Беч

Отишао је и на гроб реформатора српског језика. Нашао га је ос-
крнављеног црним лаком по истрошеним словима. Откуд то? Па
била је једна српска екипа да сними филм, лакирали су удубљења
од слова, обавили посао и отишли. Тако се то ради у име очувања
баштине.
Узео је јевтину собу у свратишту за Словенце. Домар је знао да
Странац није са тог списка, али боље му је да узме који шилинг не-
го да му собе зврје празне. Словенци имају своје људе у граду, не
плаћају преноћиште, чак ни у том дому.
“Колико дана сам на путу”, упитао се кад је сео за шанк. Учини-
ло му се да су се протекла два дана отегла као две године. Одавно
зна да време не постоји, само часовници. Шанкерка је овога пута
имала црвене мрежасте чарапе и велику ружу на задњици. При-
метно је остарила, али изгледа, још се није оканила свог заната.
Можда из задовољства?
Осврнуо се, нигде никога, ни дама, ни паса, ни мачака.
Даме су на послу, горе на спрату, сетио се, и нешто га је згње-
чило. Шта ће он ту? Откако је пошао на пут, где год да се нађе, од-
мах би отишао.
Ако му је ико антипатичан до даске у ликовној уметности
овога века, онда су то засигурно Густав Климт и Оскар Кокошка.
Апотеоза наказности део је стратегије укупног претварања чове-
чанства у ништа. Он се са тим не би сложио чак и да је неупоре-
диво више странац. Може ли се бити више? Не, или си странац
или ниси. Није искључено да имаш то осећање, а да заправо по
свим другим критеријима ниси странац. Осећање је пресудно.
Јер, осећам, дакле постојим.
У књижевности, није се залепио за Хермана Броха, љубимца
читалачких снобова. Књижевност је некада постојала да се људи
уздижу и оплемене. Такви циљеви су пострањени. Али он, ма ко-
лико странац, не прихвата муку читања из којег се излази опустошен.
О психоаналитичарима и њиховом патријарху све најгоре.
О оперским дивама, буђавом гламуру са лустерима, пелчеви-
ма, белим клавирима не треба трошити речи. Ни цркве у рококо
стилу нису му прирасле срцу. О дворовима све најгоре. Како ли је
тим Србима у граду? Има их близу 200.000, о да ли се то може, на
периферији, у буџацима. Може, јер мора. Ту је хлеб, кад га нема у
домовини. Хлеб је домовина. Нажалост.
За свако поштовање су ред и мир. Странац је највише због то-
га и одабрао Беч за дан два одмора од београдске буке по узнеми-
реним улицама.
Али гле, у сусрет му долази познати писац, превртљивац који
је добио више но што је заслужио у свим режимима њихове до-
недавно заједничке домовине, а сад се залаже за окупацију родне
груде, за бомбардовање Београда који му је поклонио и душу, и
срце, и лову, залаже се и за колонизацију, за све што непријатељи
траже. Он их, наравно, сматра пријатељима. Таквима као он при-
јатељ је свако ко хоће да га купи. И? Гледао је кроз њега као кроз
прљаво стакло, баш онако како нас гледају непознати људи који
нас не примећују у ходу.
Уздаси су се одмах јавили и преплавили га. Као на прекидач!
Тог тренутка сетио се да познаје амбасадора. Уздаси су се појачали.
Са тим амбасадором је у добрим односима још из времена кад су
били једнаки у друштвеним равнима, то јест у сутерену. Тип је
бистар, школски образован, наученог понашања које није до краја
прекрило његово сељачко порекло, али све у свему човек је у реду.
Уколико се може бити у реду ако неко ради на таквом месту. Шта
је ту у реду? Ништа. Уздаси су се појачали. Могао би да пронађе
његов број телефона, да му понуди сусрет. Не, хвала. Никада, ни
у једној земљи није посетио амбасадоре своје земље, иако је не-
колицину познавао.

Катедрала је била затворена. Нигде никога. Прешао је на другу
страну улице. Нигде бифеа да се испије пиће. “Па нека, може и без
пића”, рекао је и скоро се запрепастио. Нешто се ипак догађа! Вели-
ке одлуке се у тајности припремају. То је већ искусио у вези са
женама и са пушењем. Можда је на реду пиће. Може се и без пића.
Али не још. Ово путовање би могло да буде прекретница. Уко-
лико ни једном не претера, кад се врати, оставиће алкохол. То ће
учинити, толико познаје себе. Већ неко време пије без икакве по-
требе. Раније потребе су биле – бекство, бекство и бекство. Бекс-
тво од помисли на губитак, бекство од досадних људи, бекство од
истине да је алкос. Да ли је алкос? Свакодневно узимање пића зва-
нични је показатељ. Међутим, дешавало се да апстинира по пола
године без икаквих тешкоћа. Напротив, ушао би у миран ток жи-
вота, у сабрање које му је омогућило боље писање, учтивије пона-
шање на послу и у целини. Не, није алкос, али већ тај терет који се
носи после неколико чашица, довољан је разлог да прекине са
тим. Понекад, само понекад. Избегавати околности кад је пијење
алкохола нека врста друштвене обавезе. Тога је све мање у ње-
говом животу. Он радије пије сам. У друштву, кад се то ипак до-
годи, уздржи се са највећим задовољством. Баш због тога што не
прихвата њихове обавезе.
У повратку је открио пуст ресторан у који као да никад нико
није ушао. Човек и жена су брисали под крпама натакнутим на мот-
ке. Још далеко од затварања, они припремају салу за неко сутра.
Ваздух је мирисао на влагу и недисаност.
Бурбона није било. Јегермајстер је мирисао на јегермајстер.
Странац је мирисао на странца. Напојница коју је дао келнеру
мирисала је на Балкан.