Кругови пакла Мира Микетића

Oд завршетка Другог светског рата у Југославији прошло је пуних
65 година, па ипак, у свим републикама бивше државе остало је још
много тога неиспитаног, неистраженог, недореченог. Наука још
увек није дошла до одговора на основно питање: колико је Срба
страдало у периоду од 1941. до 1945. Попуштање једнопартијских
стега, те чињеница да су се у комунистичкој Југославији истори-
јом и историографијом бавили махом људи који су идеолошки бо-
јили своје радове, наводила је млађе генерације историчара да са
полувековном временском дистанцом на догађаје, која је дели-
мично ублажила страсти али и однела судеонике, тек почетком
90-их година 20. века дају одмеренију и реалнију оцену минулог
доба. Научна литература настала концем 20. века доносила је пре-
испитивање догми о рату и револуцији, низ нових сазнања, нову
перцепцију догађаја и учесника. Па ипак, поделе из Другог свет-
ског рата, пре свега оне на четнике и партизане биле су дугороч-
не, опставши међу људима и до данашњих дана.

Сећања савременика, па и оних из поражених, националних снага,
објављивана по успостављању вишестраначја у Србији, носила су
са собом снажан емотивни набој. Пред нама је тротомна повест
још једног учесника, савременика и сведока − Мира Микетића, по
много чему интересантна и особена. Пажњу пре свега привлачи
чињеница да је Микетић савременик, али за Васкрс 1941. (уједно и
суноврат државе), којим почиње књига, сасвим мали дечак, чија
ће меморија и опажање детаља засигурно фасцинирати читаоца.

Разуме се, аутор није у тим годинама могао знати и разумети све
сложене процесе који су се одвијали у његовој околини; но, његово
послератно искуство, сазревање, сазнања и разговори са учесни-
цима допринели су да он овако живописно и у целости предста-
ви све успоне и падове, заблуде и заносе, злочине и ожиљке своје
средине. А средина у коју сећања сежу неумитно је и у многоме об-
ликовала личност аутора, тада дечака, његово поимање света и
стварности. Реч је о селу Пеовац у Васојевићима. Ту ће он, одра-
стајући у великој, сложној фамилији, васпитаван у националном
и патријархалном духу, стицати прва знања о животу и идеалима.
Дедови ратници и читаво окружење чак, чинили су да њихови
наследници одрастају са вером и црквом, наслеђем и поносом као
императивима. Једно је сигурно − на основу излагања − у схва-
тању и поимању своје средине, аутор и сви људи његовог просто-
ра и времена не виде Црну Гору друкчије до као српску Спарту.
Сви ови чиниоци утицаће да приступ аутора буде често романти-
чан, каткад и пристрасан, што му даје специфичан печат, а некада
можда и умањује изворну вредност. Усађена врлина, а наслеђена
схватања и обичаји, чинили су да аутор и његови ближњи схвата-
ју комунистичку револуцију и њене методе као највећу пошаст, а
саму идеологију комунизма као царство мржње. Из прича старијих,
млади Васојевићи сматрају да су циљеви комуниста “уништити
племе, закопати вјеру, затворити цркве и владати обезглављенима”.

Окупација државе, смрт прадеде пред наилазак окупаторских во-
јника, проглашење независности Црне Горе и оружани устанак
прекинуће спокој и детињство Мира Микетића. Недаће које је рат-
ни вихор донео у његов вилајет, виђене очима дечака, даће још јед-
ну, врло интересантну нит читавом рукопису. Тако ће нас некада
изнененадити зрелост и знање дечака, а некада ће он, сасвим при-
родно, својим детињим очима гледати на чудне машине − итали-
јанске тенкове 1941, младиће са перјем на шеширима − заправо прве
окупаторске војнике, вриштеће машине које испуштају пару − ка-
да је први пут видео воз и локомотиву, специјалне металне чесме
− тушеве итд.

Када је отпочео општенародни бунт против намере Италије да уз
помоћ црногорских сепаратиста одвоји Црну Гору од српства и
Србије, готово све мушке главе из села способне да носе оружје
нашле су се у редовима устаника. За врло кратко време, готово
читава Црна Гора је ослобођена од окупатора. Када је уследила
реакција Италијана, а у редовима устаника настало комешање и
превирање, а потом поделе и сукоби, Васојевићи су постали оаза
националног покрета отпора. Породица, фамилија и суседи Мира
Микетића бориће се до краја рата у редовима Југословенске војске у
отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића, а црногорски чет-
нички лидери мајор Ђорђије Лашић, капетан Павле Ђуришић и
низ других, нижих старешина, биће често присутни на страни-
цама ове трилогије.

Од самог почетка, њихов врло близак сарадник и ослонац биће ау-
торов отац Бранко, резервни поручник. Већ испољен током устан-
ка, анимозитет између комуниста и националиста у Црној Гори по-
примиће убрзо ужасне размере; “српско-српски судар у Црној
Гори представљао [је] исијавање несхватљиве омразе која је врху-
нила најниже страсти и испред себе носила жељу за истребљењем
и затирањем целих породица, братственичких група и племена.”
Акције и реакције, злочини и одмазде створили су крваво коло
грађанског рата, које није мимоишло ни Микетићев завичај и се-
ло. Међу жртвама комуниста, по Микетићевом писању прилич-
но пасивних у устанку у Васојевићима, било је и сродника и су-