Валцер на крову

  Тако је прошло тридесет година, неприметно. Једино је оседео,
тело се још добро држало упркос свим оним масним шункама, сла-
нинама и сиревима. И душа му је остала млада, барем је он тако
мислио. Једног петка тек на почетку лета, када је месец био пун,
седео је на излизаној столици која је некада припадала вероватно
неком камиону. Усред збрке градских звукова, чуо је један тон ко-
ји га је омамио. Звук фруле. Звук који је припадао крају одакле је
потекао, звук који није припадао овом великом граду. Усамљен
као и он, тужно је причао приче о ливадама, потоцима, љубави и
младости. Слушао је као опчињен. Размишљао је одакле потиче,
мора да је из суседне зграде. Нагнуо се на ивицу зграде и тражио
одакле долази. Суседна сива зграда је била нетшо нижа, тако да
је могао да види кров. Сребрни месец је вечерас сијао као никад до
тад. Угледао је лик жене. Гледао је и слушао по први пут. Плу-
тање на води је вечерас заборавио. Ипак се усудио да се одвоји од
тела и полетео је по први пут. Није био уплашен. Видео је испод
себе лепу жену, не тако младу, имала је уморан и тужан поглед и
усамљеност је испаравала заједно са сетним звуком фруле. Кру-
жио је и слика је била истоветна са сликама Марка Шагала. Она
у белој хаљини, он у тамном оделу, звоно оближње цркве удара-
ло је тактове, а месец је попут велике диско кугле бацао зраке.
Када је музика престала, он се попут светлости спојио са телом.
Жена је отишла. Звона су престала да звоне и опет се чуо звук
града, аутомобила, свађа два пијанца и лавеж пса затвореног
у стану. Сиви мачак се створио поред њега и гладно мјаукнуо. Он
га узе у наручје и одлучи да сутра потражи жену из суседне зграде.
Када је ушао у стан није осетио смрад усамљености. Задовољно се
осмехну, нали чашу “Вранца” и наздрави мачку.