Eмигрантика или освртање у гневу

I
Чини ми се да се баш и не можемо похвалити некаквом интелек-
туалном емиграцијом; осим у неколико изнимних случајева она
се, бар у двадесeтом веку, није прославила. За разлику од руске
или пољске емиграције, па и румунске, и донекле мађарске.
Два научника светског гласа и достигнућа, двојица-тројица
писаца, исто толико песника, један филмски режисер, још покоји
интелектуалац негласовитог занимања – то и није неки скор за
такво бусање у груди. Нашу емиграцију чинили су углавном они
који су отишли трбухом за крухом, или пак они избегли из по-
литичких разлога (четничка емиграција) – већина их је била доб-
рaно необразована, част мањини.
Отуда је до дана данашњег остало да се под дијаспором подра-
зумева некакав полуписмен задрт свет националиста, стално не-
што љутих на отаџбину. Њима се данас приклањају они скорије
отишли Срби националистички оријентисани. Али и не само они.
Трећи талас емиграције, који је настао после деведесетих, из-
гледа много шароликији. Највише их је отишло из егзистенцијал-
них разлога, због животне несигурности (рат, распад земље), и про-
фесионалне неперспективности. Они данас чине већи део наше ди-
јаспоре. Такође, не треба заборавити немали број оних који су, с
правом, дезертирали 1991-1992. и оне који су отишли на стипендије
и школовање, и нису се вратили. Њихов одлазак доживљен је као
“одлив мозгова”. А они од свега највише жале за буреком и мами-
ном сармом. Поштено! Тако су деведесете Србији, нажалост, доне-
ле интелектуалну емиграцију! Међу њима има и доста уметника,
писаца, добрих песника, који су углавном неполитични.
Осим њих постоји и интелектуално-политична емиграција,
прецизније литерарно-политична, коју чини неколико виђенијих
прозних писаца који су отишли из Србије из политичких разло-
га (један се ипак вратио, пошто је одлазио-долазио). Кажу, отиш-
ли су из протеста (због национализма, политике Београда, и Ми-
лошевићевог режима). Ми који смо остали, из протеста (због ис-
тих разлога) протестовали смо – овде.
Неки од њих пишу да су “прогнаници из властитог завичаја”,
при том не наводе ко их је, и како то, прогнао, али ипак од Србије
траже националну пензију, да будем малициозна. Но, бити про-
гнаник из сопственог завичаја добро звучи за књижевну биогра-
фију. Само један од њих је заиста добио по глави (кажу не циљано,
али има човек право на страх), покупио се и отишао. Други су
спаковали кофере јер се у Србији нису осећали добро и сигурно.
Као што се нико тада у Србији није осећао добро и сигурно.
Напустити земљу из било ког разлога (економског, политичког,
приватног) легитимно је право избора. Рат, распад земље, страх и
неспокојство, давали су довољно разлога. Па, ипак, једно је ствар
принуде (протеривање, мобилизација, налог власти), а сасвим дру-
го када то није принуда него ствар избора, својевољне одлуке. А
показало се, парадоксално, да баш они који нису отерани, и нате-
рани, из земље, још увек имају с њом нерашчишћене рачуне. Још
увек се осврћу у гневу.
Имам разумевања, напуштање дома или домовине (што не мо-
ра бити идентично), никоме не може пасти лако, јер се измешта
из познатог окружења, од фамилије, пријатеља, културе… Немо-
гућност асимилације у нову средину, изглобљеност и осећај не-
припадања су нужне последице. Неостварени, непотпуни (крњи),
идентитети озбиљно су питање данашњих глобалних миграција.
Но, за остварене писце то (идентитет) не би морао бити проб-
лем, сама се креација противи томе, нуди надомештање прину-
дних, и личних, осујећености. Па, ипак, може бити да проблем на-
стаје када се с емиграцијом идентификујемо, када она постане
наш лични наратив, или пак, наше занимање. Или, када се имени-
цом емигрант служимо као одбрамбеним механизмом, па још и
оружјем против дојучерашњих сународника (или само суграђана)
– оних који су остали.
Та стална фрустрираност, пизма, кивност и острашћеност, пос-
ле толико година – као да се ништа није променило – изгледа пре
јадно и за жаљење, него што вређа. Освртање у гневу на оставље-
ног љубавника (“макар” Он био Београд), па још и бацање на ње-
га кривице за издају одувек је било неукусно. Поготову ако Он
нема примедбе на остављање. А колико знам, нема. Осим ако не
желите да му се вратите?! Али онда покажите мало љубави.