Татјана Црњански

Валцер на крову

  Тако је прошло тридесет година, неприметно. Једино је оседео,
тело се још добро држало упркос свим оним масним шункама, сла-
нинама и сиревима. И душа му је остала млада, барем је он тако
мислио. Једног петка тек на почетку лета, када је месец био пун,
седео је на излизаној столици која је некада припадала вероватно
неком камиону. Усред збрке градских звукова, чуо је један тон ко-
ји га је омамио. Звук фруле. Звук који је припадао крају одакле је
потекао, звук који није припадао овом великом граду. Усамљен
као и он, тужно је причао приче о ливадама, потоцима, љубави и
младости. Слушао је као опчињен. Размишљао је одакле потиче,
мора да је из суседне зграде. Нагнуо се на ивицу зграде и тражио
одакле долази. Суседна сива зграда је била нетшо нижа, тако да
је могао да види кров. Сребрни месец је вечерас сијао као никад до
тад. Угледао је лик жене. Гледао је и слушао по први пут. Плу-
тање на води је вечерас заборавио. Ипак се усудио да се одвоји од
тела и полетео је по први пут. Није био уплашен. Видео је испод
себе лепу жену, не тако младу, имала је уморан и тужан поглед и
усамљеност је испаравала заједно са сетним звуком фруле. Кру-
жио је и слика је била истоветна са сликама Марка Шагала. Она
у белој хаљини, он у тамном оделу, звоно оближње цркве удара-
ло је тактове, а месец је попут велике диско кугле бацао зраке.
Када је музика престала, он се попут светлости спојио са телом.
Жена је отишла. Звона су престала да звоне и опет се чуо звук
града, аутомобила, свађа два пијанца и лавеж пса затвореног
у стану. Сиви мачак се створио поред њега и гладно мјаукнуо. Он
га узе у наручје и одлучи да сутра потражи жену из суседне зграде.
Када је ушао у стан није осетио смрад усамљености. Задовољно се
осмехну, нали чашу “Вранца” и наздрави мачку.

Pages: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Тијана Лазаревић
Чисто срце

Александар Јовановић
Кад склоне трамвајске шине

Бојан Ђукановић
Мешано месо, и уз месо

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026