Радмила Лазић
Eмигрантика или освртање у гневу
I
Чини ми се да се баш и не можемо похвалити некаквом интелек-
туалном емиграцијом; осим у неколико изнимних случајева она
се, бар у двадесeтом веку, није прославила. За разлику од руске
или пољске емиграције, па и румунске, и донекле мађарске.
Два научника светског гласа и достигнућа, двојица-тројица
писаца, исто толико песника, један филмски режисер, још покоји
интелектуалац негласовитог занимања – то и није неки скор за
такво бусање у груди. Нашу емиграцију чинили су углавном они
који су отишли трбухом за крухом, или пак они избегли из по-
литичких разлога (четничка емиграција) – већина их је била доб-
рaно необразована, част мањини.
Отуда је до дана данашњег остало да се под дијаспором подра-
зумева некакав полуписмен задрт свет националиста, стално не-
што љутих на отаџбину. Њима се данас приклањају они скорије
отишли Срби националистички оријентисани. Али и не само они.
Трећи талас емиграције, који је настао после деведесетих, из-
гледа много шароликији. Највише их је отишло из егзистенцијал-
них разлога, због животне несигурности (рат, распад земље), и про-
фесионалне неперспективности. Они данас чине већи део наше ди-
јаспоре. Такође, не треба заборавити немали број оних који су, с
правом, дезертирали 1991-1992. и оне који су отишли на стипендије
и школовање, и нису се вратили. Њихов одлазак доживљен је као
“одлив мозгова”. А они од свега највише жале за буреком и мами-
ном сармом. Поштено! Тако су деведесете Србији, нажалост, доне-
ле интелектуалну емиграцију! Међу њима има и доста уметника,
писаца, добрих песника, који су углавном неполитични.
Осим њих постоји и интелектуално-политична емиграција,
прецизније литерарно-политична, коју чини неколико виђенијих
прозних писаца који су отишли из Србије из политичких разло-
га (један се ипак вратио, пошто је одлазио-долазио). Кажу, отиш-
ли су из протеста (због национализма, политике Београда, и Ми-
лошевићевог режима). Ми који смо остали, из протеста (због ис-
тих разлога) протестовали смо – овде.
Неки од њих пишу да су “прогнаници из властитог завичаја”,
при том не наводе ко их је, и како то, прогнао, али ипак од Србије
траже националну пензију, да будем малициозна. Но, бити про-
гнаник из сопственог завичаја добро звучи за књижевну биогра-
фију. Само један од њих је заиста добио по глави (кажу не циљано,
али има човек право на страх), покупио се и отишао. Други су
спаковали кофере јер се у Србији нису осећали добро и сигурно.
Као што се нико тада у Србији није осећао добро и сигурно.
Напустити земљу из било ког разлога (економског, политичког,
приватног) легитимно је право избора. Рат, распад земље, страх и
неспокојство, давали су довољно разлога. Па, ипак, једно је ствар
принуде (протеривање, мобилизација, налог власти), а сасвим дру-
го када то није принуда него ствар избора, својевољне одлуке. А
показало се, парадоксално, да баш они који нису отерани, и нате-
рани, из земље, још увек имају с њом нерашчишћене рачуне. Још
увек се осврћу у гневу.
Имам разумевања, напуштање дома или домовине (што не мо-
ра бити идентично), никоме не може пасти лако, јер се измешта
из познатог окружења, од фамилије, пријатеља, културе… Немо-
гућност асимилације у нову средину, изглобљеност и осећај не-
припадања су нужне последице. Неостварени, непотпуни (крњи),
идентитети озбиљно су питање данашњих глобалних миграција.
Но, за остварене писце то (идентитет) не би морао бити проб-
лем, сама се креација противи томе, нуди надомештање прину-
дних, и личних, осујећености. Па, ипак, може бити да проблем на-
стаје када се с емиграцијом идентификујемо, када она постане
наш лични наратив, или пак, наше занимање. Или, када се имени-
цом емигрант служимо као одбрамбеним механизмом, па још и
оружјем против дојучерашњих сународника (или само суграђана)
– оних који су остали.
Та стална фрустрираност, пизма, кивност и острашћеност, пос-
ле толико година – као да се ништа није променило – изгледа пре
јадно и за жаљење, него што вређа. Освртање у гневу на оставље-
ног љубавника (“макар” Он био Београд), па још и бацање на ње-
га кривице за издају одувек је било неукусно. Поготову ако Он
нема примедбе на остављање. А колико знам, нема. Осим ако не
желите да му се вратите?! Али онда покажите мало љубави.
Борис Лазић
Зашто људи одлазе
I
Будући да сам у емиграцији рођен, будући да сам живео и радио
у више земаља, укључујући ту и десетогодишњи рад у Србији де-
ведесетих година, будући да предајем нашу културу и језик на
Универзитету у Паризу, будући, дакле, да сам по култури и ду-
ховној свести колико Србин толико и Европљанин, либералних
и индивидуалистичких стремљења, сматрам се позваним да реа-
гујем на олака уопштавања и преке судове који се у Београду
пречесто изричу у виду некаквих друштвених “вјерују” поводом
емиграције, а чији је последњи, додуше смушени, конфузни експо-
нент, Лазићева.
Емиграција је комплексни феномен и њена слика није нити
може бити јединствена. Америчка је најстарија и уграђена је у са-
мо ткиво америчке самосвести. Ђорђе Рибар је био Милошев ус-
таник пре него што је постао Џорџ Фишер, борац за независни
Тексас, затим грчки конзул у Калифорнији. Водиле су га идеје о
универзалним људским правима америчке и француске револу-
ције. Он је први наш пример уравнотеженог живота у “туђини”, у
коме укорењеност у традицију и порекло чини вертикалну осно-
ву за успон на друштвеној лествици.
Он је прво име у тој нисци научника, политичара, академских
радника, редитеља и глумаца који су суделовали у образовању аме-
ричке културне особности. Европска је емиграција слична: још
од петнаестог века Срби граде своје каријере у Венецији, Бечу, Бу-
диму, Русији, где год им је то било могуће, будући да су домаће
околности биле радикално неповољне поводом питања личног
благостања и (или) интелектуалног рада.
Србија је прегрмела двадесети век лишена демократских инс-
титуција и демократске праксе. Краљевска емиграција је била
еминентно интелектуална (такозвани четници Радмиле Лазић).
Лондонско удружење писаца било је објективно значајније од
тадашњих поратних удружења писаца који су неговали мемоар-
ску прозу у Титовој Југославији.
Радници емигранти из шездесетих година, као и они из деве-
десетих, били они школовани или не, нису простаци, нити поли-
тички фанатици, нити фашисти. Вређа ли то Рада наше родитеље?
Она не може да их увреди. Данас већина тих “сељака’’ зебе од пов-
ратка у Србију и нема намеру да своје пензионерске дане проведе
у земљи рођења. Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи
Немци, Французи, Арапи, Грци, наши суграђани, где год ми живели?
Тврдити да емиграција живи у гету значи бавити се паролама,
а не вршити озбиљан социолошки рад. Брозовско устројство са-
дашње Србије утиче на тај беспрекидни ланац напуштања земље:
у Србији се личност не препознаје по квалитету и доказаним спо-
собностима него по слепој партијској оданости. Вишедеценијска
пракса државне корупције онеспособила је људе за слободно пре-
дузетништво. Правила понашања су нејасна, док у пословању прео-
влађује лов у мутном. Институције су порозне. Институције су под-
ређене партитократији, институције не постоје. Зато људи одлазе.
Отуда и пизма. Гнев. Огорченост коју Лазићева примећује. Али
то постоји само у једном сегменту људске психе и више је везано за
сећања него за конкретни, свакодневни живот. Људски је живот
исувише кратак да би се човек обазирао на пређашње стање: а уко-
лико волимо Србију (и гнев је одраз љубавног односа), то још не
значи да не волимо Далмацију, Хрватско загорје, Сарајево, Берлин,
Сибир, Мисисипи или шта год већ жели госпођа Лазић да се воли.
Ми, у емиграцији, нисмо људи мржње већ саживота. У Сажи-
воту сам рођен. У саживоту одрастао. У саживоту ћу да умрем.
Моје интелектуално дело припада подједнако Србима, колико Ју-
гословенима или Европљанима. Ми смо, у емиграцији, Досите-
јевци – већ и по фатуму рођења (уосталом, као и он) – становници
смо света. И, да не буде забуне, овде превасходно мислим на “ма-
лог”, “нешколованог”, “формално необразованог” човека (да то не
провејава, из њених редова, презир према самој себи и оскудно-
сти властитог формалног образовања?). Моралност и поштење ни-
су ни у каквој вези са збиром диплома и признања. Као што ре-
че један од коментатора: разлог напуштања Србије јесте често пи-
тање ПОШТЕЊА.
КОМЕНТАРИ КОРИСНИКА:
Лејла Земун, 05/12/2011, 22:34
Браво, Борисе, твоји погледи су истински. Била сам у Француској,
нисам више. Овде сам већ три године. Али мораћу да одем. Као
инжењер немам шта да тражим. Тајкуни у мени и мени сличнима
не виде просперитет. Држава је пала. Твој текст је охрабрење, све-
ст о емиграцији која није од јуче. Указао си песникињи у црним
наочарима да све није тако црно и трагично и површно као што
она види.
Аћим Дуршун, 06/12/2011. 03:27
“…Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи Немци, Фран-
цузи, Арапи, Грци,…” Појам “кућни пријатељ” тамо и овамо, две
потпуно различите ствари. Много ближе истини је тврдња о ге-
тоизацији. У Канади нпр. то називају “мултикултурализам”. Ина-
че од питања “зашто људи одлазе” далеко интересантније је пи-
тање “зашто се људи не враћају’’.
Радмила Лазић
Фалсификати оригинала
II
Иако се уобичајило, не само да се чита између редова – чему смо
деценијама учени, већ и да свако свој лични текст (и контекст)
уписује у оригинални текст, мењајући и садржај и смисао прво-
битног текста, не пристајем да се у мој текст учитава оно чега нема.
А нема: ниједне речи осуде људи који су из ових или оних раз-
лога, било када, отишли из земље, домовине, пребивалишта, како
год је (их) звали и осећали. Рекох ли: Напустити земљу из било
ког разлога (економског, политичког, приватног) легитимно је пра-
во избора. Имам, дакле, разумевања за све отишле (пријатеље, зна-
не, и незнане) осим за оне који “клевећу и лажу”. Осврћући се на
Београд и пљују, само муке своје грлећи као да је свако од њих ни-
ко други до праведни Јов.
Имам разумевања (и симпатија) и за све оне који су с правом
дезертирали ’91/’92. као и за оне младе, образоване људе, чији је
одлазак доживљен као “одливање мозгова”, сматрајући да је пош-
тено (тако написах) што жале само за буреком или мамином сар-
мом, јер земља, која их је пустила да оду, не дајући им никакву
шансу, није заслужила боље сећање.
Када написах, да је остало до дана-данашњег да се под дијас-
пором подразумева некакав полуписмен свет хтела сам да ука-
жем на предрасуду која постоји о дијаспори, а не да је тако ква-
лификујем. Поготову не другу и трећу генерацију наших исеље-
ника. Ипак, деведесете су Србији донеле већински интелектуалну
емиграцију (и то написах).
Моја намера није била да све емигранте стрпам у један кош,
или не дај боже у гето (како ми приписује мој лични ревносни чи-
талац-ухода, Б. Л.), о томе говори и мој покушај класификације
који нужно уопштава, занемарујући појединачне, различите суд-
бине. Блиставе и мање блиставе. Те тако изван овог контекста ос-
тадоше и достојанствене биографије Слободана Јовановића, Мило-
ша Црњанског, Десимира Тошића, Чарлса Симића, и многих других.
Моја амбиција и није била да се бавим социолошком анали-
зом наше емиграције, није ми намера да пишем њихову историју,
претпостављам да има позванијих. То је био само један ауторски
поглед који никако не искључује друкчија сведочења, и друге по-
гледе на ову комплексну тему, очигледно осетљиву, болну, и поврх
свега, табуизирану.
Жалим зато што је мој текст изазвао толико незадовољства,
жучи, и неразумевања. Као што жалим што је “Политика” дозво-
лила да са њених онлајн страница против мене води кампању чо-
век непоузданог идентитета (будући да се увек представља дру-
гим именом, али садржај његових рекција је већ одавно препоз-
натљив), те му се још уступа и простор у новинама.
За ову јавну прилику та се персона преоблачи у тогу профе-
сора – наше културе и језика на катедри за оријенталистику (!)
у Паризу, навлачи кринку хуманисте, либерала, следбеника про-
светитељских идеја и космополите, пропуштајући да свом про-
филу дода и своја песничка (не)достигнућа. Овакав мимикријски
профил може бити и друкчије дијагностициран, али ја не бих да
се њиме бавим, будући да топоними које у тексту Б. Л. користи (ек-
спонент, преки судови из Београда, Брозово устројство садашње
Србије и сл.) припадају одређеном типу мишљења са којим не бих
да водим дијалог.
Песникиња
КОМЕНТАРИ КОРИСНИКА:
Емигранткиња, 07/12/2011, 23:53
Поштована госпођо Лазић, и ја сам прочитала Ваш претходни
чланак и била сам веома узбуђена због неких Ваших констатација
које Ви сада овде покушавате да исправите. Дуго одсутна из пос-
тојбине Србије, примећујем често како су наши људи у матици ја-
ко осетљиви и да се стално нешто бране чак и када их нико не на-
пада. Питам се сада зашто та иста осетљивост није дозвољена на-
ма у емиграцији? Зашто!? Да ли сте Ви икада разговарали са еми-
грантима, овим или оним, па да можете о њима да пишете? Надам
се да грешим, али ми се учинило да се Ви лично обрачунавате са
неким из емограције што Ви то и доказујете сада овим правдањем
при којем се јасно обрачунавате са неким ко је коментарисао ваш
чланак. Мудрије би било да сте ћутали макар сада када сте “испе-
вали” оно што сте “испевали”, а могли бисте и да нас у емиграцији
оставите на миру када већ не знате због чега смо отишли и шта
смо све доживљавали и доживљавамо још увек у нашој назови
Матици. Захваљујем цењеној Политици на простору.
Гугл лузер, 08/12/2011, 09:23
Хм …Ево ја на гугл-у нађох доста тога о (Б. Л. из Париза) Борису
Лазићу, аутору поменутог текста. Кључне речи за претрагу су ми
биле “борис лазиц парис”. Ако је реч о истом човеку, онда не само
да се не прикрива и не претвара да је нешто друго, него вам је и
колега, песник и преводилац са српског на француски. Уз његово
име често искаче и реч “Сорбона”…
Гастарбајтер Т, 08/12/2011, 10:27
Уважена госпођо,
Можда сте ви потпуно недужни нападнути од многих емиграна-
та, али бих ја рекао да сте неким својим реченицама у тексту иза-
звали такве реакције. Сад сте дали нека појашњења, а рекао бих и
исправке. Међутим, главни проблем није у вама и у вашем текс-
Сава Горки
Шта би рекли?
Србија, крај прве године друге деценије двадесет првог века. Зима,
да зима, али не она права са снегом. Зима у души. Србима хладно
на селу, у граду, у кући, у стану и на барикадама.
Од “великих пријатеља” добили смо “Милосрдног Анђела-сло-
боду и демократију”. Превише шећера – смучи се човеку. Не по-
новило се. Ми у Србији и Европи, а они само мисле на Европу, јер
кажу “Европа нема алтернативу”. Не разумем?! Да ли сам сувише
стар? Да ли то значи живот или смрт?
Они носе скупа одела, возе се по белом свету, троше наш но-
вац, имају неколико станова у Београду и Европи, као и неколико
европских пасоша. Држава не може без њих. Ротирају се са функ-
ције на функцију јер су незаменљиви – најпаметнији, школовали
се у иностранству – прави кадар, јер “власт је власт, а сласт је сласт”,
а њима сласти никад доста. Разумем, није то лако, толика путо-
вања, лет у авиону, проведене ноћи у луксузним хотелима, борав-
ци у европским и светским метрополама и то све да би нама –
Србији било боље. Велико је то жртвовање. Народ не зна како да
се захвали “кумовима” и доброчинитељима у власти. Зато се људи
у великом броју из целе Србије свакога месеца, по неколико дана,
окупљају испред зграде Владе у Београду и са транспарентима
“захваљују”.
Они се и даље весело смеју са великим бројкама на рачунима
у европским банкама. Па зашто и не би – имају алтернативу. Ми
одумиремо, а држава нестаје. Где је Србија данас? Где су наше
границе? Где су Срби данас? Има ли нас више у расејању или на
огњишту? Шта би рекли Душан и Лазар, наши преци, дедови,
очеви… Шта кажеш ТИ? Учини нешто за Србију! Време пролази.