоф, проналазач, историчар,
правник, лингвиста, један од посљедњих људи из Западне Европе
са широким, енциклопедијским знањем, Готфрид Вилхелм фон
Лајбниц, најчувенији Лужички Србин, који се потписивао старо-
словенски и њемачки, и који је у 17. години живота, 1663. године,
одбранио рад под називом Disputatio metaphysica de principio indi-
vidui, већ у тако раном животном добу, окружен ратовима, по-
харама и разарањима, вођен урођеним животним оптимизмом и
позитивизмом, дошао до закључка да се свијет уситњава, дијели,
да су разлике много важније од сличности, и да треба озбиљно по-
радити на заједништву, и свему ономе што људе зближава и по-
везује, а не инстистирати на ономе што раздваја и удаљава кроз
разлике. Велики научник, у души оптимиста, био је један од пре-
теча идеје европског мира и заједништва, а своје теоретско знање
из филозофије преточио је у математичку дисциплину инфините-
зималног и диференцијалног рачуна, која се бави граничним ври-
једностима, преко којих је могао да докаже своје тврдње о слично-
стима, користећи заједнички и непосредни језик мисли свих на-
рода и свих људи на исти начин. У теорији бесконачно малих ври-
једности готово да се свим појавама, свим народима и свим јези-
цима, може пронаћи заједнички почетак. Лајбниц је био свије-
стан свог славенског поријекла и свакако да се интересовао за исто-
рију и коријене свог народа, дубоко усађене међу Германе. Било је
то оно вријеме када су Словени на југу Европе, на Балкану тако-
ђе гајили националне и слободарске осјећаје, али под стегама раз-
них туђих управа, Млетачке републике, Аустрије, Угарске и Турске.
Данас опет живимо у времену уситњавања, тражења разлика,
са доминантном идејом стремљења Уједињеној Европи, која до-
носи јединствене стандарде, норме живота, у времену које мар-
гинализује значај историје и све оно што је било јуче у корист
супрематије садашњости и будућности. Суштинска Европа, као
континет мира и слободе, требала би да буде јединство разлика,
свих оних бескрајно малих дивергенција које постоје међу на-
родима, али са јединственом премисом, да су разлике минорне у
односу на све оно друго што је заједничко и слично.
Словенски народи, као највећа, најмногољуднија групација
породице народа, у Европи, народа који су раздијељени религи-
јом, државним границама и системским устројствима, имају по-
себну улогу у Европи, у толикој мјери да нико и никада више не
може да оповргне тај значај.
Излагање сам започела подсјећањем на Лајбница, великог на-
учника из племена Лужичких Срба, народа славенског најстра-
далнијег, према коме је свака или скоро свака власт за посљед-
њих хиљаду и пет стотина година, била маћехинска, и под који-
ма су они, ипак, уз све вјековне недаће, успјели, мирни, радишни,
покорни, носили дубоку вјеру у своју самобитност, да, не само
опстану, као народ, већ и задрже свој национални и културни
идентитет, на тлу данашње Њемачке. И то је фантастичан прим-
јер истрајавања и хришћанске трпељивости, која их краси, осо-
бина која је старија и од самог времена када су прихватили хриш-
ћанство као религију.
Долазим са југоистока, из Црне Горе, региона залива Бока Ко-
торска, који чине општине Херцег Нови, Котор и Тиват са око
80.000 становника, гдје је туризам основна привредна грана, гдје
су први хотели изграђени прије више од 110 година. Због вјеко-
вних сучељавања великих цивилизација и култура, највише
под утицајем Источног и Западног Римског Царства, она је оста-
ла капија Истока и Запада. Вјековно преламање утицаја правос-
лавља, које се прво везивало за Констатинопољ, затим управу
Немањића, потом, Москву, и католичанства, уско повезаног са
Светом столицом, папом и Венецијом, и мухамеданства, по ути-
цајима Отоманске Империје, Велике Порте и Истамбула, учи-
нило је да је локално родољубље и очување сопственог иденти-
тета било најважнија и неисцрпна одлика становништва у Боки
Которској, на коју се надовезивала каменита држава гласовитих
јунака, слободарски Пиемонт, Црна Гора. Кроз улаз у Боку Ко-
торску вјековима су пролазили бродови разних империја и осва-
јача, пријатеља и непријатеља, од Римљана, Грка, Турака, Мле-
чана, Француза, Руса, Аустријанаца и Угара, Њемаца и Талијана.
Од толиких војски и окупација, домаћи, аутохтони, словенски
живаљ, прихватао је понешто од њихових особина и понашања,
и уткао у своје навике и обичаје, али је задржао највише својих,
славенских особености. Одувијек је Бока била важна стратешка
тачка, као географско подручје, мирна лука, добро привјетриште
у вријеме невремена, и као завучени, скривени акваторијум, за
бродове бјегунце и флоте нападачких, ратничких армада, за кон-
тролу пловидбе читавим Јадраном, све до Отрантских врата. Тек
у овом добу, након много вјекова, Бока Которска више није војна
база, војно упориште. Њена популарност иде у другом правцу,
захваљујући природним одликама, највише клими и морфоло-
шким облицима, увалама, као зимовник луксузним јахтама, из
читавог свијета, а посебно као дио УНЕСКО-ове културне и при-
родне баштине. Љепота једног од најчувенијих залива свијета,
које неки називају и јужним фјордом, и који се из сателита види
као плави лептир раширених крила, већ се надалеко прочула, те
је Залив ушао у редовне обиласке великих крузера у њиховим
шетњама Средоземљем.
Бока Которска синоним поморске вјештине, у више од 12 вје-
кова дугој традицији, с поносом истиче везе са Русијом, којој је
мала Бока поклонила неколико својих сјајних капетана који су
Немања Девић
Кругови пакла Мира Микетића
Oд завршетка Другог светског рата у Југославији прошло је пуних
65 година, па ипак, у свим републикама бивше државе остало је још
много тога неиспитаног, неистраженог, недореченог. Наука још
увек није дошла до одговора на основно питање: колико је Срба
страдало у периоду од 1941. до 1945. Попуштање једнопартијских
стега, те чињеница да су се у комунистичкој Југославији истори-
јом и историографијом бавили махом људи који су идеолошки бо-
јили своје радове, наводила је млађе генерације историчара да са
полувековном временском дистанцом на догађаје, која је дели-
мично ублажила страсти али и однела судеонике, тек почетком
90-их година 20. века дају одмеренију и реалнију оцену минулог
доба. Научна литература настала концем 20. века доносила је пре-
испитивање догми о рату и револуцији, низ нових сазнања, нову
перцепцију догађаја и учесника. Па ипак, поделе из Другог свет-
ског рата, пре свега оне на четнике и партизане биле су дугороч-
не, опставши међу људима и до данашњих дана.
Сећања савременика, па и оних из поражених, националних снага,
објављивана по успостављању вишестраначја у Србији, носила су
са собом снажан емотивни набој. Пред нама је тротомна повест
још једног учесника, савременика и сведока − Мира Микетића, по
много чему интересантна и особена. Пажњу пре свега привлачи
чињеница да је Микетић савременик, али за Васкрс 1941. (уједно и
суноврат државе), којим почиње књига, сасвим мали дечак, чија
ће меморија и опажање детаља засигурно фасцинирати читаоца.
Разуме се, аутор није у тим годинама могао знати и разумети све
сложене процесе који су се одвијали у његовој околини; но, његово
послератно искуство, сазревање, сазнања и разговори са учесни-
цима допринели су да он овако живописно и у целости предста-
ви све успоне и падове, заблуде и заносе, злочине и ожиљке своје
средине. А средина у коју сећања сежу неумитно је и у многоме об-
ликовала личност аутора, тада дечака, његово поимање света и
стварности. Реч је о селу Пеовац у Васојевићима. Ту ће он, одра-
стајући у великој, сложној фамилији, васпитаван у националном
и патријархалном духу, стицати прва знања о животу и идеалима.
Дедови ратници и читаво окружење чак, чинили су да њихови
наследници одрастају са вером и црквом, наслеђем и поносом као
императивима. Једно је сигурно − на основу излагања − у схва-
тању и поимању своје средине, аутор и сви људи његовог просто-
ра и времена не виде Црну Гору друкчије до као српску Спарту.
Сви ови чиниоци утицаће да приступ аутора буде често романти-
чан, каткад и пристрасан, што му даје специфичан печат, а некада
можда и умањује изворну вредност. Усађена врлина, а наслеђена
схватања и обичаји, чинили су да аутор и његови ближњи схвата-
ју комунистичку револуцију и њене методе као највећу пошаст, а
саму идеологију комунизма као царство мржње. Из прича старијих,
млади Васојевићи сматрају да су циљеви комуниста “уништити
племе, закопати вјеру, затворити цркве и владати обезглављенима”.
Окупација државе, смрт прадеде пред наилазак окупаторских во-
јника, проглашење независности Црне Горе и оружани устанак
прекинуће спокој и детињство Мира Микетића. Недаће које је рат-
ни вихор донео у његов вилајет, виђене очима дечака, даће још јед-
ну, врло интересантну нит читавом рукопису. Тако ће нас некада
изнененадити зрелост и знање дечака, а некада ће он, сасвим при-
родно, својим детињим очима гледати на чудне машине − итали-
јанске тенкове 1941, младиће са перјем на шеширима − заправо прве
окупаторске војнике, вриштеће машине које испуштају пару − ка-
да је први пут видео воз и локомотиву, специјалне металне чесме
− тушеве итд.
Када је отпочео општенародни бунт против намере Италије да уз
помоћ црногорских сепаратиста одвоји Црну Гору од српства и
Србије, готово све мушке главе из села способне да носе оружје
нашле су се у редовима устаника. За врло кратко време, готово
читава Црна Гора је ослобођена од окупатора. Када је уследила
реакција Италијана, а у редовима устаника настало комешање и
превирање, а потом поделе и сукоби, Васојевићи су постали оаза
националног покрета отпора. Породица, фамилија и суседи Мира
Микетића бориће се до краја рата у редовима Југословенске војске у
отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића, а црногорски чет-
нички лидери мајор Ђорђије Лашић, капетан Павле Ђуришић и
низ других, нижих старешина, биће често присутни на страни-
цама ове трилогије.
Од самог почетка, њихов врло близак сарадник и ослонац биће ау-
торов отац Бранко, резервни поручник. Већ испољен током устан-
ка, анимозитет између комуниста и националиста у Црној Гори по-
примиће убрзо ужасне размере; “српско-српски судар у Црној
Гори представљао [је] исијавање несхватљиве омразе која је врху-
нила најниже страсти и испред себе носила жељу за истребљењем
и затирањем целих породица, братственичких група и племена.”
Акције и реакције, злочини и одмазде створили су крваво коло
грађанског рата, које није мимоишло ни Микетићев завичај и се-
ло. Међу жртвама комуниста, по Микетићевом писању прилич-
но пасивних у устанку у Васојевићима, било је и сродника и су-
Радомир Батуран
Значај трокњижја Кроз пакао и натраг Мира Микетића
Када су професора естетике Зорана Гавриловића питали новина-
ри НИН-а, у Брозово време, који је за њега већи писац: Крлежа
или Андрић, мудро се спасао политичке пацке, али је спасао и
позвање естетичара уводећи и трећег писца. Рекао је: “Крлежа је
најпотребнији, Андрић најмудрији, а Црњански најпоетичнији”.
Овим да је Крлежа “најпотребнији” вероватно је мислио да је нај-
комунистичкији, што Крлежи, свакако, пристаје, а Анрић јесте нај-
мудрији и Црњански најпоетичнији и за естетичаре и за обичне
читаоце. Ми данас, ни у Београду, а камоли у Торонту, немамо пот-
ребе да прибегавамо сличним компарацијама када говоримо о
књигама Кроз пакао и натраг Мира Микетића. После ишчитавања
све три књиге: Крст и петокрака, Сузе и крв и Пакао помислио
сам да су оне једне од најзначајнијих књига које су се појавиле
овде међу нама у Торонту у последње две деценије. Кажем то и да-
нас јавно на њиховој промоцији јер имају све што добра мемоар-
ска хроника треба да има и који валер више:
– аутентично памћење и казивање младог учесника догађаја;
– усклађеност унутрашњег проживљавања вишеструке патње
и спољашње форме њеног искреног исказивања;
– интелектуалну дубину казивања;
– интелектуално поштење хроничара;
– течан стил и богат језик приповедања;
– наталожено искуство децениског бележења;
– мудре консултанте (проф. Јоветића и филозофа Кијука);
– додатно документовање сопственог искуства изјавама пре-
живелих учесника, аутентичним уговором између комуниста и
усташа и чланцима академика;
– документовање стриповима и писањем европске и америчке
штампе из времена догађања о којима тротомна хроника говори;
– изузетно стручно уређене и опремљене књигае.
А тај валер више који има ова хроника јесте да су сви догађаји
о којим се у њој казује извијени из преосетљиве душе детета, пре-
широке и претопле, које је прошло током братоубилачког грађан-
ског и светског рата у Југославији од 1941. до 1945. Све што је у овом
трокњижју речима осликано, преломљено је кроз искрено, широ-
ко и топло срце детиње које су стравични поступци и зверска суро-
вост одраслих заледили и скаменили. Тој димензији ових књига
дајем предност над свим осталим.
Као да аутор исписује крвљу из ожиљака привидно залечених
рана детета које је прошло тај крвави пут са својих 9-10 година све
догађаје са злог пута Друге српске Голготе – повлачења српских
четника из Црне Горе и њихових породица, од Васојевића, Мето-
хије и Рашке, прко Босне, Хрватске и Словеније, до Аустрије и на-
зад, одакле их преваром враћају енглески официри у закатанче-
ним вагонима до стрелишта у свим шумама северне Словеније.
Своју Голготу и Голготу своје браће, сестара, исписника и нешто
старијих “историчара”, својих родитеља, бака и дека, комшија Пе-
овчана и “ђедова”, како оних из Пеовца, тако и оних из читаве
Црне Горе и рашке Србије, с којим је ову крваву стазу газио, ис-
писује Миро Микетић читавих 57 година. Дечије искуство ката-
строфичних догађања имало је довољно времена да се кондезује,
сталожи, да га провери искуством зрелијих и писменијих, профе-
сора Јоветића, на пример, али и да сачува ону непатворену аутен-
тичност, благост, искреност и маштовитост широке дечје душе
и срца који су се откравили и у овом писању опет прокрварили.
Ратна школа Мира Микетића су сви ти трауматични догађаји
кроз које је прошао. Од тих свих грозота ужаса неуништива душа
детета се бранила каменим оклопом. Она се, у ствари, прелила у
душе својих “ђедова”, а душа “ђедова” се прелила у душу дечако-
ву и одбраниле је да се сва у камен не претвори. Високи хума-
нитет, љубав и пожртвованост “ђедова” сијају и у паклу у коме
се актер ове хронике нашао. Касније, скоро читавог свог живота,
извијао им је ову спомен-хронику. Јер, љубав и пожртвованост
ближњих биле су делотворне и на његовом голготском путу. То
је она топла, величанствена страна ових књига којом се и у паклу
заогрнула згњечена душа детета. Из “запрета” ђедова и у хаду се
она вине у небеса. Дечачић Миро, разговара и са Сунцем и са Ме-
сецом, тепа им, али се и љути на њих што му боље не греју тело
кроз залеђену Босну, што му не донесу свежину Комова док се
у сточним вагонима враћа кроз Метохију, или што му “мјесец-
ђед”, у лику старца, прориче пакао пред Лијевче пољем. Закриља
“ђедова” била су далеко хуманија и плодотворнија школа у којој
се наш аутор људскости научио и о њој истепао заветне приче о
својим “ђедовима”. А његови “ђедови” су сви старији људи у збегу
који су бринули о њему исто онолико, ако не и више, колико и ње-
гови родитељи, Бранко и Анђа, баке Василија и Јелица.и рођене
деде, Вјеко и Пеко, јер је његов отац водио и бринуо се о целом збе-
гу, а мајка бринула о млађем брату и сестри, носила им храну и
одећу док је није тифус оборио. “Ђедови” су били стална заштит-
на крила Мирова који им је посхумно извезао ову заветну хро-
нику. Поред Пеовчана, Мирови су “ђедови” и војвода Павле и
ђенерал Дража пред које су га “ђедови” истурали да их он поздра-
ви испред њих када су посећивали збег и дизали га у небо. Зато
су ове заветне књиге, снажно мотивисане, уосталом, као и сваки
прави завет.
Поред ратне “школе ђедова”, Миро Микетић имао је и “школу
историчара”. А “историчари” су дечарци од 15 година, брат му Ми-
лорад и стриц Микета. Стално у пару, наспрам усамљеног девето-