Нови роман Александре Мокрањац Опсенарење

сјај спољашњег. Сваки пут у лавиринту је заправо двострук: он је
у исти мах путања онога који ће успети да изиђе и онога који неће
успети. Истом путањом иду и заточеник и ослобођеник. Никада
се не зна да ли води излазу или у Минотаурово ждрело.”
Овај Аћинов навод готово да може да послужи као додатно
тумачење оних збивања која су представљена у роману Транскрип-
ција: ту је полазна тачка мит о Тезејевој победи над страшним
Минотауром уз помоћ Аријадниног конца, а средишњи однос се
одвија између домишљених и измишљених, али и осавремењених
ликова Аријадне, Тезеја и Минотаура, обогаћених многим слојеви-
ма митолошких, неисторијских и историјских сећања и подсећања,
правим вртлогом препознатљивих и тешко препознатљивих мис-
ли, навода, асоцијација, који се повезују и развезују, искачу и из
светлости свести и из тмине несвести.
Док смо се у Транскрипцији упознавали са осавремењеним ми-
толошким ликовима Аријадне, Тезеја и Минотаура, што се про-
бијају кроз лавиринт протеклог времена ка данашњем времену, у
Опсенарењу упознајемо Мају и Андреју и њихово невелико друш-
тво слично усмерених склоности. Рођени шездесетих и седамде-
сетих година XX века у београдским породицама високих инте-
лектуалаца, и они сами су такође остварени зналци, мада до тог
знања уопште претерано не држе, оно се само по себи подразуме-
ва. Поседници многих радозналости, добро се осећају у Европи и,
европоцентрични, лако се крећу по градовима старог континента:
часком се нађу у Паризу, часком у Венецији или Берну. Уживају
да шетају познатим и непознатим улицама тих градова, али не
пропуштају да сврате и у кафиће, и у галерије, и на изложбе, у књи-
жаре, на концерте, као и на чувена стара гробља. Пошто се откри-
ва да је свима њима, а пре свега Маји и Андреју, најважнији ос-
лонац свака култура, прошла као и садашња, европска и ванев-
ропска, култура као облик духовног опстојавања, није тешко ни
наслутити да се Маја и Андреј међусобно препознају као духов-
ни сродници преко размењених лозинки културе. Али њихово
препознавање уме да потраје, јер се Маја и Андреј виде и као блис-
ки рођаци Аријадне и Тезеја из претходног романа Александре
Мокрањац, зато што су и Маја и Андреј закорачили свако у свој
унутарњи лавиринт по узору на ликове прихваћене из хеленског
мита, зачаране тражитеље, али психолошки обликоване прониц-
љивим оком модерног наратора.
Зато два главна лика из  Опсенарења, увелико у лавиринту
својих мисаоних и емотивних стаза и богаза, следећи свој ток све-
сти, као и толики други сложени ликови модерних романописаца,
лутају у настојању да нађу излаз из лавиринта, или, могуће је, неко
чврсто средиште које би могло да замени излаз. Истовремено, они
откривају једно другом да су обоје интуитивно схватили да им се
лавиринти делимично поклапају, као што су им и размењене ло-
зинке  –  то јест цитати истих стихова, избор истих изабраних пи-
саца, сликара, композитора и низ других истих или сличних скло-