Драгољуб Петровић
Похара Срба и српског језика
Књига Ђорђа Јањатовића која се пред нама налази драгоцен је до-
кумент о свакоруким поломима који су Србе задесили током пос-
ледњих шест-седам деценија и, како рече песник, довели их “довде”.
И све то – по списима који су могли настати једино међу Србима
(и, вероватно је, више ни међу једним озбиљно утемељеним наро-
дом на планети), а тичу се настојања мале групе њихових предс-
тавника који сматрају да се на потоп српскога писма мора гледати
као на претходницу затирања српскога националног идентитета
и, тиме, упућивања Срба према тминама историје. Списи о који-
ма је реч настали у оквиру деловања Удружења за заштиту ћири-
лице српског језика “Ћирилица” у Новом Саду, односе се на десето-
годишњи период у раду Удружења (од његовог оснивања 2001.
до почетка 2011) и представљају сведочанство о механизмима по
којима су комунистички властодршци отворили и водили хајку
на Србе и српску културу, а њихови демократизовани настављачи
продужили тамо где су им се претходници зауставили. И Србе и
њихов језик и писмо извели на беспуће.
Уз мноштво записа о најразноврснијим облицима деловања
Удружења, у књизи се налазе и три опсежна и посебно значајна до-
кумента који осветљавају путеве и поступке којима је то чињено:
1) Језичко планирање после доношења новог Устава Србије
2006 : Тезе о српском језику и ћирилици као стожеру српске кул-
туре у 21. веку;
2) Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском
латиницом наложена је од комуниста, а (не)скривена је у Закључ-
цима Новосадског договора из 1954. године;
3) Однос комунистичких власти према српском народу и срп-
ским националним институцијама.
У тим текстовима темељито су осветљене прилике у којима се
данас налази српски народ, као и путеви који су до тога довели,
при чему из њих издвајам више простих чињеница с којима се
непаметно спорити.
Прва је она да је ћирилица била једино писмо православних
Срба од првога њиховог сачуваног слова до пада у комунистичко
ропство, а незаснована је тврдња да је снажан продор латинице
почео “још у Краљевини Југославији”. О томе сведочи Јањатовићев
навод да је “према једном библиографском прегледу српске штам-
пе за период 1915–1945. године 98% наслова српске периодике било
на ћирилици”, а ваља претпоставити да су онај “остатак” могли
доносити српски социјалисти или њихове присталице као најаву
Зоран Ђурић
Без компромиса око латинице
Свака је српска породица тврђава. У тој тврђави славска икона ис-
точи, српским се језиком говори, а пише ћирилицом. Тврђава моје
породице, породице Ђурић, више од два века налази се у Белом
Брду, на обронцима Копаоника, одмах испод Панчићевог врха.
Више од шест векова у Белом Брду постоје рудници које је осно-
вао Прибац Хребељановић, отац кнеза Лазара.
У средњем веку овде су арбајтовали чувени немачки рудари
Саси и сви су се они овде временом уклопили у српску средину,
узели православље, почели да славе славу, постали Срби.
И данас на Копаонику има људи плавих очију и кратке, плаве,
оштре косе, са лицем без јагодица, што су све одлике германске ра-
се. Али нација није биолошка одредница, нација је историјска и
политичка пре свега, а после и географска одредница. У одређеном
времену, из одређених политичких разлога на овим балканским
просторима настала је Србија, формирала се српска култура,
српски обичаји, српски језик и српско писмо – ћирилица.
О томе пише и у ПРОГЛАСУ ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ УДРУЖЕЊА
КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ: “…Ћирилица је писмо српскога језика.
Ћирилицом је написана најстарија српска књига Мирослављево
јеванђеље. Ћирилицом је писао први српски писац Свети Сава.
Ћирилицом је написан први запис на српском језику – Повеља Ку-
лина Бана…”
Добра је и идеја да Удружење књижевника Србије упути зах-
тев надлежним органима Републике Србије да се што пре донесе
нови закон о употреби српског језика и ћирилице, био би то закон
о националном искупљењу за све оне неправде које су ћирилици
у Србији нанете у последњих педесет… у последњих сто… у пос-
ледњих двеста година.
Знамо да је Вук Стефановић Караџић створио савремену лати-
ницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама
српског језика и то у своме “Првом српском буквару” године 1827.
Знамо и да су Хрвати одмах прихватили овакво Вуково решење не
би ли се одвојили од ћирилице, јер у то време није постојало пис-
мо на коме би се народни језик на балканским просторима могао
да чита и да пише осим ћирилице.
Не знамо само да ли је то била потреба и жеља Вука Караџића
или налог неког вишег ауторитета моћи. Не знамо, али можемо да
наслутимо пажљивим читањем ПРОГЛАСА ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИ-
НЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ у коме на страни 17.
Стоји: “…У Вуково време није било замисливо да се српски језик
пише и чита ћирилицом ван Србије. То у 19. веку није допуштала
Владислав Ђорђевић
О “српској латиници”
1. Увод
Meђу српским интелектуалцима у последње време води се спор
да ли је латиница коју користе садашњи Хрвати, Бошњаци, а и ве-
лики део Срба и Црногораца српско или хрватско писмо. У члан-ку
“Данашња српска писма: ћирилица и латиница” др Петар Мило-
сављевић заступа тезу да је то српско писмо. Ту тезу је истакао
већ у књизи “Српска писма” (2006) где је записао да “Срби имају
два писма: ћирилицу и латиницу” (стр. 380). Став је баналан; он
само констатује данас чврсто укорењену праксу да Срби користе
два писма. Ипак је значајан, јер пружа “научно” оправдање пра-
вописцима да у правописима српскога језика задрже двоазбучје
(коришћење и ћирилицe и латиницe).
2. Правописи
Опскрбљени “научним” доказом др Милосављевића, писци школ-
ског издања “Правописа српског језика” Матице српске (2001) тврде
да се “и латиница може сматрати стадардним писмом српског је-
зика” (стр. 9). У ранијем “Правопису српскога језика” Матице срп-
ске (1993) испод ћириличке азбуке и латиничке абецеде стајало је:
“Српскохрватске азбуке” (стр. 20), а у поменутом школском изда-
њу правописа (2001) стоји да су то: “Српске азбуке” (стр. 13). У нај-
новијем “Правопису српскога језика” Матице српске (2010) лати-
ница се назива писмом “из времена српско-хрватског језичког за-
једништва” (стр. 17). Те изјаве представљају израз континуитета
двоазбучја у Србији. Сви правописци у Србији у последњих 50 го-
дина прописивали су двозабучност. Др Милорад Дешић у “Пра-
вопису српског језика – приручнику за школе” (1994) карактерис-
тично тврди: “У српском језику у употреби су два писма: ћири-
лица и латиница” (стр. 9). Став др Милосављевићa, дакле, није
нимало оригиналан, мада би он волео да изгледа да јесте. Он се
заправо обраћа јавности која такав став прихвата као нешто пот-
пуно нормално.
Став да је и латиница писмо српскога језика толико је очигле-
дан да не мора да се доказује. Латиница је толико присутна око нас
да напросто боде очи. Коме још треба доказивати да је она писмо
српскога језика? Друго је питање, а и значајније, да ли она треба да
буде писмо српскога народа? Тај став захтева детаљнију анализу.