О аутокефалности као принципу западних цркава

Аутокефалност је један од основних правних принципа органи-
зације (устројства) православних цркава. Аутокефална црква је
она православна помесна црква која има сопственог врховног пог-
лавара. Будући да су делови васељенске цркве, аутокефалне цркве
стоје у општењу једна с другом како по јединству вере, тако и по
основним начелима устројства и управљања. Формално, као прва
аутокефална црква у савременом националном смислу, у 10. веку
појављује се Доростолски патријархат (према граду Доростолу у
Бугарској, где се налазило седиште патријарха). Но, у суштини,
аутокефалност је карактерисала још устројство првобитних хриш-
ћанских цркава. Све цркве које су установљавали апостоли, по-
себно велики апостол Павле, биле су организационо независне је-
дан од друге, имајући једино обавезу да једна другој помажу, осо-
бито да помажу сиромашној браћи у Јудеји и Јерусалиму. Такође
је равноправно седам вркава – ефеска, смирнска, пергамска, тија-
тирска, сардска, филаделфијска и лаодикејска – којима се у Јовано-
вом Откривању њиховим “анђелима” (вероватно епископима) пис-
мима обраћа Христос. Оно што првобитне посебне цркве чини
једном црквом јесте вера да је њихов темељ Исус Христос и да у њи-
ма пребива Дух Свети. Та начелна аутокефалност, будући засно-
вана на Светом писму, јесте, дакле, божански закон.
Сасвим супротно начело важи у Римокатоличкој цркви. Прог-
лашењем догме о непогрешивости папе, коју је папа Пије IX обз-
нанио 18. јуна 1870. конституцијом  “Pastor Aeternus”, уништен је сва-
ки остатак неке националне римокатоличке цркве и уведен тотал-
ни централизам ватиканске апсолутне монархије; у том систему,
римокатолички епископи, бискупи претворени су у пуке чиновни-
ке једнога јединога римскога бискупа. Легитимитет за ту, с библиј-
ске тачке становишта, злоупотребу права, римске су папе нашле у
исказу Господа Исуса из Јеванђеља по Матеју (16, 18-19): “А и ја те-
би кажем: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и
врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства
небескога: И што свежеш на земљи биће свезано на небесима.”
Према једноме касније насталом предању у Риму, апостол Петар
био је први римски епископ и своју “власт кључева” (potestas cla-
vium) пренео је на своје наследнике, римске епископе, папе.
Само, исту власт кључева пренео је Господ Исус и на остале апо-
столе. Према Јеванђељу по Матеју (18,18), Господ, говорећи о Цркви,
вели апостолима: “Јер вам кажем заиста: Што год свежете на