Светозар Влајковић
Сећање
Само две куће у нашој улици
Греју се од јесени на дрва
У једној од њих станујем
Пред другом ћелави старчић
Надгледа истовар огрева
Одједном искрсне дечачић
За њим трчи љутита жена
Пецо, Пецо стани! Пеецо!
Ухвати га за врат одвуче
Отада је прошло пет деценија
Пеца за мене још трчи
Мајка га убацује у двориште
А сад гледам та дрва и старчића
У похабаној кућној хаљини
Препознајем дечака Пецу
Славољубље
Посматрао сам пролазност славе
На примерима силеџија с ћошкова
У њиховој близини по цео дан
Дешавале су се туче, урлање,
Шамарање, псовке и претње
Бучна освртања за девојкама
Нисам волео те извикане величине
Чувене између неколико кућа
Али то је био мој једини свет
А ја у њему мали и неважан
Нисам се трудио да будем неко
Гледајући, учио сам шта не треба
Њихова слава није дуго трајала
Неки су постали молери, писари,
Келнери, други џепароши, макрои
Један од њих партијски секретар
И касније сам сретао величине
Писце, новинаре, академике
Нисам се трудио да ме уоче
Носим свој шешир кад хоћу
Шампион сам света у чишћењу
Сопствених ципела и наочара
Људи
Иако вас добро знам
Први пут вас видим
Људи моји
И зато уздржавам се
Да окачим натпис
На вратима свог стана
“Заобиђите ме!”
Јер могуће је да се појави
Неко светао и миран
Какав би то губитак био
Да се окрене и оде
Рођење светлости
Споро попут лишћа
У мирним данима јесени
Неприметно али осетно
Ружна сећања опадају
С грана стабла
Из светлости засветле
Јарко све јаче јаче
Насмејани плодови патње
Сад увелико сама лепота
Дарованог ми постојања
И читав живот претвара се
У успомену рођену
Сада, овога трена
Нестаће та пуноћа знам
Али снага рођене светлости
Остаје трајна залога
Смисленог постојања

Коментари