Биљана Котур
Оче мој
1.
Оче мој,
нема више нашег дома,
позобали га гаврани врани
из туђег срца,
крвоток оплели трњем,
глоговим коцем проболи веру.
Оче мој,
очи са пода небо гледају,
кише им зенице заливају.
Који ће паук
Толики свод да премрежи?
Оче мој,
двориште коровом цвета,
не памти земља кораке наше.
Пресечен сунцокрет нагнојио стазу
више повратка нема.
2.
Оче мој,
колевка моје безбрижности
у белом праху расута лежи,
мајчино млеко сузе пролива
док пакује зраке сунца
у таму торбе скитаљке.
Оче мој,
овде су путеви заборавом осенчени
ни где, ни одакле, не знаш,
овде се јата птица плаше
јутра и мрака
тим путем ја сам пошла.
3.
Оче мој,
искушавам људску доброту,
непознато лице осмех ми даје.
Која ће вода опрати срамоту
због мојих зелених бора?
Оче мој,
разоткривам лица људи,
светла позорнице обојише душу
неко ми даде, а неко узе
шарени глобус свога живота.
4.
Оче мој,
плашим се мрака,
скривених сокака људске глупости.
Једна је реч ко један метак
руски рулет је живот мој.
Оче мој,
ти ме овоме учио ниси.
Шта сад да радим знаш ли
да ли си био добар према мени
ил’ су ови други зли?
5.
Оче мој,
туђи праг ми кораке слути,
лежај спремају непознати људи,
секира у углу чува њих
на мене се неће дићи.
Оче мој,
тако ће од сада бити
у туђим гнездима гнездо ћу свити
орлово срце ставићу у кавез
само ће ноћу звезде сјати од његових суза.
Pages: [ 1 ] [ 2 ]
Коментари