Божин Јаневски
Порекло и значење етнонима Србин
Редови који следе посвећени су најтежем делу посла, истраживању
порекла и значења имена Србин. При томе, овде изведени закљу-
чак не намеће се читаоцу као аксиоматичан и једини могућ, одно-
сно оставља се слободан простор и другима.
Право је место да се укаже на једну ванредно зрелу мисао срп-
ског историчара из дијаспоре, г. Ненада Ђорђевића, која ће послу-
жити као увод у ову расправу. Он у својој “Историји Срба” наво-
ди: “Српско име и старост српског народа – то су два предмета,
међусобно повезана у толикој мери да један без другог не могу да
се узму на разматрање. Јер, већ од оног тренутка када је српски
народ отпочео да постоји као народ, од тада и носи име српско.
Управо као новорођенче које добија име чим на свет изађе…”
Заиста, сваки етноним, ако се разјасни и ако се, неком срећом,
отвори његово значење, највише говори о старости народа који га
носи, а у нашем случају, старост етнонима Србин је упрво исказа-
на на такав начин.
Иначе, ово питање је омиљена тема које су се многи дотицали
у покушајима доказивања старости народа. Међутим, у мени по-
зната тумачења није улагано превише напора. Тамо где се нешто
уопште и покушавало, чињено је млако, некад и са лошим намера-
ма, неетички и тенденциозно.
Већина тумача српског имена бавила се, према овом виђењу,
тек позним дериватима изворног етнонима.
Понекад, опет по овом виђењу, догађало се да истраживач кре-
не добрим путем, а да застане или одступи када је већ стигао на-
домак циља. Но, превише је било тумача да би смо их у овој при-
лици критички сагледавали. То најмање заслужују они који су тек
нагађали о етнониму Серб, а посебно они који су били надахнути
етничком нетрпељивошћу.
Да поменемо, пре свега, скрупулозне покушајe предузете од
особа са извесним научничким угледом и, само узгред, пар увред-
љивих конструкција. У то име, користим, са посебном захвално-
шћу, врло детаљну каталогизацију старијих аутора и њихових те-
за, изнету код већ поменутог Ненада Ђорђевића, или у књизи ау-
тора О. Луковић – Пјановић.
Милан Петровић
О аутокефалности као принципу западних цркава
Аутокефалност је један од основних правних принципа органи-
зације (устројства) православних цркава. Аутокефална црква је
она православна помесна црква која има сопственог врховног пог-
лавара. Будући да су делови васељенске цркве, аутокефалне цркве
стоје у општењу једна с другом како по јединству вере, тако и по
основним начелима устројства и управљања. Формално, као прва
аутокефална црква у савременом националном смислу, у 10. веку
појављује се Доростолски патријархат (према граду Доростолу у
Бугарској, где се налазило седиште патријарха). Но, у суштини,
аутокефалност је карактерисала још устројство првобитних хриш-
ћанских цркава. Све цркве које су установљавали апостоли, по-
себно велики апостол Павле, биле су организационо независне је-
дан од друге, имајући једино обавезу да једна другој помажу, осо-
бито да помажу сиромашној браћи у Јудеји и Јерусалиму. Такође
је равноправно седам вркава – ефеска, смирнска, пергамска, тија-
тирска, сардска, филаделфијска и лаодикејска – којима се у Јовано-
вом Откривању њиховим “анђелима” (вероватно епископима) пис-
мима обраћа Христос. Оно што првобитне посебне цркве чини
једном црквом јесте вера да је њихов темељ Исус Христос и да у њи-
ма пребива Дух Свети. Та начелна аутокефалност, будући засно-
вана на Светом писму, јесте, дакле, божански закон.
Сасвим супротно начело важи у Римокатоличкој цркви. Прог-
лашењем догме о непогрешивости папе, коју је папа Пије IX обз-
нанио 18. јуна 1870. конституцијом “Pastor Aeternus”, уништен је сва-
ки остатак неке националне римокатоличке цркве и уведен тотал-
ни централизам ватиканске апсолутне монархије; у том систему,
римокатолички епископи, бискупи претворени су у пуке чиновни-
ке једнога јединога римскога бискупа. Легитимитет за ту, с библиј-
ске тачке становишта, злоупотребу права, римске су папе нашле у
исказу Господа Исуса из Јеванђеља по Матеју (16, 18-19): “А и ја те-
би кажем: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и
врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства
небескога: И што свежеш на земљи биће свезано на небесима.”
Према једноме касније насталом предању у Риму, апостол Петар
био је први римски епископ и своју “власт кључева” (potestas cla-
vium) пренео је на своје наследнике, римске епископе, папе.
Само, исту власт кључева пренео је Господ Исус и на остале апо-
столе. Према Јеванђељу по Матеју (18,18), Господ, говорећи о Цркви,
вели апостолима: “Јер вам кажем заиста: Што год свежете на